Sa očiglednim nestrpljenjem je otkopčavao
šlic pantalona. Dugmad se pod ubrzanim pokretima zaglavljivala, pa je
pocupkivao. Svlačio je nogavice gurajući ih stopalima, preturio se na krevet i
udario čukalj o drvenu ivicu.
Opsovao je. Ležeći je prevlačio džemper preko
glave. Čuo je kako ona u kupatilu isključuje tuš. Bio je spreman. Izašla je iz
kupatila i umotavala peškir oko glave. Pogledala je niz njegovo golo telo.
– ‘Ajde, požuri – rekao je.
– Gotova sam – rekla je.
Utrčao je u kupatilo i stao ispod tuša.
Napetost je oticala u toplim mlazevima. Posmatrao je kako vrtlog nestaje u
slivniku.
– Jesi li ispeglao košulju? –
Pitala je dok je četkicom maskare milovala trepavice.
– Jesam.
Obuvao je čarape. Pogledao je časovnik
na noćnom stočiću, pa nju pred ogledalom.
– Hoćeš brzo da završiš sa šminkanjem? Već je
pola osam.
– Evo, sad ću. Stići ćemo, ne brini.
„Da ne brinem?“ – razmišljao je, dok je zakopčavao
dugmad na košulji. „Nećemo stići na vreme. Nikada ne stižemo na vreme.“
-Verovatno ćemo dugo da čekamo taksi. Sad je navala.
– Šta?! Zar ne idemo kolima?
– Rekao sam ti još preksinoć. Sećaš se?
Razgovarali smo o tome.
– Zaboravila sam. Da si mi bar rekao…
– Pa, rekao sam ti.
– Da, znam. Ali… da si me podsetio, odabrala bih
haljinu još danas.
– Ti još ne znaš šta ćeš da obučeš?! –
Vrisnuo je.
– Dvoumim se samo između crne i zelene. Htela
sam još jednom da isprobam obe, pa da odlučim.
– Ali, nemamo vremena!
– Dobro! Uostalom, ne idemo u bioskop, pa da
moramo da stignemo na početak.
– I kada idemo u bioskop – kasnimo.
– Hoćeš da kažeš da zbog mene kasnimo. To si
hteo da kažeš, je l’ da?
Prijatne mirise pene za tuširanje,
losiona i talkova zamutila je neprijatnost nerazumevanja.
– Kasnimo ceo sat, a taksija još nema. Vidi kako
lije kiša, kao da nije Nova godina.
Ćutala je. Nerviralo ju je njegovo
zvocanje; opirala se tom osećanju, terala ga od sebe. Želela je samo da se lepo
provedu na dočeku.
Dok su ćutke sedeli u taksiju, koji se
vukao kroz saobraćajnu gužvu i bujicu vode, u retrovizoru je srela vozačev pogled
osvetljen farovima iz suprotnog smera. Htela je da ga upita, gde će dočekati Novu
godinu. Osetila je u ovoj noći bliskost sa tim čovekom i svim ostalim ljudima
koji su u isitnjenim delićima vremena promicali pored nje u automobilima.
„Šta me briga?“ – pomislila je.
Ušli su u hol hotela, ukrašen šarenim
kuglama i balonima. Žamor i mirisi, koji su dolelujali iz sale, zavrteli su je
i ipak izazvali osmeh, radost koja joj se vraćala svake godine u novogodišnjoj
noći. Podlaktila je namrgođenog muža, te su, malo zastavši – ušli u hotelsku
svečanu dvoranu.
U stanu, iz koga su malo ranije izašli,
ostalo je u mraku: razbacana znojava garderoba, mirišljava para u kupatilu,
zelena haljina nemarno prebačena preko naslona stolice i kiša koja se slivala
niz stakla. I ostala je stara godina, svučena sa njih kao prljave gaće,
pompezno dočekana pre godinu dana, a sada odbačena i zaboravljena – kao da nije
ni postojala.
