Na Novom Zelandu nas docekuju tmuran kišni dan, Kevin, vozac superluksuznog autobusa, i šest sati putovanja Severnim ostrvom. Naš krajnji cilj je svetsko cudo prirode – gejziri Rotorue.
Putovati pitomim predelima Severnog ostrva sa nekoliko planinskih lanaca, predstavlja istinsko zadovoljstvo. Prolazili smo pored beskrajnih pašnjaka, livada sa poljskim cvecem na kojima su mirno pasli jeleni, ovce i krave. Nigde nismo primetili štale, tu je samo kucica sa natkrivenim tremom i aparatima za automatsku mužu. Svako vece ili jutro vlasnici dolaze sa praznim, a vracaju se sa punim kantama izuzetnog, i u svetu poznatog novozelandskog mleka. Put je prav, ravan i prazan – tek ponegde pojavilo bi se selo sa niskim kucama, pa tamna traka od kiše vlažnog asfalta.
„Mi imamo dva godišnja doba: kišnu i – manje kišnu sezonu. Imamo samo 1500-2500 suncanih sati godišnje,“ kaže Kevin.
Predeo oko nas je odmarao oci, izuzev sive trake sve je bujno cvetno i zeleno u svim nijansama. Zaustavljamo se pored usamljene prodavnice. Kupuju se prsluci od zelandske vune, broševi od školjki sa svim bojama tirkiza, nas dvoje se opredeljujemo za novozelandski sladoled izuzetnog ukusa. U predvorju je tabla sa muzickim kasetama, pored svake je dugme, pritiskom na njega zapocinjali bi cudesni zvuci melodija „prašume“. Na tom dugom putu koji je vijugao izmedu brežuljaka, malih jezera i poneke farme, upoznavali smo „ivicu sveta“ – kako nazivaju ovu najudaljeniju zemlju od naše Srbije. Razlika u odnosu na srednjoevropsko vreme iznosi dvanćst sati.
„Nedaleko odavde prolazi ,datumska linija’ što znaci, ako biste sa susednog ostrva krenuli danas – na Zeland biste stigli juce…!“, kaže Kevin dok ga gledamo sa nevericom. „Dobro došli u Rotoruu!“
Sahranjeno selo
To prvo vece upoznali smo i prvog Maora – starosedeoca Novog Zelanda. Bio je to Huru! Vedar i nasmejan, neprestano pricajuci, vozio nas je u posetu maorskom selu.
Stigli smo na brežuljak sa tamnom siluetom šume ispred nas. Ispod kapije od bambusovih grana utabanom stazom ulazimo u gustu šumu, tišinu remete samo krici ptica. Sa obe strane su niske kolibe sa vratima ukrašenim duborezom. Ispred njih je upaljena vatra, nedaleko stoji nekoliko Maora.
Skladne grade tela, nežnih crta i nešto tamnije puti, lice i telo su im ukrašeni bojama – „tatu“ predstavlja deo njihovog rituala i umetnosti. Neobicni crteži zapocinju od sredine cela, nastavljaju se ispod nosa, brade i nekih delova tela. Svi muškarci nose kratke „pju- pju“ suknjice napravljene od suvog palminog lista. Zacu se lepršav ženski glas, pridružiše mu se i ostali. Kroz tamnu noc, izmedu stoletnih stabala nesagledivih krošnji, probijajuci niske oblake, pesma se vinu gore, ka zvezdama…
Pojaviše se i Maorke obucene u haljine slicne perju. Muškarci zapocinju ratnicki ples – specificna poza: izbecene oci, isplažen jezik i upereno koplje, smišljena je da zastraši neprijatelja. Ista takva, samo bez koplja, predstavlja dobronameran pozdrav sa kojim nas pozivaju na veceru.
Pošto nam rekoše da se maorska hrana sastoji od kuceceg, pacovskog i mesa divljaci, bez dvoumljenja se opredeljujemo za „piletinu na 101 nacin“.
Na ulazu nas docekuje Kama, krupan Maor poglavicin unuk, pozdravlja se dodirom nosa. Kuca je niska i žuta, ispred je klupa od uvrnutog drveta lijane, unutra je nameštena soba sa kaminom, na njemu kao ukras stoji dugacki camac, isti onakav kakvim su Maori došli iz Indonezije, sa pacifickih ostrva ili Jugoistocne Azije – još se pouzdano ne zna. Preko puta je starinski klavir, iznad klavijature su ugradeni svecnjaci i svece, a gore poredane crno-bele fotografije.
Prvi engleski misionari došli su u ovu daleku zemlju pocetkom devetnćstog veka, bila je to porodica Hazard – uciteljica, lekar i njihovo cetvoro dece. Pošto su uspostavili dobar odnos sa domorodackim stanovništvom, osnovali su školu, prosvecivali ih i lecili. Ubrzo je nikao i prvi hotel sa gostima koji su se divili lepoti ostrva. Sve do jedne noci kada je planina Tara Vera „prokljucala“ i žestokom erupcijom uništila selo sa 150 stanovnika. Od porodice Hazard preživeli su gospoda i jedna kci. Njihova kuca, pravim cudom, ostala je nedirnuta!
U staklenoj vitrini prostranog hola su izloženi servisi od porculana i razni predmeti medu kojima je i jedan ugljenisani muški šešir – sa udubljenjem u sredini, izgleda kao da je od kamena. Posle eksplozije jezera Vajmanu, vremenom su nastala dva – Plavo i Zeleno.
Jedini trag od sela su 2-3 kucice sa crvenim krovom. Jedna od njih je kuca vraca koji je posle cetiri dana od erupcije pronaden zatrpan u blatu. Snagom svesti uspeo je da sebe dovede u stanje transa i tako preživi. Odmah su ga prebacili u bolnicu, ali cim je saznao da je celo selo „umrlo“ želeo je da im se pridruži. Kažu da je imao 120 godina kada je umro.
Smeštamo se u otvoreni vozic i krecemo „sumpornim tragom“ ka velikom belom oblaku koji se diže iznad visokih paprati. Uz iznenadni mlaz, iz stene pokulja vodeni stub spajajuci se sa pobelelim nebom. Ispod njega, niz požutele ivice stene, puše se i slivaju bezbrojni mlazevi tople vode. Mokri kao da smo u sauni, zadivljeno posmatramo novonastali mlaz – još viši i topliji od prethodnog.
Pored gejzira cuda prirode, nedaleko je nešto još cudnije. Kljucajuce blato! Žitko, boje pepela, „puptalo“ je baš kao pekmez od šljiva. Asocijacija je prijatna, ono što posmatram nije. Na desetine klobuka stvara simetricne krugove, zemlja se pomera i neprestano vri, a u samoj blizini te vrele mase, na toplom sumpornom vetru, povijaju se sveže zelene vlati trave! Zar je moguce, mislim i gledam te iste žbunove ispod tek nastalog gejzira, u plicaku, na steni, u blatu… Zadržali bismo se mnogo duže da nije bilo tog sumpora koji je dražio na kašalj, palio oci, izazivao svrab.
U blizini je i sinonim ove zemlje – ptica kivi! Kažu da izumire i zato je cuvaju kao najvecu dragocenost. Izgleda kao mala kokoška zakržljalih krila i dugackog kljuna, živi nocu, snese samo jedno jaje godišnje i ono je trecinu njene velicine. Da bi izlegla potomka, ptici kivi je potrebno da na njemu leži – 72 dana!
Svetlo svitaca
Pecina svitaca – Vaitomo, skoro i slucajno otkrivena od strane zalutalog speleologa, pravo je otkrovenje. Spuštamo se duboko medu stalaktite, prolazimo velicanstvenim „salama“ i konacno se ukrcavamo u camac bez vesla. Pomocu nevidljivog kanapa, i kroz mrak se krecemo necujno po ravnoj površini tamne vode. Tišinu ne sme da remeti nikakav šum, pa cak ni ljudski glas. Najednom svod iznad naših glava zaiskri sa milion zlatnih svetlašca. Svici! Ovi, novozelandski, nikad ne izlaze na svetlost dana ni u tamu noci. Smetaju im i turisti, pored buke „kradu“ im vazduh pa se mnogi odozgo strmoglavljuju u vodu. Da bi im ugodili, Novozelandani povremeno zabrane ulazak. Napolju nas docekuju toliko dragocen suncani zrak koji obasja vitka stabla i krošnje pong- paprati, i viseci most nedaleko do brane. Šta li sve živi u tom gustišu, mislim sa strepnjom.
„Na Zelandu ne žive zmije ni – lisice!“, kao da mi cita misli saopštava nam Huru… Sa pecinskim svicima u srcu nastavljamo put prema Oklandu, najvecem gradu Severnog ostrva.
Holandska ekspedicija sa Abelom Tasmanom na celu je 1642. prva otkrila Novi Zeland. Ali kad su naišli na neprijateljski prijem Maora, odustali su i vratili se u Holandiju. Engleska, koja je u to vreme bila velika pomorska sila, poslala je svog cuvenog istraživaca Džejmsa Kuka na Tahiti. Boraveci tamo izvesno vreme, u povratku je sa sobom poveo nekoliko Tahicana, medu njima i jednog kuvara. U potrazi za Australijom, 1769. Kuk pristaje uz južnu obalu Severnog ostrva gde rešava da se duže zadrži. Sa vec isprobanom diplomatijom slavni kapetan šalje sitne poklone uznemirenim domorocima. Kada je uspostavio dobre odnose, Kuk je rešio da se iskrca na obalu i sa sobom je poveo kuvara sa Tahitija. Cekalo ga je iznenadenje, kuvar je sa Maorima progovorio – istim jezikom! Posle toga je sve bilo lakše, po povratku na svoj brod Kuk je napravio mapu Severnog i Južnog ostrva. Tad je Novi Zeland ostao engleski protektorat.
Danas ova visokostandardna zemlja ima samo 3,4 miliona stanovnika (prestonica Velington 340.000, a Okland oko milion i po!). I pored slabe naseljenosti Zeland i dalje održava restriktivnu politiku prema emigraciji i prima iskljucivo strucnjake deficitarnih zanimanja. Ono što je nezaobilazno kad se pomene ova daleka zemlja jesu ovce. Ima ih 38 miliona, i 19 vrsta. Kažu da su prve stigle iz Australije, a do nje iz – Španije. Kako zaobici šišanje ovaca? U tom cinu Zelandani su spojili lepo i korisno. Za nepunih pet minuta šišanja, ogromna merino ovca „k’o od majke rodena“, stidljivo se skupljala pred masom turista. Ovcije mleko, vuna, meso, nisu ništa u poredenju sa – egzibicijom šišanja. Ucesnici su psi, jaganjci, kantri-pevaci, i naravno publika!
Približavamo se Oklandu. Pored puta su plantaže kivija, najcenjenijeg na svetskom tržištu. Plod mu je velicine manje jabuke. Okland je veliki brod smešten izmedu Tasmanskog mora i Pacifika. Kosmopolitski, cist i moderan ima prelepe obale, marine, parkove… U glavnoj ulici Kvin strit ušli smo u restoran. Kafu nam je donela – Spomenka iz Kraljeva!
„Cim ste ušli osetila sam da ste naši!“, rekla je. „Jedva cekam da dodem kuci, ali nemam dovoljno dana… Ovde je godišnji odmor samo tri nedelje, ako želim duži odmor moram da preskocim godinu, pa da od starog pozajmim… Eee, nigde ladovine k’o u našoj Jugi..!“
