Nova istorija Srbije

Da istoriju pišu pobednici to je svima jasno, ali na Balkanu je ona i previše često dopisivana i prekrajana…

Za Srbe je konačno završen Prvi svetski, za Crnogorce Drugi, a u Hagu je za Hrvate završen Domovinski rat. U jednoj nedelji simbolično su utvrđene istine koje će potpuno preokrenuti tumačenje istorije 20. veka na ovom prostoru. U Crnoj Gori je ozakonjena dinastija Petrovića, čime se osporavaju odluke Podgoričke skupštine iz 1918, kao osnov tumačenja da je Crna Gora ujedinjenjem sa Srbijom oslobođena, a ne osvojena. Haški sudija Ori nedvosmisleno je utvrdio da je vojno-redarstvena akcija Oluja“ bio udruženi zločinački akt sa ciljem istrebljenja Srba sa prostora Krajine.

A u Srbiji, državna Komisija za istinu o Draži Mihailoviću utvrdila je mesto i njegovog ubistva i iznela stav da Srbija treba da bude ponosna što je imala dva antifašistička pokreta u Drugom svetskom ratu, što konačno pobija sve istorijske lekcije iz udžbenika koje su naši đaci decenijama bubali dok ih je sa zida iznad školske table gledao najveći sin naših naroda i narodnosti. I nijedno srpsko dete više neće učiti da su četnici i ustaše bili – isto zlo.

Istoriju su uvek pisali pobednici, što je odavno prihvaćena misao, ali su u uslovima balkanskog vatrenog lonca pobednici istoriju pisali, dopisivali i prekrajali. Zbog toga se naš narod stalno nalazi u nekoj istorijskoj zabludi između kafanskog mitomanskog predanja i nametnute crveno-ideološke istorije. I zato nekadašnji kralj trgova Vuk Drašković, koji je posle dnevnopolitičkih neuspeha tokom devedesetih paljenjem sveće na (primarni) grob Draže Mihailovića ostvario svoj istorijski cilj, danas kaže da je sam vaspitan na tezi o četnicima kao fašistima, što je pokušaj da se predstavi kako samo Srbi u Srbiji nisu bili antifašisti.

– Potičem iz partizanske porodice. Bio sam član Saveza komunista. Bio sam jedan od mentalno dresiranih koji je verovao da je Jugoslovenska vojska u otadžbini bila saradnik okupatora, a kada sam se suočio s činjenicama, onda je u meni oživela ljudska potreba da se borim za istinu, između ostalog i da operem, koliko je moguće, sopstveni greh zbog toga što sam verovao u neistinu – reči su Vuka Draškovića.

Na istoričarima je da u narednom periodu sastave pravu“ istoriju Srbije, kako bi se konačno lišili mentalne dresure bilo koje boje. Kako kaže istoričar Miodrag Janković, urođena srpska mitomanija u narodu stvara pogrešne istorijske slike, koje su dodatno unakažene Brozovim istorijskim kreacijama. On, međutim, ističe da se sve više oseća oslobađanje istorije.

– četnici su uvek bili crna strana istorije. Uvek su četnici i ustaše izjednačavani, a sada više nisu. Broz nije imao mnogo mašte, svako tumačenje istorije je oslanjao na bratstvo i jedinstvo. To je koncept kralja Aleksandra o integralnom jugoslovenstvu na koji je nakačio crvenu petokraku. To jugoslovenstvo nije moglo da postoji, a postojalo je. A opravdavala ga je istoriografija koja se učila u školama. To je mit koji nas je mnogo koštao. Još se Jovan Rajić borio za odbacivanje mitova u istoriji, a naši kasniji istoričari, pogotovo oni iz Brozovog vremena, nisu dozvolili da našem narodu istorija bude učiteljica – kaže Janković.

Titove težnje da svoj ton istoriografiji postavi kao dominantan ilustruje Brozovim objašnjenjem puča 27. marta, kada ga je najveći sin narodnosti okarakterisao kao prevrat koji je komuniste doveo na vlast.

– Mi i danas imamo državnike koji ponavljaju te Brozove rečenice. To su floskule koje smo učili o sedam ofanziva, revolucionarima i drugovima koji su se žrtvovali za zemlju. Nismo učili da su komunisti pre rata bili međunarodna teroristička organizacija, koja je svoj program zasnivala na rušenju Srbije – kaže Janković.

U Titovim udžbenicima nije moglo da se pročita da su komunisti samo nekoliko godina nakon stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca tu državnu tvorevinu nazivali plodom imperijalističkog rata“ uz tezu o srpskom hegemonizmu kao suštini jugoslovenske države. Komunisti su tada isticali pravo na prisajedinjenje svojoj nacionalnoj državi“, a tih godina je doneta odluka i o likvidaciji Jugoslavije kao države, i formiranju nezavisnih država Hrvatske, Slovenije i Makedonije.

– Do kraja je koncept likvidacije Jugoslavije razrađen u odlukama kongresa KPJ u Drezdenu 1928. Pominjalo se otcepljenje mađarske i albanske nacionalne manjine, saradnja sa velikoalbanskim Kosovskim komitetom, kao i saradnja sa hrvatskim ustašama u Lici. O tome nisu ništa govorili, a to sada znamo – kaže Janković.

Titova opsednutost istorijom iskazivala se na svakom koraku razvoja samoupravljačkog koncepta socijalizma, kada su vlasti često obeležavale istorijski trenutak“.

Novinar i istraživač Pero Simić, koga u zemljama bivše Jugoslavije zovu najpoznatijim titologom“, u tajnim Brozovim arhivama pronašao je podatke koji su potpuno ogolili ceo istorijski koncept komunista koji se zasnivao na mitu o o Titovom modelu ekonomije u kom su svi lepo živeli. Strogo čuvana dokumenta Saveznog sekretarijata za inostrane poslove i Izvršnog komiteta Predsedništva iz 1977. sadrže ekonomske pokazatelje iz kojih se vidi da je od 1974. do 1976 (kada je SFRJ napustila model polutržišne privrede) jugoslovenska privreda bukvalno desetkovana.

– Posle 1948. Jugoslavija je postala projekat finansiran sa Zapada, da bi samoupravni socijalizam“ za samo nekoliko godina kako je ostao na svojim nogama“ dostigao isti nivo ekonomske zavisnosti od Sovjetskog Saveza kao uoči Titovog istorijskog ne“. O tome nije smelo javno da se govori. čak dvadesetak hiljada osnovnih OUR-a poslovalo je sa gubicima. Plate u preduzećima koja su ostvarivala gubitke bile su u proseku za 5,4 odsto veće od primanja zaposlenih u rentabilnim firmama. Oko 23 radnika je radilo u preduzeću koje je poslovalo sa gubicima. Učešće Jugoslavije u tom periodu u svetskoj trgovini palo je za trećinu, sa 0,59 na 0,42 odsto, a jugoslovenski izvoz na konvertibilna tržišta opao je za više od trećine, sa 35,8 na 23 odsto. Eto, to je bila ta Titova ekonomija – kaže Simić.

Titove istorijske neistine danas se otkrivaju na svakom koraku, počeviši od čuvenog istorijskog ne“ Staljinu. Tajni dokumenti su otkrili da je Staljin zapravo Titu poručio to čuveno ne“, a da mu je Tito do 1949. iskazivao vernost i odanost.

– Tek kada je krajem 1949. godine video da se Staljin neće predomisliti, Tito se okreće Zapadu i prodaje se“ upravo na tom mitu da se suprotstavio Staljinu – priča Simić.

U istorijskim čitankama nije moglo da se pročita ni da je u čuvenom Brionskom plenumu Tito paranoično zatrovan strahom od srpskog nacionalizma rešio problem“ srpskog rukovodstva na čelu sa Lekom Rankovićem davajući početne elementa državnosti kosovskim albancima. Od tada se u rečniku albanskih političara na Kosovu svi pokušaji jugoslovenske policije da spreči ilegalne aktivnosti albanskih separatista nazivaju terorom Rankovića i velikosrpskih nacionalista“.

Istoričar Srđan Cvetković smatra da je još jedna velika istorijska zabluda antifašistička borba opisana kroz velike partizanske ofanzive, kako su decenijama predstavljane. Te bitke niti su bile velike vojne operacije, niti su imale uticaj na tok Drugog svetskog rata koliko su srpske ratne pobede 1914. i 1915. imale na tok Prvog svetskog rata. I Cvetković ističe da je najveća zabluda oko događaja 27. marta.

– Sećam se da smo mi u osnovnoj školi učili da je to bila akcija komunista, koji su promovisali ideju bolje rat nego pakt“, ali je istorijska činjenica da je to akcija patriotskih organizacija i britanske službe, a da su komunisti tu bili marginalan učesnik – kaže Cvetković.

Tako je ideološki podobna istorija posle Drugog svetskog rata proboj i Sremski front 1945. godine navela kao najslavnije bojište u NOB-u, u kojoj su Titovi partizani dali nemerljiv doprinos rušenju Trećeg rajha. Danas smo, ipak, daleko bliže istini da je ta operacija, u kojoj je poginulo preko 13.000 stanovnika centralne Srbije, bila nepotrebna i da je iskorišćena kako bi se konačno rešilo srpsko pitanje“.

Pero Simić kaže da nije smelo da se istakne da je Broz sve do kraja rata u Jugoslaviji imao izuzetno slabu podršku u Srbiji.

– Kralj Petar i kralj Aleksandar su ugled među srpskim seljacima bazirali na mitu o kraljevima koji su se u Prvom svetskom ratu povlačili sa vojskom na volovskoj zaprezi, dok je Tito u oslobođeni Beograd stigao tek pet dana posle sovjetskih baćuški. Nerazumno je bilo žrtvovati toliko srpskih vojnika kada se dobro znalo da su nemačke trupe morale da se povuku nakon prodora Crvene armije na Balkan i iskrcavanja saveznika u Normandiji – kaže Simić.

Prema izveštajima sa ratišta sa Sremskog fronta (Štaba Korpusa narodne odbrane Jugoslavije), čak 42 odsto pozvanih se nije javilo u vojsku, a o raspoloženju Srba prema partizanskoj vojsci pokazuje i jedan izveštaj Ozne u kome stoji da je treća armija tražila da se obustavi slanje na front neprijateljskih elemenata, jer intelektualci koriste političke časove da agituju za kralja i Dražu“. Ali nijedan udžbenik do sada nije smeo da ima rečenicu da je Srbija bila za Dražu.

Kako kaže Srđan Cvetković, iskrivljeno komunističko tumačenje istorije u interesu partije imalo je posledice da danas pogrešno tumačimo i događaje iz ranije prošlosti. On navodi primer Timočke bune sa kraja 19. veka, koja je generacijama đaka predstavljana kao narodna buna protiv represivne vlasti.

Bunu su vodili tadašnji radikali Nikole Pašića, nadasve popularni u narodu, a nasuprot su bili tadašnji naprednjaci, koji su često u istoriji okarakterisani kao dvorski podrepaši.

– U događajima uoči Timočke bune, komunistička istorija je često potencirala represiju države, po ustaljenoj jednobraznoj matrici: narod se podiže protiv ugnjetavača. Tada se u stvari utemeljivala moderna država, sa modernom vojskom po zapadnim merilima. A narod se masovno opirao toj modernizaciji. Nisu dozvolili da se oduzme oružje narodu, što je sasvim normalno, ako želite da imate profesionalnu vojsku. U to vreme narod nije prihvatao čak ni obavezno obrazovanje i nisu dozvoljavali deci da idu u školu – kaže Cvetković.

Ali, komunističke laži“ nisu jedina iskrivljena slika koju mi imamo o svojoj prošlosti. Srpska istorija koju smo izučavali u školama nastala je na kosovskom mitu, uz verovanje da je tada knez Lazar glavom platio ovozemaljsku kako bi sačuvao nebesku Srbiju. Istoriografski gledano, Kosovski boj je tek jedna u nizu bitaka tog perioda, a veliko Dušanovo carstvo propalo je mnogo ranije.

Knez Lazar je pre bitke priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja, ili, modernim jezikom rečeno, urušio državni suverenitet“. Da ne govorimo da je srpska država u manje ili više vazalnom položaju postojala još čitav vek i po.

– Naša istorija piše prostim jezikom koji svako može da razume, a pogotovo deca, i onda se neke iskrivljene slike stvaraju u nacionalnoj svesti – kaže Miodrag Janković. – Jedna od najvećih istorijskih zabluda koji je proizveo kosovski mit jeste postavljanje Vuka Brankovića kao izdajnika, iako je istorijski dokazano da to nije tako bilo.

Velika zabluda je i prihvatanje naše poezije kao narodne poezije, tvrdi Janković. Narodne pesme koje smo bubali po ciklusima su, kako kaže, bile dvorska poezija srpskih feudalaca. češki istoričar Konstantin Jirček beležio je da su još od vremena Stefana Prvovenčanog srpski kraljevi imali orkestre koji su im svirali uz gusle i bubnjeve.

Janković podseća da smo posle boja na Kosovu imali i državu despota đurđa Brankovića. Kako kaže, njegova prestonica Smederevo bio je kao novi Carigrad, ali se o tome malo zna.

– Naši istoričari nikada nisu pogledali u turske arhive, koji kriju mnogo iz srpske istorije. Nedovoljno je poznata i uloga despota Stefana Lazarevića koji je suštinski uveo islam u Evropu – kaže Janković.

Tako naš najveći pisac nacionalne istorije Vladimir ćorović o bici na Nikopolju beleži samo da je Bajazit pošao u boj praćen od svojih vazala, među kojima se nalazio i Stefan Lazarević“. A najveći svetski autoritet Vil Djurant u delu Istorija civilizacije“ o ovoj bici piše:

– Kroz Srbiju je prošla ujedinjena hrišćanska vojska od 60.000 ljudi i opsela turski garnizon u Nikopolju. Kada su francuski vitezovi, razgaljeni vinom i ženama, upozoreni da Bajazit sa vojskom iz Azije dolazi da ukloni tu opsadu, oni su obećali da će je uništiti. Sa svoje strane, Bajazit se zakleo da će svog konja privezati za oltar Svetog Petra u Rimu… Francuski vitezovi projurili su kroz turske redove, ali ih je s druge strane brda sačekalo 40.000 kopljanika… Ugari i Nemci su ipak nekako potisnuli Turke, ali je onda srpski kralj Stefan Lazarević poveo 5.000 hrišćana protiv hrišćanske vojske i za sultana dobio odsudnu bitku kod Nikopolja (1396.). Od tog dana Bugarska je do 1878. (kad i Srbija) bila provincija Otomanskog carstva.

Janković kaže da je kosovski ciklus inkorporiran u nacionalnu istoriju. I ponovo podseća na 27. mart, kada je ministar vojske u pučističkoj vladi Dušana Simovića posle 27. marta govorio: … kao Vuk Branković koji je zbog izdaje povukao svojih 18.000 oklopnika“. I to je srpsko shvatanje istorije koju su komunisti maksimalno koristili:

– To je shvatanje istorije koja Srbina navodi na misao: Samo ti kolji, brale, ja trpim…

Lekcija 1 Boj na Kosovu 1389
Srbija nije izgubila državu na Kosovu. Srpsko carstvo se raspalo mnogo ranije, a knez Lazar je zbog najezde Turaka mnogo pre bitke priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja. Srpska država je u vazalnom odnosu postojala još vek i po. Vuk Branković nije izdao Lazara, ali je ostalo verovanje u narodu koje za posledicu ima da se Srbi uvek dele na borce za slobodu i izdajnike.

Lekcija 16 (za dodatnu nastavu i dobre đake) Posledice ubistva premijera Zorana đinđića
Ovu lekciju pišemo svakodnevno iako niko nije pobednik.