Tobož novih sedam zahteva Angele Merkel, koji nas kanda ponovo zatekoše u čudu, govore, na žalost, mnogo više o našoj podvojenosti od kontinuiteta političke dinamike koja istrajava u odnosima međunarodne zajednice prema Srbiji nego o samoj međunarodnoj zajednici. Elem, tobož novih (ultimativnih) sedam zahteva Nemačke, ne predstavljaju ništa drugo do sedmi dan (dakle, ne prvi), prema predanju i poslednji dan, odzvanjanja sedam jerihonskih truba koje su obrušile zidine ovog grada. Da zaista nije u pitanju početak nekakve nepoznate politike Nemačke prema Srbiji, početak koji bi zacelo mogao predstavljati iznenađenje za domaću političku klasu i srpski Narod, odnosno da se radi o samom koncu Nemačkih nastojanja da Srbiju uvede u sedmi krug pakla ( beše to onaj krug gde dominira nasilje- svaka sličnost sa međunarodnom zajednicom je slučajna!), dokaza ima pregršt i pravo pitanje jeste ustvari: Jesmo li iole politički (i nacionalno) sazreli tokom proteklih godina vrlo eksplicitne, nedvosmislene i jasne iskrenosti međunarodne zajednice prema našoj Otadžbini? Kako bih potkrepio ovo stanovište, podsetiću čitalačku publiku na tekst napisan i objavljen na patriotskoj blogosferi krajem jula protekle godine,a u kojem su navedeni neumoljivi argumenti u prilog tezi o iskrenosti međunarodne zajednice.
Što smo mi više prezirali svoj narod, da bi smo njima ugodili, to su nas oni više prezirali. Umiljavali smo se oko njih, strasno im ispovedali svoje evropske poglede i ubeđenja, a oni nas, sa visine nisu slušali, ili su s učtivim osmehom, želeći da nas se što pre otarase, dodavali – da ih nismo dobro razumeli
F.M.Dostojevski
Kada je 06.03.2008. godine ministar inostranih poslova Italije, Masimo D`Alema, na marginama samita NATO alijanse u Briselu, izjavio da niko ne bi uzeo u razmatranje proglašenje nezavisnosti Kosova da je to bio jednostrani akt, jer nezavisnost nije rođena iz unilateralne inicijative naroda na Kosovu, već je nastala unutar NATO, a potom i objasnio da Kosovo nije presedan na osnovu kojeg druge teritorije mogu unilateralno proglašavati nezavisnost, ocenivši da je Kosovo slučaj sui generis, pošto je reč o međunarodnom protektoratu na kojem nema realnog srpskog suvereniteta još od 1999. godine(1), – srpski politički enterijer je već bio dramatično polarizovan na dimenziji percepcije Kosmetskog pitanja i traženja odgovora na isto. Dok su jedni opravdano ali necelishodno insistirali na teritorijalnom integritetu, drugi su iracionalno i vrlo osiono promovisali bezalternativnu ideologiju.
Ruiniranje krhkog nacionalnog konsenzusa o nacionalnim prioritetima, osobito više nego diskretne razlike u pristupu i sprovođenju deklaracija o Kosmetu usvojenih u Skupštini republike Srbije u periodu između 2005. i 2007. godine, trasirali su put novim, dubokim deobama ne samo na terenu političkih aktera već i društva u celini.
Teško je, međutim, pretpostaviti da u to vreme (2008) srpskom političkom establišmentu, odnosno i jednom i drugom političkom bloku nije bilo dostupno otvoreno pismo nekadašnjeg potpredsednika skupštine OEBS, Vilija Vilmera, upućeno u maju 2000. godine nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu u kojem prvi, između ostalog, navodi da:
3) Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom smislu znatno je pogodniji američki pravni poredak za primenu i u Evropi;
4) Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945;
10) U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava;
11) Tvrdnja da je NATO prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana;(2).
Reč je o dvema supstancijalnim premisama koje ogoljeno i arogantno objašnjavaju pravu prirodu Milosrdanog anđela čiji kobni lepet krila slušamo danas kao rekvijem za međunarodno pravo i nacionalni suverenitet. Pored brojnih manje važnih, dominantnim se nameće pitanje političke, personalne i društvene lucidnosti promotera ideje o ignorisanju (ovih) činjenica čija robustnost sama po sebi predstavlja draž na koju se ne može ne reagovati? Dakle, da li smo ih (evropske partnere) zaista pogrešno razumeli, kako reče Dostojevski, ili, zašto smo svesno saučestvovali u otuđivanju Kosmeta pristrasno afirmišući EU?
čini se da nikada u novijoj srpskoj istoriji nismo dobijali jasnije i nedvosmislenije poruke o pravim motivima i konačnim ciljevima, već hroničnog, odnosa dela međunarodne zajednice prema Srbiji i Kosmetskom problemu, kao što se ne može ne zaključiti da je svakom iole razboritom i mislećem pojedincu ova pozicija ( odlučujućeg dela međunarodne zajednice) bila dovoljan minimum nužnih razloga da stavi prst na čelo i zapita se zašto srpski politički diskurs u međunarodnim koordinatama poprima status mazohističkog čina.
Ako se složimo da smo na raspolaganju imali ne samo istorijske animozitete važnih zemalja MZ prema Srbiji i intuitivne pretpostavke o njihovim aktuelnim namerama, već i drsko konkretne ali posve razumljive izjave visoko rangiranih predstvanika evropske političke oligarhije, nameće se jedino logično pitanje otkud ovoliko vatrenih osuda (tokom subotnjeg skupštinskog zasedanja povodom poslednjih dešavanja na Severu Kosmeta) istih (od strane upravo onih koji su ih promovisali kao naše jedinstvene partnere na putu ka evroatlanskim integracijama) zbog njihove jedinstvene iskrenosti? Ne govori li, naime, njihova dosledna, višegodišnja, iskrenost u zvaničnoj, internoj i eksternoj komunikaciji o Kosmetskom problemu o našoj neiskrenosti?
Od Vilmerovog pisma Šrederu 2000. godine, preko D`Aleminih stavova iz marta 2008. godine i brojnih, ekspresnih priznanja samoproglašene nezavisnosti južne srpske pokrajine od strane ne malog broja značajnih zemalja MZ, a svakako najvećeg broja zemalja EU, potom brutalnog doprinosa ambasadora najuticajnijih zemalja na postizborne ishode iz maja iste godine, i slanja misije EULEKS u decembru 2008. godine, do, tokom poslednjih meseci, više puta ponovljenih izjava ministra inostranih poslova Nemačke Gvida Vestervelea o tome da su nezavisnost i teritorijalni integritet Kosova nepovratni (3), kao i ministra inostranih poslova Engleske Viljema Hejga o neophodnosti poštovanja teritorijalnog integriteta Kosova (4), – srpska politička elita zapravo u kontinuitetu dobija informacije koje zbog svog ponavljajućeg karaktera više nemaju nikakvu obeveštajnu vrednost, i istinu govoreći, predstavljaju izraz vrhunske iskrenosti MZ.
I premda je političko raslojavanje i diferencijacija na evrofanatike i evrorealiste izoštrenija nakon samoproglašenja nezavisnosti tzv. države Kosovo, od strane aktivnih političkih faktora na srpskoj političkoj sceni nema bitnijeg eksplicitnog distanciranja od ideologije pridruživanja EU, tj. nema otklona koji bi indicirao napuštanje idealiziranih predstava o EU i dvostrukih standarda koje neguje i prestanak manipulisanja sopstvenim narodom zarad ostvarivanja vlasti.
Zašto su onda srpske vlasti, neke isključivo, neke uzdržanije, izvesne otvoreno, pojedine diskretno, neke bezuslovno i bezalternativno a neke uslovno i rezervisanije, iluzionistički glorifikujući lažne vrednosti EU srljale u sopstvenu propast i odgovarajućim (ne)činjenjem zanemarivale separatizam na svetom delu sopstvene teritorije? Jesu li zapravo one bile neiskrene i prema MZ i prema sopstvenom narodu i nisu li uistinu zbunjivale i jedne i druge? Pravo pitanje nije ima li odgovora na postavljeno pitanje, već, ima li komplikovanog odgovora? I, zašto ih nismo dobro razumeli? Tj. zašto to nismo želeli?
PS. I premda zvuči iracionalno i gotovo nemoguće, Kosmetsko pitanje će ponovo biti nacionalno okupljajuće. čak i oni koji su primorani da pređu put od vere do večere, razumeju da je vreme konačnog opredeljivanja otpočelo i da se najzad moraju nedvosmisleno izjasniti. A to znači da nije gotovo. Ništa. I da tek počinje.
