Новак Милошев Вујадиновић (1835-1892) је српски јунак из Црне Горе, који се посебно истакао у бици на Фундини 2. августа 1876. године када је 5000 бораца одбранило своје породице од 20.000 турских војника. Том приликом посекао је 17 турских глава. Руски цар га је одликовао орденом за највеће јунаштво на Балкану, а Збор Руса сабљом у којој су били уграђена 74 драга камена. Краљ Никола је на превару узео ову сабљу од Новака, наводно да му прода драго камење и тако да се Новак материјално обезбеди. Међутим, новац за продато драго камење никада није стигао у Новакове руке, а од овог драгог камења обезбеђивана је спрема за Николине удаваче. Ова сабља се чува у Народном музеју на Цетињу, а на њој је такође изгравирано: „Сечем душмана у боју, који клечи не ударам.“
Нада Нидоли Вујадиновић: Украдени јатаган
Турци су имали 4-5000 мртвих. Црногорци су запленили 3200 пушака, 280 сабљи, 22 заставе, 236 коња, много оружја и опреме, а сами су изгубили 700 људи (погинулих и рањених)
Прича о Новаку Милошеву
Новак Милошев Вујадиновић
2. VIII 1876. године одиграла се борба на Фундини и трајала је цели дан.
На дан битке Новак Милошев Вујадиновић налазио се при главном штабу јужне црногорске војске под командом Божа Петровића, па кад је чуо да је борба отпочела, затражио је од војводе да га пусти да иде у бој. Али војвода није хтео.
– Ти си, Новаче, и овде потребан као и у боју!
Новак наваљује и преклиње га:
– Војводо, срамота је док се браћа кољу, да пропада Новакова снага, већ ме пуштај у бој, да не остане реч: „Док је Новак Милошев седео у штабу, дотле су се Црногорци клали“.
Војвода омекша и најзад попусти:
– Хајде, Новаче, па ако жив останеш донеси ми глас са бојишта: је ли победа наша или турска.
Узми барјак, Новаче!
Док су брда одјекивала од већ започетог боја преносећи око себе надалеко глас пушчаних плотуна и јуначких поклика, јурио је Новак Милошев на добру коњу ка средишту битке. Након што је коња уморио, стигао је на поприште битке, извукао криву сабљу и кренуо у Турке.
Али, у том тренутку зачу глас свог рањеног друга, Пера Иванова, четног барјактара:
– Узми барјак, Новаче Милошев!
Новак се заустави и приђе другу, честита му јуначке ране, па узе окрвављени барјак и улете у Турке.
Првог Турчина на кога је налетео дохватио је сабљом по врату, а другога куршумом из кубуре погодио, па у трку, док је Турчин смртно рањен падао на земљу, главу му сабљом одсекао.
Но, тада се сукоби са једним храбрим и за борбу вичним Турчином. Дуго су се борили па се најзад ухватише и за кости јуначке. Носили су се по пољани док је Новака пена попала, али Турчин малакса и Новак га обори оштрим јатаганом, удари у груди и прикова за земљу.
Још се човек не беше ни подигао са њега, кад се на њ намери један зоран и стасит Турчин који је у боју показао велико јунаштво: његов оштар ханџар беше посекао два Црногорца. Он потегну сабљу и као стрела устреми се на Новака, и одиста га посећи хтеде да у том моменту не пуче један црногорски џефердар те га погоди.
Више нисам ни бројао
Бој се и даље водио несмањеном жестином, док Турци осетише да постаје исувише мучно, па почну одступати да би прегруписали своје положаје. Али им то ништа не помаже. Црногорци ударе новом снагом. Побише тада много непријатеља и многи се добро показаше, али испред свих њих у јунаштву највише се истакао Новак Милошев.
По завршеном боју, Новак остави ратно поприште на коме је лежало око 6000 погинулих Турака и похита да поднесе извештај војводи Божу. више Дољана сретне неког попа са једним војником:
– Видим да идеш са бојишта крвав! Колико посече турских глава? – упита поп.
– Бројао сам до 18, а пошто настаде слом Турака, више их нисам ни бројао, – одговори Новак.
– Добар си јунак, али толико глава да си посекао – не верујем – рече војник.
– Човек ме пита и човеку причам, а за погани ми није стало – одговори Новак.
Кад војвода Божо доби радосну вест са бојишта, загрли Новака и упита:
– О, Новаче, мој јуначе, колико си глава посекао?
– Не знам, а да знам право бих ти рекао само ти могу рећи да се нећеш пред људима постидети што си послао у бој Новака Милошева – одговори Новак.
Сабља
Пут у Русију
Није прошло много, а глас и слава о победи на Фундини обиђе сву Црну гору и Србију, Босну и Херцеговину, па допре чак и до других крајева.
Замало па цела Европа сазнаде да се око 5000 Црногораца борило са 20.000 Турака и потукло их до ногу и да су се у том боју истакли многи Црногорци, а међу њима један највише, који је посекао толико Турака да их ни бројати није могао. А тај витез био је нико други до скроман и обичан човек. Многи је храбри Црногорац подигао здравицу за његово здравље, а ни певач га није заборављао, већ је уз струне својих гусала опевао његова витешка дела.
О Фундини и другим победама црногорским чула је и Русија, па влада и сами затраже од Црне Горе да им се јави име највећег јунака. Кнез је доставио име Новака Милошева, а након тога Новаку дође позив да посети Петроград и Русију.
Са војводом Божом Петровићем и Петром Вукотићем, Новак пође у Петроград. Приређен им је свечани дочек и пријем. Новаку су се највише дивили, почев од обичних руских мужика, па до грофова и кнезова.
Новак је добио и високо царско одликовање, али највећа почаст био је дар једне групе родољуба – јатаган у корицама. На јатагану је, поред осталог, изгравирано на руском језику: „Храбром Новаку Милошеву од Руса“.
Уз јатаган послата му је и оригинална диплома на којој су, поред упоредног руског и српског текста, имена лица која су дала добровољне прилоге за израду овог јединственог и драгоценог јатагана. На дипломи су имена 84 приложеника, од којих су седам генерала, један инжињер, један лекар, један уметник, један архитекта, више официра (од пуковника до поручника), седам жена (већином супруге виших официра) па чак и један кнез и један барон. У списку приложеника који се наводе азбучним редом, поред ових високих личности налази се и један црквењак, па чак и један обичан сељак-земљорадник Кузмен.
Јатаган је потпуно очуван до данас. Заслуга за то припадала је до балканског рата Новаковом сину Арсу, а пошто је он храбро погинуо као бригадни барјактар у боју на Бардањолу, 25. И 1913. године, јатаган су, као највећу породичну светињу чувале Новакова снаха Лепосава Арсова и Новакова кћи Сенија Риста Петровића. Тај познати јатаган уступљен је Државном музеју на Цетињу, где се чува као велика драгоценост, а Музеју га је предала Арсова кћи Милка, супруга Ђорђије Вујошевића.
Сабља
Нестало драго камење
Јатаган је имао са две стране на корицама разне сребрне украсе, по којима су се налазила 74 драга камена. На оштрици јатагана налази се неки турски запис, а испод тога записа изгравиран је крупним словима следећи текст: „Кољем душмана у боју, ако ли лежи – не ударам“.
На жалост, данас на јатагану нема ни једног драгог камена јер су они давно са њега нестали.
Код потомака Новака Милошева сачувало се предање да је Новак свој јатаган предао кнезу Николи, да би га, како му је кнез рекао, показивао својим гостима као велику драгоценост и реткост, а касније му је предложио да се оригинално драго камење замени негде у иностранству обичним, те да од продаје ових оригиналних украса Новак осигура удобан живот себи и својим потомцима, што је најпосле и Новак прихватио.
Но, како за дуго времена кнез Новаку није враћао јатаган, а није му ништа говорио ни о предложеној замени драгог камења, Новак је неколико пута тражио од кнеза да му врати јатаган. Када му га је напослетку вратио, рекао је Новаку да је одавно послао камење у Беч да се замени, а да му отуда нема већ толико времена никаквог одговора. То је, изгледа, тако тешко пало овоме старом јунаку, да је по причању његових потомака, кратко време после тога од јада и бола преминуо.
…“Збор је Руса бојним мачем
броју малом подарива´ ,
због прегнућства у најјачем
Новаково ка´ што бива“ …
…
….“О, путниче – намјерниче,…
сврати на час на Безјово,
на Убалац, Стравче. Момче,
Кржању и Ораово…
Ту ћеш сазнат, мили брате,
шта Новаку Руси даше
и како му дијаманте
књаз и вране поћукаше“…
Проф. Нада Нидоли Вујадиновић, праунука Новака Милошева, објавила је књигу о крађи јатагана. Она у књизи тражи одговор. Унука овог славног јунака из Куча, данас живи у Варезеу у близини Милана.
Споменик Новаку Милошеву Вујадиновићу у Кучима
Споменик Новаку Милошеву у Кучима код Подгорице неколико пута је подизан, рушен и краден. Задњи пут су га изнова поставили чланови Српског националног савета из Црне Горе у фебруару 2014, године.
Приредио: Далибор Дрекић
Извори: Марко Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци“, Побједа, 1990., Војвода Кучки, Блиц,
