Kada je jedan od potpredsednika u vladi Slobodana Miloševića zadužen za ekonomske poslove savetovao drugog potpredsednika zaduženog za Kosovo i Metohiju da se mane te južne pokrajine i posveti biznisu, možda nije slutio da će njegov kolega, a na čelu „Delta holdinga” postati jedan od najmoćnijih ljudi na Balkanu. Ali je znao da biznis najuspešnije vodi svaku politiku i da novcem, a ne političkim aktivnostima, može dobiti sve – tržište, dominaciju, prijatelje, istomišljenike.
Tadašnji kosovski potpredsednik Momčilo Trajković doživeo je nezavisnost Kosova, a drugi potpredsednik da deceniju i po kasnije zauzima sve bolje mesto na „Vprostovim” listama najbogatijih ljudi u srednjoj i istočnoj Evropi. Savet za borbu protiv korupcije saopštio je da šest od sedam vodećih partija u Srbiji finansira jedan čovek, pa se tako dugoročna vizija Miroslava Miškovića o nadmoći biznisa nad politikom i obistinila. Iskaljena na direktorskim pozicijama u javnim preduzećima na kojima je stekla kontakte i prvi milion za koji ih danas niko ne pita, tajkunska Srbija opstala je i posle Miloševića. Prilagođavajući se „tržišnim” uslovima demokratskog vremena nastavili su da određuju poslovanje tih preduzeća tako što su ih iza lepo odevenih advokata kupovali za tri evra. Lustracija po ekstraprofitu zakačila je samo preambicioznog Bogoljuba Karića, ali je javnost izgleda ostala u velikoj dilemi da li je Bogoljub platio zbog svojih „prljavih” političkih ambicija ili prljavog novca. I Dragoljub Marković, vlasnik „Krmiva”, nekadašnji prijatelj čedomira Jovanovića i Zorana đinđića, a izvesno vreme i politički angažovan u Demokratskoj stranci, sam je nedavno kazao da mu je politika donela više zla nego dobra. „Jedini sam koji je iz politike izašao sa manje nego što sam imao pre”, kaže Marković. Istina, direktan politički angažman nikome u skorije vreme nije doneo mnogo novca. Osim nekadašnjem direktoru DS-a Miodragu Kostiću, koji je nakon direktorovanja uspeo da tri šećerane kupi za devet evra i dobio prava na zgradu Centralnog komiteta na beogradskom Ušću. Uspešni vlasnik „Ist pointa” Zoran Drakulić je iz Demokratske stranke Srbije, čiji je bio kandidat za gradonačelnika, izašao ogorčen ali je, dok je u njoj bio, uspeo da kupi nekoliko preduzeća.
Posle prvih „demokratskih” godina gotovo da nijedan značajniji biznismen nije izabrao da se direktno angažuje i medijski eksponira u politici. To ne znači da se i njihov uticaj smanjivao. Naprotiv. U DOS-ovoj vladi važan činilac bio je Filip Cepter ali se njegov politički uticaj smanjivao posle ubistva Zorana đinđića, da bi ga upravo kadrovi DS-a izbacili čak i iz Olimpijskog komiteta. Na poznatoj listi češkog magazina Vprost zauzeo je titulu najbogatijeg Srbina i tik, iza dvadeset Rusa, čeka novi povoljan trenutak za veliki povratak na poslovnu scenu Srbije. S izuzetkom Dragana đilasa, novog gradonačelnika Beograda, bivšeg ministra za NIP i direktora Narodne kancelarije, marketinškog magnata, koji se, kako tvrdi, bogatstva odrekao da bi učestvovao u vlasti, biznismeni o kojima sve znamo ali ih ne vidimo, najviše vole da se angažuju skrivajući se iza čelnika partija, institucija i samih zakona. Regrutovanje predstavnika državnih institucija iz redova tajkunskih korporacija verovatno je i najvidljiviji proces iz tog života izvan politike. No, da li se njihov uticaj smanjuje i povećava s obzirom na izborni rezultat partije kojoj se odluče da kumuju? Ili, da li će se zbog odlaska DSS-a u opoziciju, na primer, i uticaj Vojina Lazarevića, crnogorskog biznismena, na poslovanje i život u Srbiji smanjiti, a da li s podrškom LDP-a novoj vlasti u Beogradu možemo, recimo, očekivati da i Stanko Subotić bude oslobođen optužbi? Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije kaže za NIN da „vlast mafijaške obračune proglašava borbom protiv korupcije” te da se u njima menjaju samo imena, a da je to za interes građana nebitno.
„Tajkuni i partije se približavaju i udaljavaju jedni od drugih, ali imaju neku vrstu prećutnog dogovora. Neozbiljni se eksponiraju, a ozbiljni u isto vreme finansiraju sve i ne rizikuju. To je sistem spojenih sudova, sa istim izvorom. A onda imamo nestabilan kurs, monopol, uvoznički lobi. Da su se podelili po tajkunima, opozicija bi se drugačije ponašala. Ovako se opozicija i vlast slažu u tome da ne podnose izveštaje o finansijama, odnosno, imamo apsurd da opozicija ne traži da pogleda završne račune. Naš parlament od promena nije usvojio niti jedan završni račun. To je abeceda opozicije. Kako drugačije misle da sruše vlast ili da ih pozovu na odgovornost poreskim obveznicima? Zato što se finansiraju na isti način i niko od njih ne želi da ima državne, a ne partijske institucije.“
Barać smatra da je u tom začaranom krugu svaki zakon „po uzoru na evropske”, zapravo, privid i improvizacija – zataškavanje problema korumpiranosti samog političkog vrha.
„Ne postoji borba protiv korupcije. Za to ne postoje pretpostavke, a to su dugoročne reforme koje će stvoriti institucije sposobne za sprovođenje zakona. Korupcija je ugrađena u sam način funkcionisanja vlasti, pravila nema, a sasvim je svejedno ko je na vlasti i ko je njihov tajkun. Zakon o finansiranju političkih partija postoji, ali je izostala primena, zato što prethodno nisu doneti propisi u vezi sa političkim organizacijama. Potom, izveštaje o finansijama kontrolišu skupštinski odbor i RIK koji su opet politička tela. Praktično, oni sami sebe kontrolišu. Namerno stvaraju tela koja u startu onesposobljavaju da rade, a dobar primer za to je Odbor za sukob interesa, koji je počeo da radi, po mnogim ocenama dobro, ali je onesposobljen zbog nedostataka u zakonu. Osim toga, to telo izriče moralne kazne, a zadužen za druge vrste kazni je državni tužilac koji je godinama već u statusu v.d. Vlast ne želi da se približi Evropskoj uniji dok god može da održi stanje nepromenjenim, jer njihovi tajkuni to ne žele. Donosiće zakone koji ne mogu da se primene, ali ako se zamerite Miškoviću kao oni oko C marketa, ima da vas pojede mrak.” Srbija je jedina zemlja u Evropi u kojoj revizorska institucija ne radi iako je njena delatnost propisima predviđena, jer vlada nema dovoljno volje da joj omogući rad. Zakon o finansiranju partija ima gomilu manjkavosti, a najvažnija je svakako ta što partija, na koncu, može, ali ne mora javnosti da da na uvid izvore svojih finansija. Dozvoljeno je, jer neće biti proveravano, dati i potpuno pogrešne podatke, ali čak ni to nije dovoljno zatvorenim krugovima, pa će se pre natezati sa novinarima dok ovi ne zaborave na izveštaj nego što će ga makar i takvog, „lažnog” podneti RIK-u.
I bez praktičnih primera uticaja tajkuna na vlast kakvi su prema Verici Barać monopol, nestabilna valuta, uvozni lobi, opšti interes ugrožen je već nepostojanjem institucija. „Korupcionaške afere se dešavaju, ali svuda u svetu za to sledi zabrana bavljenja javnim poslom. Ovde su od afera zaštićeni baš zato što ih je nemoguće dokazati iako se dešavaju naočigled svih. Vlada radi nacrt Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije da bi suspendovala nezavisna tela i za direktora dovela stranačku ličnost koja će potpisati blanko ostavku stranci. Zar to nije dovoljan dokaz? Finansiranje partija nije zabranjeno, i poželjno je, ali da bude transparentno. Da se zna ko za koga radi,” kaže Barać.
U opoziciji ni Liberalno-demokratska partija se nije pretrgla da pomeri granice transparentnosti stranačkih finansija, pa je stoga teško verovati da iza napada na Miroslava Miškovića, iako je jedina partija koja se usudila na tako hrabar poduhvat, stoje pošteni motivi „zaštite potrošača”. Krupni kapital nesporno upravlja svakom unutrašnjom i najvećim delom spoljne politike sveta. Ali kada vojna industrija SAD pređe granice i počne da ugrožava opšti interes, ma kolika da joj je snaga, institucije preispituju njenu ulogu. Dok se pomenuta „šećerna afera” završila zabranom izvoza šećera koji je Srbija dobila od Evropske unije. Da li bi nužno javnost podataka o finansiranju stranaka značila i zaštitu opšteg interesa? Miroslav Zdravković, saradnik Ekonomskog instituta nudi, kako kaže, jedan od milion svakodnevnih primera veze između ministara i lokalnih moćnika. „Da ne postoji ta veza ne bi se dešavalo da ulazimo u uvoz žita, pravi se razlika u ceni 70 odsto, a narod plaća previsoke cene, što se naravno akumulira kao profit firmi tih moćnika, iako će oni to objašnjavati većim troškovima i nikako neće prikazati kao profit. U Srbiji postoji pet ozbiljnih tajkuna uključujući i Hrvata Ivicu Todorića. Oni mogu da stanu naspram bilo kog političara i zatraže bilo šta. Rešenje za tu situaciju u kojoj nije važna volja građana je većinski sistem, ali se nijedna stranka s tim ne bi složila. Rešenje je, zapravo, u disperziji moći. U Americi, na primer, odlučuje kapital, takođe, ali čak i kada su na vlasti demokrate, republikanci donose zakone. S druge strane u parlamentu bi sedeli prepoznatljivi pojedinci za koje ne bi bilo najvažnije kojoj partiji pripadaju. Ovako se u Srbiji planski ništa ne menja i ne idemo napred. Ne zbog Haga, nego zato što bi, posebno sa dolaskom konkurencije, oslabio uticaj najmoćnijih ljudi. Kada bismo išli napred, institucije jačale, a zakoni primenjivali, morali bismo da znamo i za sve račune u inostranstvu. Drastično bi se smanjila mogućnost da se na velikim spekulacijama zarađuje novac. Ovako, partijski vrhovi su postavljeni i funkcionišu isto kao i u Slobino vreme. Poslednja tri izveštaja Svetske banke pokazuju da je Srbija na nuli ili nazaduje. Ali, uticaj tajkuna, bez obzira na to ko je na vlasti, ne slabi, jer su vrlo koherenti,” kaže Zdravković.
U Srbiji se, ne bez razloga, pretpostavlja da je svako ko ima primanja znatno veća od proseka do novca došao na nečastan način. Kako ovdašnji političari pošto-poto žele da zadrže imidž poštenih revolucionara, svaka veza sa „lopovima” mogla bi da ih košta nekoliko procenata birača na izborima. Institucionalizovanje lobiranja, tako, ne dolazi u obzir, premda je ne samo Amerika, nego i Evropski parlament, kome toliko stremimo, uveo lobiranje u proceduru rada te institucije kada su im predstavnici kapitalista postali isuviše dosadni na hodnicima. Ali javno davanje novca za uslugu, za izglasavanje zakona, moglo bi da pomrsi konce ne samo među korumpiranim političarima nego i samim tajkunima koji ne vole da budu predvidivi. A ni da se dogovaraju. Analitičari tvrde da u Srbiji postoje različiti tipovi „poslovnih ljudi”. Jedni su nelegalno stekli početni kapital za vreme Miloševića, ali sada dostižu same visine tržišnog poslovanja i dalje, istina, pomalo na špekulacijama. Drugi su iz druge lige biznismena posle oktobarskih promena ušli na velika vrata srpske poslovne elite i kroz direktne kontakte sa ministrima, liderima partija aranžiraju tendere, ili blokiraju donošenje zakona koji bi omogućili fer tržišne utakmice. A tu su i otvoreni kriminalci, koji sebe vole da romantično opisuju kao poslovne ljude, koji svojim vizijama i poduhvatima pomažu svom narodu. Vladati iz senke, može se, kako tvrde, i slanjem dece političara na školovanje, na letovanje, ulaganjem u političara kao u kazino, ali i iznajmljivanjem termina u medijima.
Radikali, inače najmanje ažurni u podnošenju izveštaja o finansiranju kampanje, rekli bi i da je u najmanju ruku dominantan položaj u prodaji reklamnog prostora Dajrekt medija i medijski uticaj đilasove „Multikom grupe” dovoljan da ugrozi opšti interes, makar i neravnopravnim odnosom prema strankama u izbornoj kampanji. Iz Komisije za zaštitu konkurentnosti obavestili su radikale i druge da bi ova kompanija kršila zakon tek kada bi se dokazalo da namerno bojkotuje reklamni prostor neke televizije i time je ugrožava. Iznajmljivanje prostora i jeste finansiranje partije, ali čak ni na javnom radiotelevizijskom servisu nije uspeo pokušaj da se dokaže da li dominantna kompanija diktira cene i uslove reklamiranja u toku ili mimo kampanje.
Branko Pavlović, konsultant sindikata javnih preduzeća smatra da je finansiranje kampanje čak i ako se na „nekoj televiziji LDP reklamira na crtu”.
„Kampanju je pre svega nemoguće kontrolisati, jer u strankama uvek dobijamo odgovore da su unajmili agenciju, koja im je fakturisala 800 hiljada, a kako su nam obezbedili prostor, nemamo pojma. Ali ne treba da živimo u iluziji da bismo znali sve ukoliko bismo znali ko finansira partije, odnosno, da bismo rešili problem. Karakterno i intelektualno naši političari su nedorasli. Od 2000. godine svaka izborna kampanja je obećavala borbu protiv kriminala i korupcije. Krupni kapital upravlja politikom svuda, a pitanje je samo da li preteže u odnosu na druge, nacionalne interese. Tajkuni su kod nas vrlo dosledni i dosledno vode računa o svom interesu. Pitanje je ovde u zaoštrenijoj formi, jer druge zemlje imaju mnogo tajkuna sa različitim interesima, za koje se bore. Uticaj tajkuna u formiranju ove vlade bio je veći nego ikada ranije. Oni se ne prilagođavaju promenama, a izuzetno slab politički vrh im dozvoljava da o svom interesu brinu bez ograničenja. I govorimo o istoj ekipi koja se obogatila u vreme Miloševića. Po svemu sudeći, najveći broj njih finansira najveći broj partija. Svejedno im je ko je kakav rezultat napravio na izborima, jer stranke imaju nedoslednu politiku.
Pavlović je od svih NIN-ovih sagovornika bio jedini koji se usudio da imenom nabroji svih osam biznismena na koje misli: “Mislim na Miroslava Miškovića, Vojina Lazarevića, Vuka Hamovića, Zorana Drakulića, Caneta Subotića, Predraga Rankovića Peconija i Slobodana Vućićevića, (vlasnik Grand proma)”.
„Ne treba izostaviti i enormnu kontrolu medija koju oni imaju. Takva je da se njihova imena nigde ne spominju,” kaže Pavlović. “U SAD je moguće ocrniti Kinu ili Rusiju i da svi budu na istoj liniji kada je u pitanju politika drugih zemalja, ali ta linija u medijima nije moguća kada su njihovi predsednički kandidati u trci. To da svi mediji budu na jednoj strani, sve govori. Oni imaju posla sa sve manje sposobnim političarima. S druge strane, komisija nespretno utvrđuje monopole, što ovi obaraju na sudovima. Onda posluje i na drugim tržištima, čim su počeli da ga pozivaju u ambasade. Zamislite policajca koji je mesecima radio na slučaju Gorana Kljajevića, a ovaj je pušten.”
Dušan Nedeljković, dugogodišnji ekonomski novinar i autor knjige „Don Korleone Balkana” iako je vrlo decidiran u optužbama koje iznosi u knjizi, takođe tvrdi da niko neće odgovoriti na novinarsko pitanje ko su najmoćniji ljudi u Srbiji. „Ni ja neću, zato što sam se s njima sudio već 120 puta. Imaju toliko moći da ih je nemoguće ugroziti, ali im se vlast prilagođava. Stoga ni trenutne promene nisu dalekosežne.“ Zdravković, pak, smatra, da „istorijsko pomirenje DS-a i SPS-a radi evropske budućnosti Srbije možda potvrđuje tezu da se vlasti u Srbiji, kao i prethodne dve Koštuničine vlade, formiraju u poslovnim klubovima uglednih građana, a ne na osnovu volje naroda ispoljene na izborima kroz podršku političkim programima stranaka.” Donošenje zakona o ekstraprofitu i njegova primena trebalo je, prema njegovom mišljenju, da daju jeftine ulaznice tajkunima u društvo svetskih biznismena, uz dodavanje pečata „veliki narodni patriota”. I tada je, podsećamo, planirano bilo da bude naplaćeno 500 miliona maraka da bi posle rada nekoliko komisija i uz veliku pompu bilo inkasirano tek oko 100 miliona, i to uglavnom od Bogoljuba Karića. Drugi tajkuni su, smatra Zdravković, kupili ulaznice za „novu, demokratsku, tržišnu” Srbiju ispod svake cene.
Pomenuta „Vprostova” lista od 2002. godine pominje Vuka Hamovića, Milana Panića, Bogoljuba Karića, Stanka Subotića, Miroslava Miškovića i Filipa Ceptera od kojih su samo poslednja trojica opstala i na listi za 2007. godinu. Cepter na 23. mestu sa 4,4 milijarde dolara, Mišković na 42. sa 2 milijarde i Subotić na 96. čiji „Bonaresko” vredi 600 miliona dolara. Nama „blizak” je još i Ivica Todorić na 81. mestu čiji „Agrokor” se procenjuje na vrednost od 830 miliona dolara. Na listi se prvi i poslednji put 2005. godine pojavio i Vuk Hamović na 91. mestu sa bogatstvom od 350 miliona dolara. Bogatstvo Bogoljuba Karića se od iste godine smanjivalo za oko sto miliona, za koliko je, iako je takođe u svojevrsnom „izgnanstvu”, poraslo bogatstvo Stanka Subotića u 2007. godini. Premda je vrednost njihovih imperija porasla za po pola miliona dolara, Cepter i Mišković su spali za dva mesta na listi, jer su prvih dvadeset mesta zauzeli novi ruski milijarderi. Na Forbsovoj, najvećoj godišnjoj listi svetskih milijardera, dve decenije nije bilo srpskog imena, do prošle godine kada je Miroslav Mišković sa svotom od milijardu dolara na računu i u poslu, podelio 891. mesto sa još pedesetak svetskih biznismena.
Liste ne pokazuju, ali NIN-ovi sagovornici tvrde da iz te elitne grupe najuticajnijih poslovnih ljudi, koja se ne zamara dnevnim političarenjem i ostaje konstantna tokom promena vlasti, nikako ne bi trebalo izostaviti ni Milana Beka, biznismena koji je, izgleda, jedini uspeo da ostvari odlične veze i sa LDP-om i DSS-om. Kao ministar u vladi Mirka Marjanovića, čovek koji je od Miloševića dobio odrešene ruke za prodaju Telekoma, šef Bebi Popoviću, kum Zoranu đinđiću, Beko je možda najbolja ilustracija za biznismena sa odličnim političkim refleksima. Mada se u Srbiji može pre govoriti o političarima koji imaju odlične finansijske reflekse, vodeći biznismeni ili tajkuni su promenu vlade preživeli bez ozbiljnijih ogrebotina. Lakoća sa kojom su prošli taj ispit ukazuje da će i neki novi izbori menjati sastave vlada, upravnih odbora, skupština, ali će poslovna elita ostati netaknuta.
SVETSKA BANKA O KORUPCIJI
Srbija posustaje
Najpre nam je zameran veliki uticaj biznismena na nosioce vlasti, da bi posle jednogodišnjeg poboljšanja i opšta korumpiranost porasla
Nakon pohvale Svetske banke za poboljšanje borbe protiv korupcije u 2006. godini zahvaljujući pre svega hapšenju organizovanih kriminalnih grupa, Srbija je odmah 2007. godine ocenjena za 0,2 procentna poena manje. Ocenom 46,4 na skali od 100 poena. Samo pet zemalja jugoistočne Evrope postiglo je napredak u borbi protiv korupcije u prošloj godini, pokazalo je najnovije istraživanje Svetske banke. Oni navode da borba protiv korupcije slabi u skoro svim bivšim socijalističkim zemljama, pa i u Srbiji, dok se u Bugarskoj i na Kosovu znatno pogoršala. Najnovijom studijom Svetske banke obuhvaćeno je 212 zemalja, a korišćeni su kriterijumi poput političke stabilnosti, efikasnosti vlade, regulatornog kvaliteta, vladavine zakona i kontrole korupcije.
Ranija istraživanja ove finansijske institucije, poput onog sprovedenog između 2002. i 2005. godine anketiranjem više od 20.000 preduzeća koji posluju u 26 zemalja Evrope i Centralne Azije pokazala su da u „Srbiji i Crnoj Gori ipak postoji znatan uticaj poslovnih krugova i biznismena na nosioce vlasti. Istraživanje sprovedeno među vlasnicima firmi i kompanija koje posluju u našoj zemlji pokazuje da su strane kompanije, kada je reč o učestalosti davanja mita u situacijama koje se dotiču sudova, dažbina i sklapanja ugovora sa vladom, ocenile da se stanje pogoršalo i da se povećao broj slučajeva davanja mita. Za razliku od toga, u oblastima poput carine, nema drastičnih promena, ali je korupcija u smislu visine sume koja se daje za podmićivanje i uticaja koji to ima na granicu do koje je jedna kompanija u tim uslovima spremna da posluje, zabeleženo poboljšanje.”
