Bar jednom nedeljno oglasi se poneka agencija sa podacima o popularnosti politicara, odnosno partija i voda – koliko im gradani (ne)veruju. Kako stvari stoje sa ostalima na takozvanoj demokratskoj sceni. Na primer, koliko gradani veruju medijima godinu i po posle 5. oktobra 2000. godine? Ili, kako mediji uticu na demokratske promene, da li ih podsticu ili po inerciji placaju danak „patriotskoj“ prošlosti? Odgovora, niti istraživanja o tome nema.
– Za sada niko nije narucio takvo istraživanje – kaže Dejan Vukovic, istraživac Agencije „Strateški marketing“. – Verujem da cemo samoinicijativno, paralelno sa istraživanjima o gledanosti ili citanosti pojedinih emisija ili medija, ispitati za demokratiju važno pitanje – koliko gradani veruju medijima, odnosno, kakav je njihov uticaj na javno mnjenje – dodaje naš sagovornik.
Anketa „Vesti“ u potrazi za odgovorima na ova pitanja pokazuje da su gradani „gladni“ istinitih informacija, a prezaseceni svakodnevnim „partijskim informisanjem“.
Ista pitanja, isti ljudi
– Kome da verujem kad na svako pitanje odgovaraju isti ljudi – dežurne „krtice za sve“. To su takozvani portparoli ili partijski miljenici. Oni svakodnevno, zahvaljujuci medijima, bdiju nad nama. Novinari otaljavaju posao, a gradani su prepušteni snalaženju u moru neistina, partijskih podmetanja i afera. Najmanje je kompetentnih sagovornika od kojih možemo da saznamo pravo stanje stvari u zdravstvu, školstvu, u privredi ili pravosudu – smatra Lidija Karakaševic, apotekar iz Zemuna.
U ime odbrane profesionalizma, NUNS, od pre neki dan, namerava da javno ocenjuje novinarske promašaje i podvige. Možda ce to pomoci da mediji što pre postave oštru granicu izmedu informisanja i manipulisanja javnim mnjenjem. Pogotovo što još nije donet Zakon o javnom informisanju, niti drugi propisi, koji štite gradansko pravo na istinito informisanje.
Dr Cedomir Cupic, profesor sociologije na Beogradskom univerzitetu, za „Vesti“ komentariše stanje na medijskoj sceni.
– Ponovo je izražen prodor senzacionalizma u našim medijima. Mnogo je tekstova bez argumenata. Cesto se izmišljaju akteri dogadaja, ljudi se klevecu, izjednacavaju se istina i laž, dobro i zlo, pravda i nepravda. Može se prepoznati da su cele ekipe iz prošlog režima, a i iz novoga, okrenute prema nekim svojim licnim interesima i onda navaljuju na one, koji pokušavaju da nešto urade za opšti interes. Posebno izostaju analiticki tekstovi, koji bi pomogli orijentisanju javnosti. A, cilj javnosti suistina, pravda, ljubav, dobro, lepota – univerzalne ideje. Ako izmešate istinu i laž, ako izmešate dželata i žrtvu, špijuna i špijuniranog, zlotvora i demokratu, onda ste uništili javno mnjenje. LJudi nemaju za šta da se uhvate – kaže dr Cupic.
Profesor sociologije dodaje da su novinari i novinarstvo prvi takozvani spoljni omotac kritike vlasti. I upravo od medijske kritike vlasti zavisi javno mnjenje i kako ce javnost da se orijentiše prema vlasti.
Gde su profesori?
Studentkinja Elektrotehnickog fakulteta u Beogradu, Maja Jovanovic, kaže da je za nju vrhunac novinarskog podvaljivanja kada je tražena izjava o beogradskom maratonu od ministra Vladana Batica, koji se pred kamerama raznih televizija pojavljuje i po desetak puta dnevno.
– Nema TV kanala niti emisije, gde se ne pojavljuju isti ljudi, uglavnom stranacki prvaci. Pitam se gde su naši profesori, gde su mladi strucnjaci i umetnici. Zar oni nemaju pravo da govore kakvu buducnost žele – pita Maja Jovanovic.
– Ako je ta kritika razložna, razumna, argumentovana, onda ona pomaže i vlasti. Pametna vlast uvek uvažava takvu kritiku. To je misija novinara. Novinari su javno oko, javne uši, javni duh. Ako se tako novinari postave, dobicemo ono što je važno za javni život – da su ljudi informisani na pravi nacin. Znaci tacno, da se na neki nacin upucuju. Jer, novinarstvo u nas ima i obrazovnu dimenziju. Ne može se kultura graditi na lažima, ili poluistinama – smatra dr Cupic.
xIma li manipulisanja javnošcu danas, kao što je bilo u prošlom režimu?
– Taj problem se javlja zato što odredene partije na vlasti pokušavaju da medije stave u svoju službu. Ili, s druge strane, odredeni mediji se nude sadašnjim ljudima na celu vlasti, ministarstava ili partija u vlasti. To je obostrani odnos, ali loš po posledicama i za medije i za javnost. Nisam pristalica takozvanih nezavisnih medija. Takvi ne postoje. Uvek neko placa. Ali sam za otvorene i slobodne medije. Otvorene prema svemušto je bitno za funkcionisanje jedne države, važno za javni život. Slobodni mediji podrazumevaju da niko ne može da se meša u profesiju.
Kako vlast kaže
– Osim sportskih, istinitih informacija u našim medijima gotovo i da nema. Ne racunam one koje se mogu ubrojati u partijske hronike i biltene, cime je javnost zasuta. Za naše novinare i dalje „sve je politika“ i to kako vlast kaže – ocenjuje Miroslav Obradovic, direktor u preduzecu RK „Beograd“.
Sve što novinari rade, treba da podrede samo visokim profesionalnim standaradima. To je sloboda u novinarstvu. Zato treba imati i zakonodavstvo, koje ce regulisati da ne dode do sužavanja ili zloupotrebe slobode i medija, ali i jaka profesionalna udruženja. Moguce je tražiti istinu na redovnim sudovima, ali važniji je profesionalni sud, koji ce procenjivati upotrebu javnih reci.
• Karakteristika aktuelnog novinarstva je da ne gaji komentar, reakcijski stav, da li je to odgovorno novinarstvo?
– Upravo zato što na sceni još imamo politicke komesare, nemamo komentatore. Komesari su uništili komentatore. Uredivanje je kvalifikovan i odgovoran posao. Javnosti se pojave objašnjavaju, argumentuju. Kad postoji sumnja, ona se tacno oznaci i stalno se traga za istinom – kaže dr Cedomir Cupic.
Kako odmaci od papagajskog ponavljanja agencijskih vest, cemu smo sve cešce svedoci, pitamo dr Nedu Todorovic, profesora novinarstva na Fakultetu politickih nauka u Beogradu.
Televizija – nužno zlo
Svetlana Milutinovic, poslovni sekretar u „Cesmekonu“, pripadnik je generacije, kako kaže, koja još masovno izvan Srbije traži optimalne uslove za egzistenciju i miran život.
– Informativni programi na elektronskim medijima za mene su nužno zlo. Pratim ih u najmanjoj mogucoj meri jer, nažalost, još odslikavaju zacarani krug nasilja i nepravde.
– Spas je u istraživackom novinarstvu, što je, inace, neodvojivo od slobodnog novinarstva u demokratskim društvima. Neophodno je ispuniti bar tri preduslova da bi se u medijima krenulo istraživackim putem. Najpre je potrebno obezbediti novac za istraživanja.
Opremljene novinarske ekipe ponekad treba na terenu da provedu i više meseci da bi obavile zadatak i sve vreme treba ih placati i snositi njihove troškove. To je malo koja redakcija u nas u mogucnosti. Drugi uslov je saglasnost urednika i poslodavca, vlasnika medija da preuzmu rizik i posle istaživanja objave rezultate, koji su možda nepopularni za vladajuci režim. Treci faktor je ne manje bitan, a to je da imamo obucene novinare.
• Imamo li profesionalaca sazrelih za istraživacko novinarstvo?
– Ima ih i bice ih sve više. Upravo ovih dana izlazi iz štampe udžbenik za interpretativno i istraživacko novinarstvo. Naravno, to je samo deo znanja koji fakultet u svojim radionicama može da pruži novinarima, a uredakcijama kroz praksu treba da steknu iskustvo, koje ce ih dovesti do složenih novinarskih poduhvata. Ali, dok se ne steknu pravi uslovi za istraživacko novinarstvo, dobro bi bilo da svaki urednik insistira na plasiranju informacija koje imaju bar dva izvora, što inace novinari nauce kao pravilo na drugoj godini studija novinarstva – sugeriše dr Todorovic.
