NOVOGODIŠNJA PRIčA
Uoči svake Nove godine zaklinjemo se da ćemo okrenuti novi list.
Zaričemo se da ćemo od prvog januara ostaviti duvan, i nema više: Šta pije kafana?
Od prvog januara nećemo okusiti ni kapi!
Raskinućemo sve tajne veze, posvetiti se porodici i mirnom životu, odlazićemo redovno na groblje kod najmilijih, koje smo nepravedno zaboravili, radićemo svakog jutra gimnastiku pokraj otvorenog prozora; obećavamo sebi da ćemo smršati deset do dvadeset kilograma i ponovo postati vitki, kao na fotografiji sa mature…
Preći ćemo u vegetarijance, vratiti dugove zbog kojih izbegavamo izvesna mesta, a što se tiče stranih jezika, bez kojih se danas ne može, od prvog ćemo da počnemo sa uzimanjem časova iz engleskog zbog čega i nismo napredovali u službi.
Još nešto, popravićemo zube i pročitati knjige koje smo kupili na otplatu, a ni otvorili ih nismo.
I nema više spavanja posle ručka, i ostajanja po kafanama do pred zoru!
Niko više ne sme da bude nesrećan zbog nas, i da nas čeka sa postavljenom večerom koja je podgrejavana šest puta, a ponovo se ohladila.
(suze u supi sa knedlama)
Nećemo pričati političke viceve i praviti budale od sebe i nećemo se na ulici okretati za tuđim ženama, niti se ispovedati nepoznatim osobama, ogovarati bližnje, i uopšte!
Uoči Nove godine rezimiramo svoje živote i postavljamo večito pitanje sreće!
Da li smo bili srećniji dok se, najzad, posle toliko godina, nismo uselili u onaj dugoočekivani stan?
Jesmo li danas čistiji, kada se tuširamo svakog dana, nego onda, kada smo se kupali samo subotom? (Setiti se velikog crvenog kazana u kupatilu, koji se loži hrastovim drvima!)
Da li nam je toplije u stanu čije se sve sobe greju radijatorima, nego u onoj staroj kuhinji, u kojoj smo svi sedeli pokraj šporeta zvanog „fijaker“?
U to vreme nije bilo frižidera i zamrzivača, nego je ledar donosio table leda i trpao ih u sanduk, koji se zvao „ajskasna“. Niko nije tražio led u viskiju, jer viskija nije ni bilo!
A pile se jelo samo nedeljom i svi su bili siti: najpre, čorba sa rezancima (srećnici su dobijali bubac) a onda pohovani bataci i belo meso sa restovanim krompirom – na kraju: „znam za jadac“ i pita od jabuka… Danas se pečeni pilići okreću na svakom ćošku, ali da li smo srećniji zbog toga?
Danas su novine pune fotografija golih lepotica, ali uzbuđuje li nas to više od skromnog dekoltea naše nekadašnje susetke na prozoru u suterenu?
Svakog dana prikazuju gomilu filmova na televiziji, a mi bismo da opet čekamo u dugom redu, na snegu pred Kinotekom u Kosovskoj, da vidimo „Gestu Berling“… I da se malo držimo za oznojene dlanove.
Letovanja su nam postala kuluk. Zimovanja, takođe!
Više nije problem kako da se najedemo, već kako da smršavimo.
Više nije važno da nas vole, nego kako da ih se rešimo!
Više nije teško pronaći mesto za provod, nego je teže pronaći izgovor da se tamo ne ode.
Jesmo li srećniji noćas, kada nas okićena novogodišnja jelka čuva u ovom stanu poput kakvog generala sa odlikovanjima, nego onda, kada smo lunjali kroz zavejani grad; upadali na tuđa slavlja i sedeli sa nepoznatima za stolovima periferijskih kafana, a budili se u ubrzanim vozovima (jer smo baš te lude noći poželeli da vidimo nekog drugog u drugom gradu), budili se u nepoznatim kućama, na sofi u kuhinji, ljubili se sa slučajnim prolaznicima na ulici: Srećna Nova godina.
Jesmo li srećniji danas, dok preko jučerašnjih sarmi tupo zurimo u televizijski prenos koncerta iz Bečke opere:
Johan Štraus, hladna prasetina i salata od cvekle, u kojoj se udavio ren i naš život…
Ali od prvog januara, od prvog januara okrenućemo novi list.
Nego šta!
