Aleksandar Tijanic (52) spada u one novinare ciji tekstovi izazivaju polemike, a ciji rad je ponekad krajnje kontroverzan. Pisao je u brojnim listovima nekadasnje Jugoslavije, bio je glavni urednik listova i televizija, u jednom trenutku i ministar za informisanje u vladi Mirka Marjanovica.
Danas je Aleksandar Tijanic formalno predavac na BK skoli novinarstva i savetnik za stampu predsednika SRJ Vojislava Kostunice.
U ovom razgovoru, medjutim, zanima nas kako kao dugogodisnji novinar ocenjuje medije u Srbiji danas:
“Nema normalne Srbije i normalne Jugoslavije, kaze Tijanic, bez normalnih medija. A mediji u Srbiji nisu normalni, novinarstvo u Srbiji nije normalno i mnogi novinari u Srbiji nisu normalni. Jedan deo medija bavi se iskljucivo organizovanjem lomaca i spaljivanjem vestica. Oni ce nastaviti to da rade jer na osnovu broja lomaca dokazuju stepen pravovernosti i stepen ucesca i zahteva za kolacima unutar ove vlasti.
Tako imate najglasniju novinu Danas sa najmanjim tirazom, koja sebe smatra odlucujucom karijatidom u pobedi nad Milosevicem. Da su se pitali citaoci Danasa i oni koji ovu novinu hrane, sto novcem sto komentarima, Milosevic bi i danas bio na vlasti, jer oni nikada ne bi napravili vecinu. Prema tome, Milosevic je srusen ne samo prvoborcima koji su protiv njega bili od Osme sednice, vec i svim razocaranim slobistima i onima koji su glasali za DOS da bi Milosevicu videli ledja. Prema tome, ono sto ne razumeju neki novinari i neki mediji glasi: svi imaju pravo na kolace pobede i niko ne moze da bude iskljucen, makar ako je dan pred izbore rekao “ja sam protiv Milosevica.” Svi imaju pravo da budu u buducoj Srbiji i buducoj Jugoslaviji.”
Najveci deo medija je u vreme Miloseviceve vlasti spadao u tzv. nezavisne, ili tacnije privatne medije. To su oni koji su zajedno sa dojucerasnjom opozicijom izneli pobedu?
“To je onaj deo medija koji ne razume sta teba da radi u situaciji gde su sadašnji vladari njihovi dojucerasnji saveznici zajednicke borbe protiv slobizma. Iz tog nerazumevanja se rodio potpuno isti odnos vlasti i medija kao u vreme slobizma. Isti telefonski pozivi, ista prozivka i ista pitanja: zasto ja u petnćstom a on u prvom minutu dnevnika, zasto on sa slikom a ja bez slike…Potpuno ista sema koja ne samo da odgovara vlastima, vec i novinarima. Jer, do sada se nije nasao ni jedan novinar da kaze: Zvao me iz srpskog ministarstva za informisanje Vladimir Popovic Beba i rekao to i to, zvao me Goran Vesic i trazio to i to, zvao me savetnik predsednika Kostunice Aleksandar Tijanic i rekao to ti to, zvao me ministar za informisanje Slobodan Orlic i trazio to i to…Ni jedan novinar to nije uradio. Da li to znaci da nema poziva. Ne, to samo znaci da se novinari i urednici tih medija boje.”
Zbog cega za to optuzujes samo dojucerasnje nezavisne medija, kada su tzv. drzavni mediji u tom pogledu vec pokazali svoje lice?
“Ova sema vazi za sve, a drzavni mediji koje smo svikli na cetvoronozni polozaj podlozniji su tome. Jer, i ljudi koji su dosli na celo tih drzavnih i paradrzavnih medija ne mogu da se legitimisu sa prevelikom ulogom u antislobistickoj revoluciji.”
Ali ti mediji bi propali bez drzavne kase?
“Pa sta ako neke velike medijske kuce propadnu? Gde se to nije desilo? Gde je danas slovenacko Delo u odnosu na, recimo, Slovenske novice koje imaju deset puta veci tiraz od Dela? Sta je sa kucom Vjesnik ciji istoimeni dnevni list ima 5-6 hiljada tiraza, dok se Jutarnji list prodaje u 150 hiljada primeraka?
Bilo koja intervencija drzave i cuvanje medijskih spomenika koji su pod zastitom zakona su nedozvoljivi u trzisnim uslovima. Ili ce te debele kastrirane macketine nauciti da love miseve, ili neka crknu od gladi. Nema druge.”
To bi moglo znaciti i da ce opstati samo mediji koji su preoteklih godina bili obilato dotirani iz inostranstva?
“Ne vidim nista lose u tome sto su neki mediji u vreme slobizma bili finansirani iz inostranstva. Vidim lose ako se to nastavlja danas i ako danas strukturu medija bilo ko bazira na pomoci iz inostranstva. Ne zato sto to nije patriotski, vec zato sto je to protiv bilo kakvog pokusaja uvodjenja trzista u sve oblasti pa i u oblast medija.”
Kako komentarises sve prisutniju tezu o podeli medija u Srbiji na Djindjiceve i Kostinicine?
“Problem je potpuno pogresno identifikovan kao problem podele novinara i medija na Kostunicine i Djindjiceve. To uopste nije tacno. Problem je viseg reda. Problem je sto novinari i mediji, ni kao ljudi ni kao novine i televizije, ne znaju sta je njihov posao u periodu tranzicije. U Srbijji ne postoji istrazivacko novinarstvo.
Mi u Srbiji ne znamo gde je glavni novac. Nije on kod nekolicine ljudi koji su optuzeni za to, jer taj novac koji su oni ovde zaradili je vidljiv i opredmecen, postoje neke firme koje su ovde, postoje neke kuce…Sta je sa ljudima koji su u poslednjih nekoliko godina obrnuli deset i vise milijardi dolara? Javnost je o tome tek malo nesto saznala i to iz pisanja hrvatskih medija. A srpski mediji se nisu bavili tim srpskim slucajevima. Pismeniji deo srpskog novinarstva funkcinise po ideoloskom principu okupljanja istomisljenika. Mi finkcionisemo po principu tajnog bratstva, na principu tajnih tokova noca…Ako bismo zaceprkali, verovatno bismo nasli i danas neke pojave iz perioda slobizma kao sto je oslobadjanje poreza na neke masine, specijalne izvore informisanja, specijalne izvore fotografija, specijalne izvore dousnistva.
Ranije su novinari dojavljivali vlasti i DB-u, a sada vlast dojavljuje svojim novinarima koji to u svojim medijima objavljuju.”
Ocigledno, o medijima u Srbiji, generalno, mislis veoma lose?
“Ne predvidjam dobro vreme za srpsko novinarstvo. Mislim da ce i dalje biti zloupotrebljavano i posebno instrumentalizovano u periodu eventualnog sukoba izmedju Kostunice i Djndjica. Mislim da ce biti posebno teska situacija u vreme izbora.
Ako mediji ne odgovore sami sebi na pitanje sta je moj zadatak u ovih teskih pet godina koje cekaju Srbiju i Jugoslaviju, i novinari i mediji ce se pretvoriti u to u sta ih guraju svi ljudi koji se bave pojednostavljenjem stvarnosti. A to je da se podele na dve velike grupe: jednu mnogo vecu koja je za Djindjica i drugu mnogo manju koja je za Kostunicu.
Ali, kada dodje do sukoba Djindjic-Kostunica, moja teza ce biti potkrepljena time da kad taj sukob zavrsi i pobedi Kostunica, vise ce medija biti za Kostunicu nego za porazenog Djindjica. I to se zove dijalektika.
Sta ce onda da kazu mediji, njihovi glavni urednici i komentatori koji danas rade to sto rade? Sa smeskom na usnama cekam period posle tih izbora, da vidim kakvu ce tada orijentaciju imati neki mediji.”
