Са протођаконом Радомиром Ракићем о Библијској енциклопедији
Важна књига за разумевање Библије
Наша српска Библија почива на словенској Библији, а словенска Библија на грчкој Библији, односно на преводу Светога писма с јеврејског на грчки језик који је сачињен на век-два пре Христа у Александрији, а њен превод на словенски језик везујемо за Свету браћу Кирила и Методија и њихове настављаче, каже Ракић
Књига Библијска енциклопедија дело је протођакона Радомира Ракића, лектора Богословског факултета Српске православне цркве у Београду и предавача Новог завета на Духовној академији у Србињу (Фочи), као и званичног преводиоца Светог архијерејског синода у Српској патријаршији. Kњигу је објавила Духовна академија Св Василија Острошког из Србиња (Фоча). Издата је у два тома. О овој књизи значајној за разумевање Библије за „Јединство“ говори аутор, протођакон, Радомир Ракић.
Како сте и када дошли на идеју да објавите „Библијску енциклопедију“, имајући у виду да сте аутор и „Библијског речника“, и да до пре 15 година у Србији није постојала овакава енциклопедија?
-У Призренској богословији, коју сам похађао од 1953. до 1958. г. имали смо изванредног познаваоца Светога писма, архимандрита Методија Муждеку, који је био и ректор те достославне школе, коју је 1871. г. основао Сима Андрејевић Игуманов, Призренац, као богословско-учитељску школу (свршни ученици могли су бити и учитељи у Старој и Јужној Србији, или се касније, кад се ожене, определити за парохијску службу). Архимандрит Муждека, потоњи епископ тимочки, познавао је Свето писмо скоро наизуст! Он нам је развио велику љубав према изучавању библијске науке, посебно егзегезе, његовог тумачења.
Да, ја сам пред санкције уведене овој земљи, значи почетком 90-их, објавио „Библијски речник“, који је одмах доживео два издања, а и касније је неколико пута прештампаван. Сад се враћам на Ваше питање, зашто сам се определио за овакав речник? Почетком 70-их година прошлог века у београдским књижарама појавио се „Библијски лексикон“, у издању чувене издавачке куће „Кршћанска садашњост“. Био је то фактички превод с немачког, свеједно, али је сва терминологија била заснована на западном начину читања библијских имена, топонима, фитонима и другог, која уопште не одговара начину писања тих истих имена и термина како су наведени у нашој Библији коју су превели Ђура Даничић – Стари завет (1868), и Вук Караџић – Нови завет (1847). Да појасним: Даничић јесте преводио Стари завет с латинског, али не с Вулгате која је озваничени превод Католичке цркве, него с превода на латински у нас мање познатог Имануела Тремелијуса (умро 1580), а притом је сва имена и топониме донео преко словенске Библије, а не како је те исте термине нашао на латинском с којег је преводио. Због овога Даничићу треба се дубоко поклонити, јер је осећао на којој Библији почива наша култура!
Да би читаоци видали о чему је реч, наводим нека имена како се пишу и изговарају у западној варијанти заснованој на тзв. бетацизму, а не на витацизму, како ми у наслону на грчки језик изговарамо грчка слова виту (Β β) и иту (Η η) : Бетлехем – Витлејем; Јозеф – Јосиф, Леа – Лија, Ребека – Ревека, Јакоб – Јаков, Хабакук – Авакум, Рубен – Рувим, Херод – Ирод, Јерузалем – Јерусалим, Бетел – Ветиљ, Цезареја – Кесарија, Моаб –Моав, Табор – Тавор, Хошеа – Осија, Обадија – Авдија итд. итд.
Западни човек је, држећи се бетацизма у изговору, почео изговарати и нека имена и топониме такође с б, мада у самом јеврејском исте речи се изговарају како их ми изговарамо, на пример: Авраам, а на Абрахам, или Тавор, а не Табор! Па и кад је у путању милозвучност, наш начин изговарања тих имена и назива је пријатнији за уши, у шта се читалац могао уверити из наведених примера.
Овај принцип читања грчке терминологије опажа се и у савременој нашој богословској књижевности; па ми имамо изразе: еклисиологија, а не енглезиологија, сотириологија, а не сотериологија, пневматологија, а не пнеуматологија и др.
Дакле, у питању је правилна терминологија која је део нашег српског идентитета, није тек формалне природе. Једном речју, наша српска Библија почива на словенској Библији, а словенска Библија на грчкој Библији, односно на преводу Светога писма с јеврејског на грчки језик који је сачињен на век-два пре Христа у Александрији, а њен превод на словенски језик везујемо за Свету браћу Кирила и Методија и њихове настављаче.
Који је разлог што Библија као најцењенија, најпреписиванија и најпревођенија књига свих времена била и предмет најјачих оспоравања и вековних контроверзи?
-Укратко, она је навише истраживана књига у светској књижевности и најпревођенија књига уопште! Имам утисак да је до оспоравња долазило и између самих библиста који су се просто у свом рационалистичком настројству такмичили ко ће кога побијати у закључцима, при чему мислим на протестантске истраживаче за које је Свето писмо била књига књижевности, а не Богом инспирисано дело. Настајала су натезања око тога ко је написао коју књигу, да ли је Мојсије написао пет књига њему приписиваних, да ли та и таква књига потиче из овог или оног века, да ли је могуће да је Соломон написао сва она дела мудрости, Давид све псалме и слично… Поред њих, било је и атеиста, комуниста за које Библија није представљала никакву вредност, а чега смо били и ми сведоци. Или људи који нису придавали значај јеврејској књижевности из чисте мржње према том народу…
Шта се јавља као најчешћи проблем у разумевању и тумачењу Библије и зашто?
-Проблем је у томе и што су свештене књиге писали људи другачије културе, књиге су писане за други народ с другачијим схватањима и погледима на свет, на друштво, породицу. У Старом завету има много семитизама, па и анахронизама, о којима ондашњи писац није много марио, јер је хтео да исприча поруку свом чигтаоцу, поруку коју је добио као живу реч од Бога. Ту поруку тумач, егзегета треба да разоткрије и пренесе данашњем читаоцу и слушаоцу, који размишља у другачијим категоријама, живи под сасвим другачијим менталитетом, а то понекад није јасно. Међутим, светоотачка тумачења су свагда при руци, прво, зато што су свети оци познавали ондашње прилике, а живели су речју Божјом и проживљавали је собом, а друго, временски су били ближи тој средини у којој су свештене књиге написане. На српском језику имамо много публикованих тумачења, строго стручних, као и оних прилагођених читаоцу с мање научности (Јустин Поповић, Емилијан Чарнић, док је св. Владика Николај тумачио Свето писмо кроз чувене омилије и проповеди…)
Које су најкрупније разлике у тумачењу Библије код појединих хришћанских вероисповести?
-У свима хришћанским вероисповестима Свето писмо тумаче углавном професори предавачи у духовним академијама и на богословским факултетима. И такви професори објављују своја тумачења не обзирући се много на званично учење своје Цркве, осим код нас у Православној и Католичкој цркви, а и ту се не жели вршити присила на тумачево излагање. Ипак, треба правити разлику између коментара и тумачења, јер тумачење је излагање живе речи Божје усмерено на духовно уздизање читаоца, док је коментар више научан, снабдевен је свим могућим подацима из библијске и ванбиблијске историје, географије, лингвистике, са опсежним, фуснотама – само да би се приказала научност коментатора!
Колико сте дуго радили на „Библијској енциклопедији“, које сте изворе користили, ко су вам били узори?
-Радио сам десетак година, а уз то сам био и службеник Патријаршије, једно време уредник „Православља“. Није постојао ни азбучник, па сам га стварао у ходу. Користио сам један руски библијски речник, више немачких лексикона, неколико енглеских енциклопедија, као и библијску литературу на више језика.
На какав је одјек код нас и у свету је наишло двотомно капитално дело на српском језику „Библијска енциклопедија“ чији сте аутор?
-Мислим да овакво дело још није објављено на Балкану, што је констатовано у Загребу на њеном приказу. Књига је приказана у Сарајеву уз учешће двојице римокатоличких библиста (др Мате Зовкић и др Анте Поповић), у Великом Трнову, на софијском Богословском факултету кад су говорили библисти: поч. др Славчо Велчанов, новозаветник др Емил Трајчев и др Иван Желев, као и на Коларчевом универзитету уз учешће професора: др Драган Милин, др Илија Томић и др Димитрије Калезић.
Легенда: Славица Ђукић
Биографија протођакона Радомира Ракића
Протођакон Радомир Ракић рођен је 1938. г. у ваљевском крају (Осладић, Подгорина); завршио је Призренску богословију 1958. и Богословски факултет у Београду 1962, као и Филолошки факултета – одсек за англистику Београдског универзитета 1965.г. После постдипломских студија на Старокатоличком факултету у Берну и у Женеви, ради у Патријаршији српској, а на Богословском факултету у Београду је радио пуних 14 академских година је (до 2005)
