Pocetni rezultati istraživanja „Uticaj rata na Kosovu na mentalno zdravlje i dobrobit srpske dece i omladine u Torontu i okolini“ objavljeni su nakon dve i po godine prikupljanja podataka i naucnih analiza.
Od osamdesetoro anketirane dece i mladih od 10 do 18 godina, koji su emigrirali u Kanadu posle 1991. godine, 26,3 posto ih je pokazalo simptome posttraumatskog stresa (PTSD).
Dr Joanna Anneke Rummens i dr Rajko Šeat, koji su vodili projekat, isticu da je osnovni cilj bio da se pomogne svim novim emigrantima sa ratom zahvacenih prostora, bez obzira na nacionalnost, u nastojanju da poprave kvalitet svog življenja i da se što lakše adaptiraju i integrišu u novu sredinu.
Aspekti ovakvog istraživanja mnogostruki su i tek u buducnosti treba da daju odgovore na još mnogo pitanja. Za sada, sasvim je sigurno da je NATO bombardovanje imalo ogroman uticaj na srpsku zajednicu. To pokazuje i cinjenica da je svaka treca porodica odbila da ucestvujeu projektu (najveci broj onih koji nisu želeli da ucestvuju bio je iz Bosne i Hrvatske), zbog izbegavanja podsecanja na teške i tragicne dogadaje, ali i zbog protivrecnih osecanja prema Kanadi, državi koja se deklarativno zalaže za mir, a u stvarnosti je bombardovala jednu suverenu zemlju i nedužne civile.
Posledice iskrivljene medijske slike
Dr Rajko Šeat istice da ovo istraživanje predstavlja jedan od dodatnih originalnih dokaza dinamike sveukupnih šteta i posledica NATO agresije na Jugoslaviju. – Ono ne samo da ukazuje na prolongirano prisustvo mentalnih aspekata agresije kod dece i mladih novodošlih srpskih imigranata u Torontu, vec i na specificnosti kvaliteta njihovog života u novoj sredini. Uz bolna iskustva vezana za razaranje njihove otadžbine i ubijanje nevinih civila i dece, mladi Srbi iz Kanade su bili u raznim slucajevima izloženi i diskriminaciji od strane njihovih vršnjaka u školama usled tendencioznog i neobjektivnog predstavljanja Srba u kanadskim sredstvima informisanja. Takode, pažnju privlace i osecanja dece i mladih izazvana kolicinom bola, besa i konfuzije koju su manifestovali njihovi roditelji tokom agresije.
Na ovaj nacin stresogena iskustva mladih Srba iz Kanade, verovatno i drugih imigrantskih sredina, predstavljaju posebnu kombinaciju simptoma kojoj su bili izloženi i ciji su specificni derivati i dalje prisutni kod ove populacije.
Kod mnogih je bombardovanje ponovo aktiviralo ranije ratne traume, kreiralo dodatni stres u snalaženju u novoj sredini i jako uticalo na kvalitet života citave zajednice, ukljucujuci i decu i omladinu. Podaci pokazuju da jedna trecina roditelja (intervjuisano ih je 80) ne zna i ne shvata ozbiljnost i težinu stresa i traume kod svog deteta.
Kolektivno samopouzdanje
Deca školskog uzrasta (njih blizu 50 odsto) suocavala su se za vreme bombardovanja, zato što su Srbi, i sa etnickom diskriminacijom u školi i oko nje. Iznenadujuce je, medutim, u svetlu svih dogadanja da su cak kod 95,1 odsto dece utvrdena izrazito jaka osecanja identifikacije sa svojim narodom, kod dece koja su doživela etnicku diskriminaciju i snažnija nego kod onih koja nisu imala nikakvih problema. To pokazuje da je kolektivno samopouzdanje te decje grupe na visokom nivou, istice dr Rummens.
Dr Joanna Rummens naglašava da su za vreme bombardovanja porodicna dinamika i funkcionisanje prosecne srpske familije u Torontu i okolini bili ozbiljno narušeni, što su deca i te kako osecala.
– Mi smo zato želeli da proucimo kako su to najmladi podneli. Do sada se niko nije bavio srpskom decom posle svih ratova i trauma koje su proživeli. U Torontu postoji jaka i brojna srpska zajednica koja je teško podnela izuzetno negativno prikazivanje Srba u medijima (takvih primera, iako sve rede, ima i danas). Za ocekivati je bilo da ce to na odredeni nacin uticati i na decu.
Ponos na svoju naciju
Dr Šeat istovremeno istice i snagu i kolicinu energije kojom su se mladi novodošli kanadski Srbi nosili i nose sa posledicama NATO agresije kao, nažalost, specificno prisutnog iskustva u njihovoj razvojnoj realnosti.
– Na jednom širem nivou, novodošla srpska deca i mladi postižu zavidan školski uspeh u Kanadi. Takode, mnoga od ove dece su angažovana u raznim vanškolskim aktivnostima i sadržajima poput folklornih, sportskih, kulturnih i volonterskih. Srpska deca i mladi s ponosom prezentuju svoj nacionalni identitet. Optimisticno gledaju prema buducnost, nisu osvetoljubiva i uspešna su na socijalnom planu i medusobnom druženju sa vršnjacima iz srpske, kao i raznih drugih zajednica u okviru kanadskog društva.
– Mi naš posao ni izdaleka nismo završili – objašnjava dr Joanna Rummens. – Želimo da rezultati istraživanja budu putokaz uciteljima i nastavnicima, zdravstvenim i socijalnim radnicima, svima onima koji rade sa decom i koji su dužni da toj deci omoguce što bolji i kvalitetniji život. Od srpske zajednice ocekujemo da nam kaže koji su to nacini i modeli koji bi pomogli u suocavanju i rešenju problema koji postoje i pružanju pomoci svima kojima je potrebna.
Dr Šeat, takode, naglašava znacaj uloge srpske zajednice u Torontu u osiguravanju povoljnijih uslova rasta i razvoja mladih Srba.
Konstatujuci da je želja za osiguranjem lepše buducnosti svojoj deci jedan od dominantnih motiva roditeljskog života u Kanadi, on istice da veruje u interes i podršku srpske zajednice u ostvarivanju i održavanju uslova za uspešnu buducnost dece i mladih u Torontu. Kao jedan od najboljih nacina pokazivanja interesa na ovom planu on iznosi uverenje da se rezultati istraživanja nece u okvirima zajednice shvatiti kao još jedan od dogadaja koji nas je snašao tokom poslednjih 12 godina, a na koji ce se reagovati u maniru osecanja stecene bespomocnosti, nezainteresovanosti ili ubedenja da nas ostali mrze i da smo im „trn u oku“.
Dalekosežnost trauma
Simptomi posttraumatskog stresa su prema „Zahr“, 1996, „Garvarino and Kostelny“, 1993, „Jensen and Shaw, 1993, depresija, uznemirenost, izbegavanje socijalnih kontakata, strah, preterana zavisnost, loš san, slab uspeh u školi, pesimisticka predvidanja i ocekivanja kada je buduci život i opstanak u pitanju, tuga.
