U poslednjim decenijama osmanlijskog prisustva na tlu Srbije, od početka 19. veka, uključujući vreme vladavine vožda Karađorđa i kneza Miloša, u Srbiji je u opticaju bio veliki broj različitih moneta, turskih i zapadnoevropskih. Arhive nam kažu da su se tokom tog perioda koristile čak 43 vrste stranog novca – 10 zlatnih, 28 srebrnih i pet bakarnih.
Uporedo sa uspešnim političkim oslobađanjem od turske zavisnosti, počinju da se čine prvi koraci na planu državnih finansija, za uspostavljanje sopstvenog monetarnog sistema. Posle više od četiri stoleća od kovanja poslednjeg srpskog srednjovekovnog novca, obnovljena Srbija se vraća kovanju sopstvenih moneta.
Prvi vladar koji se rešio da okonča šarenilo novca u opticaju bio je knez Mihailo Obrenović, drugi sin kneza Miloša, ali i on tek u poslednjoj godini svoje druge vladavine, 1868, neposredno pre nego što će biti ubijen.
Suočen sa problemima koje je izazivala upotreba tako mnogo različitog novca u svojoj kneževini, knez Mihailo je doneo odluku da se počne sa kovanjem srpske monete. Tako je nastao kovani novac izrađen od legure bakra u apoenima od 1,5, i 10 para, sa njegovim likom na aversu (licu monete) i godinom izdanja, 1968.
Najveća vrednost od tri monete bila je 10 para, a povratak dinaru usledio je tek sedam godina kasnije, 1875, za vlade Miloševog nećaka Milana.
Nova novčana jedinica, dinar, iskovana je u srebru, 1875. godine, sa likom vladara, kneza Milana, koji će posle još sedam godina postati kralj. Nova moneta je kovana u apoenima od 50 para i 1 i 2 dinara. Samo četiri godine posle prvih srebrenjaka, Srbija će dobiti i prve zlatnike. Prvi zlatni novac, u nominalnoj vrednosti od 20 dinara, iskovan je 1879. godine, povodom proglašenja kneza Milana za kralja Srbije, 6. marta 1882. godine, iskovani su zlatnici od 10 i 20 dinara. Ovaj zlatnik od dvadeset dinara popularno je nazvan „milandor“ (što znači, valjda od milja, Milan od zlata, na francuskom).
Dinar, kao svoju nacionalnu monetu, Srbija je uobličila prema standardima koje je propisala Latinska novčana unija, nametnuvši odredbe o stepenu finoće metala za izradu kovanog novca, kao i kovničke stope (norme).
Kralj Milan je u kasnijem periodu naredio emitovanje još nekoliko vrsta kovanog novca.
Poslednja emisija novca sa likom vladara iz dinastije Obrenovića potiče iz 1897. godine. Novi kralj poslednji u ovoj dinastiji, Aleksandar Prvi Obrenović nije žurio da svoj lik ovekoveči na novcu. Tek osam godina po njegovom stupanju na presto (1889), znači 1897. godine, iskovan je u srebru novac od 1 i 2 dinara sa njegovim likom.
Karađorđevići su, međutim, požurili da dinastičku smenu na prestolu (1903) ovekoveče i promenama u izdavanju novca. Te promene je nametnuo njihov zakon iz 1904. godine. Iste godine počelo je kovanje metalnog novca sa likom novog vladara, Petra Prvog Karađorđevića. Puštena je prva emisija od pet različitih apoena novca, kovanog u bronzi i srebru, kao i jubilarni srebrni novac od 5 dinara sa likovima novog kralja. A kao formalni povod iskorišćena je stogodišnjica Prvog srpskog ustanka. Kažemo formalni, jer bi pažnja prema jubileju zahtevala da se, na bar jednoj moneti, ovekoveči lik vožda ustanka, Karađorđa.
Ta emisija novca, kao i sledeće dve, iz 1912. i 1915. godine, kovana su u Beču. Međutim, pošto je Austrija krenula u rat protiv Srbije, svaka veza sa tom kovnicom je prekinuta, pa je deo emisije iz1915. godine iskovan u pariskoj kovnici.
Poslednji novac Srbije, pre proglašenja Kraljevine SHS, iskovan je 1917. godine, u Americi.
