U vezi poruke pod brojem 2262 („Cestitka Nj. K. V. Kneza Aleksandra Pavla
Karadjordjevica predsedniku SR Jugoslavije dr Vojislavu Kostunici“),
smatram znacajnim da se o jednom ovako vaznome pitanju, medju nama Srbima,
ne razgovara na engleskome jeziku.
„Duke“ se na srpskome ne prevodi kao „Knez“. Vredelo je pogledati u
srpsko-engleski recnik (Mortona Bensona), ili u Leksikon stranih reci i
izraza Milana Vujaklije, gde se rec „princ“ prevodi sa „knez“. Latinski
„princeps“, u prvom znacenju je „prvi“, zatim „najvazniji“, „glava“, onda,
„koji stoji ispred svih, koji vodi, upravlja, savetuje“, „vozd“, od
imperatora Avgusta ima znacenje „knez“, „gospodar“, „car“. Pored toga, o
engleskim vojvodama samo njihovi snajderi govore kao o „His Grace“? Bojim
se da se takav engleski moze nazvati „nastojnicki“.
Stariji brat blazenopocivseg Kralja Jugoslavije Aleksandra I, („koji se
nikada nije zenio i nema poroda“) nije se zvao Petar, kako se iznosi u
pomenutoj poruci. Njegovo ime je bilo Djordje, i pre nego sto je 1909.
godine abdicirao u korist svoga mladjeg brata Aleksandra, on je zvanicno
nosio titulu Nj.K.V. Prestolonaslednik. Posle Prvog svetskog rata, sa
znanjem Kralja, svoga brata, on je bio interniran u nisku ludnicu zvanu
„Toponica“. Tu je ostao sve do kraha Kraljevine Jugoslavije u aprilu 1941.
godine. Posle rata se Nj.K.V. Knez Djordje ozenio Radmilom Radonjic iz
Nisa. Nije imao dece. Napisao je „Uspomene“, koje su nuzno stivo za svakoga
ko se pasti da pise o Karadjordjevim potomcima. Umro je u Beogradu 17.
oktobra 1972. godine. O njemu, svome stricu, kao i o kneginji Radmili,
pisao je blazenopocivsi Nj.K.V Kraljevic Tomislav Karadjordjevic u svojim
Memoarima. Vredelo bi da se njegovi Memoari procitaju.
Potrebno je, takodje, na srpskome jeziku procitati „Porodicni pravilnik“
Kraljevskog Doma Karadjordjevica. Ovako se naziva interni, porodicni
pravilnik koji govori o pravnome polozaju clanova Kraljevskog Doma. Treba
znati da Kraljevski Dom i dinastija nisu jedno isto. Pripadnistvo dinastiji
nije nista drugo nego sposobnost prestolonasledjivanja po jednom odredjenom
redu. Prvi takav akt u minulom XX stolecu, doneo je Kralj Petar I, 30.
avgusta 1909. godine. Drugi, „za clanove Kraljevskog Doma Kraljevine
Jugoslavije“, doneo je Kralj Aleksandar I Karadjordjevic, 1930. godine.
Clan br. 1. glasi:
„Clanovi Kraljevskog Doma Dinastije Karadjordjeve jesu: Kraljica supruga,
zivi preci Kraljevi u pravoj liniji, a iz iste Dinastije sa svojim
suprugama, zivi potomci Kraljevi u pravoj liniji sa svojim suprugama;
rodjena braca Kraljeva i njihovi potomci sa svojim suprugama; sestre Kralja
Vladaoca i svi zenski potomci do udaje; stric Kralja Aleksandra I Knez
Arsen; Knez Pavle sa suprugom i potomcima, zenskim potomcima do udaje.“
Clan 4. „Porodicnog pravilnika“ glasi: „Sinovi Kralja Vladaoca su
Kraljevici, a svi ostali clanovi Kraljevskog Doma su Knezevi i Kneginje od
Jugoslavije. Svi nose titulu Kraljevskog Visocanstva.“
Pravilnik ima ukupno 26 clanova i nosi broj 3031. Dat je u Beogradu 5.
aprila 1930. godine, na njemu je svojerucan potpis Kralja Aleksandra I.
Posle ovoga „Pravilnika“, drugi Pravilnik nije donosen do ukidanja
Kraljevine 29. novembra 1945. godine. Sasvim je dakle jasno, da kod
Karadjordjevica „Porodicni pravilnik“ propisuje Kralj vladaoc, onaj, kojega
je Ustavotvorna skupstina odredila za DINASTU, kao sto je to bio slucaj sa
Ustavotvornom skupstinom „Vidovdanskom“, iz 1921. godine, koja je mladjeg
sina Kralja Petra I, Regenta Aleksandra proglasila za Kralja i dinastu,
koji je, sve do muckoga ubistva u Marselju, 9. oktobra 1934. godine vladao
pod imenom Aleksandar I.
Potrebno je znati i to, da samo Kraljevi sebi mogu dopustiti rimski broj
posle imena. U Evropi je to obicaj i kod anglosaksonaca, takodje. Ni
njihovi princevi, niti pak pretendenti na presto, ne nose rimski broj. Ako
bi se ustalila ovakva naopaka praksa, onda bi Kraljevi morali da predju na
arapske brojeve. Recimo: Antonije 2, ili Oto 9. To vise licilo na nazive
tramvajskih linija, nego sto bi pristajalo Njihovim Kraljevskim Velicanstvima.
Dakle, ono sto se „istorijski govoreci“, kazuje o „vojvodi („Duke“) Pavlu“
i „aktuelnom vojvodi“ (to jest, o NjKV Knezu Pavlu Karadjordjevicu i
njegovom sinu NjKV Knezu Aleksandru Karadjordjevicu), u napisu na FORUMU,
broj 2262, proizvod je lose obavestenosti i ne moze se uzeti za ozbiljno.
Rasvetlimo ko je, kako se u pomenutoj poruci kaze, bio „otac preminulog
vojvode Pavla“.
Najmladji sin Karadjordja i Jelene, Aleksandar, rodjen je u Topoli, 29.
septembra 1806. godine. Na Narodnoj skupstini, odrzanoj na Vracaru 2/14.
septembra 1842. godine, Aleksandar je izvikan za Kneza Srbije (nasa, srpska
istorija ne kaze da je Aleksandar izvikan za vojvodu Srbije, vec za Kneza,
ili, kako se nekad lepo kod nas govorilo za „gospodara Srbije“). Knez
Aleksandar Karadjordjevic je Srbijom vladao do Svetoandrejske skupstine,
koja ga je, decembra 1858. godine primorala da se povuce. Moglo bi se mnogo
toga napisati o ovome prvome Karadjordjevicu vladaocu. Treba podsetiti da
je u njegovo doba zaceta ideja o Jugoslaviji, da je Ilija Garasanin 1844.
godine napisao cuveno NACERTANIJE, da je zasluga Kneza Aleksandra osnivanje
Narodne biblioteke, Narodnog muzeja i pretvaranje Liceja u Veliko uciliste,
ono sto se danas zove Univerzitet.
Knez Aleksandar se 1830. godine ozenio Persidom, cerkom Jevrema Nenadovica.
To je bilo jedno cudo od zene i ostala je zapamcena kao velika nasa,
srpska, Kneginja. Njen otac je bio cuveni ustanicki vojvoda Jevrem
Nenadovic, a majka Joka, jedinica vojvode Mladena Milovanovica. Svome muzu,
Knezu Aleksandru, izrodila je DESETORO dece. Poleksiju, Kleopatru, Aleksu,
Svetozara, PETRA, Jelenu, Andreju, Jelisavetu, Djordja i ARSENA. Peto dete
je PETAR, koji je 45 godina posle abdikacije svoga oca, 1903. godine,
postao Kralj Srbije Petar I. Deseto dete, sin mezimac Kneginje Perside, bio
je ARSEN. Prema tome, NjKV Knez Arsen Karadjordjevic je rodjeni, mladji
brat NjKV Kralja Petra I. Dakle, Knez Arsen Karadjordjevic nije, kako se u
poruci tvrdi, „a 2nd cousin to the late King Peter I“. O njemu bi se mogla
napisati velika i lepa knjiga, zivotopis cestitoga srpskoga Kneza.
Potrebno je znati i ovo: mi Srbi se ponosimo nasim Knezevima i ne pada nam
na pamet da nekog od njih nazivamo „Princ“. Nas narod je iznedrio sebi dve
dinastije. Obe su seljackoga porekla. Sve nase Knezeve smo nekad
oslovljavali sa „svetli Gospodaru“. Samo, prvo se biva Knez, pa tek onda
Gospodar. Srbima je mrsko kada se spomenu princevi – sve sami osvajaci
nasih zemalja: na primer, Princ Eugen Savojski (po ovome vanbracnom sinu
Luja XIV, koji je, za racun Habzburga, zauzeo Beograd 1717. godine., Hitler
je bio nazvao jednu svoju diviziju koja je ratovala protiv Srba). Posle
princevog zauzimanja Beograda i mira izmedju Turske i Austrije u Pozarevcu
1718., nastalo je prvo pokatolicavanje Srba. Od toga vremena, pa sve do
danas, u svesti Srbina koji nesto zna o sebi , svaki PRINC vec izdaleka
mirise na papinog krstaskog ili, svejedno, malteskog viteza.
Da zakljucim, ako se sa Srbima zeli razmena misljenja o njihovoj povesti,
ako se zeli unapredjenje znanja nasih sunarodnika, neophodno je obracati im
se na srpskome jeziku. U svakom slucaju, mora se najpre ovladati znanjima,
pa tek onda uciti drugi sta je i kako je, makar se to cinilo i na engleskom
jeziku.
