Kada se u Francuskoj pre par godina pojavila best-seler knjiga grupe autora sastavljena iz raznih članaka i iskustava Tridesetšest načina da se ukradu izbori (alegorija na 36 drevnih kineskih strategija psihološkog ratovanja), publika nije mogla da veruje da je ova knjiga autohtona i da je, naravno, pisana na osnovu samog evropskog (i svetskog) političkog (lopovskog) iskustva.
Grupa autora dotakla je finansiranje političkih partija ili nevladinih organizacija iz inostranstva, posebno izraženo u poslednje dve decenije u Srbiji na primeru Otpora i Soroša, koje jedan od autora, Bernard Oven navodi. Reč je takođe i o samoj psihološkoj manipulaciji biračima i javnim mnjenjem tokom kampanje (manipulacija tipa nelojalnosti, laži ili ilegalnog delovanja, kao u aferi Votergejt 1974. godine), ili kršenje zakona od nacionalnih elektronskih medija koji svim kandidatima opozicije ne daju jednako vreme predstavljanja u kampanji.
Ali akcenat je pre svega stavljen na tehnike krađe posle kampanje, odnosno tokom i posle izbora. Budući da je knjiga o izbornim krađama rasprodata, odmah je povučena sa interneta u pokušaju da se njeni tragovi zatru, što upravo dovoljno govori o njenoj životnosti ili istinitosti.
Sadržaj ove knjige obelodanio je učestale krađe različitih izbora u samoj Evropi, u svih pet ravni izbora (opštinski, gradski, republički, predsednički i evropski izbori). Time je, zahvaljujući samim hrabrim Evropljanima, posmatračima i svedocima, zauvek srušen mit o tzv. bezgrešnoj Evropi i demokratskom svetu. Potvrdilo se ono o čemu stalno pišem (Ko to priča o Evropi?), da Evropa nije stanje, nego večno poprište velike borbe.
U daljem tekstu sažeću samo deo ove iskrene i informativne knjige, ali i druge tekstove na koje nailazimo o ovoj temi.
Pored klasičnog načina kupovanja glasova, odnosno kupovanja ljudi – pri čemu određeni birači na ovakvo kupovanje svesno pristaju – ili kupovanja protivničke strane kao prakse koja je do kraja 19. veka bila gotovo pravilo u Velikoj Britaniji, a od tada se samo sporadično dešava i negativno je kodifikovana u engleskom izbornom zakonu iz 1983. godine; sam čin tajnog glasanja (umesto javnog glasanja na stolu, u Engleskoj je uveden 1872. godine), postoje i prave tehničke prevare birača, koje u Evropi , ili u drugim delovima sveta – prema autorima ove studije, posebno na Tajvanu – traju do danas. Ni u ovim tehnikama prevare nije isključena kupovina ljudi niti njen psihološki deo, ali se u takvom slučaju ne kupuje samo opredeljenje ljudi nego pre svega tehnička manipulacija koju oni treba da urade. Naravno, tehnika i psihologija su u svakom činu krađe usko povezane, a razlika je samo u stepenu. Ipak, treba razlikovati tzv. izborne nepravilnosti, odnosno slučajne ili namerne greške, od prave dobro organizovane krađe glasova.
Ako napravim sažimanje sveg materijala koji o krađi izbora u Evropi i svetu do danas postoji, mogla bih da iznesem sledeće logičko sažimanje svih ovih vrsta krađa.
SEDAM KATEGORIJALNIH TIPOVA KRAđE GLASOVA, VAN ILI NA BIRAčKOM MESTU Sedam kategorijalnih tipova krađe glasova van ili na biračkom mestu bili bi:
1. Prvi tip krađe jesu otimanja biračkih glasova preko tzv.fantomskih glasača koji ne postoje. Ovi birači ili stanuju u nekom zdanju pod građevinskim radovima, odnosno na nekom gradilištu, ili na nekom mestu odakle su stanari evakuisani i gde niko ne boravi. Njih, u svakom slučaju, nema. Drugi oblik ove krađe jeste krađa preko tzv. mrtvih glasača (ovo je najčešći oblik krađe u političkoj zloupotrebi Srbije). Najveći problem ovde jesu u stvari tzv. izborne liste. U američkoj državi Ilinois, gde su ovakve krađe bile učestale, postoji jedna izreka koja bi bila lepo primenljiva i na otadžbinu Srbiju: u danu glasanja čikaška groblja se izprazne. Mi bismo u tom pravcu mogli da kažemo sledeće: u danu glasanja iz svih grobalja u paganskoj Srbiji stanovnici izađu u šetnju do izbornog mesta.
Takođe, 1997. godine u pariskim predgrađima pojavili su se mnogi fiktivni glasači, za koje se, doduše, ne zna da li su bili mrtvi ili živi.
2. Drugi tip krađe, sličan prvom, dešava se u krađama preko neprijavljenih birača, najčešće podstanara koji žive kod starijih osoba, ili predstavljaju lica sa lažnim prijavama boravka (ovo je posebno čest oblik krađe u nekim evropskim zemljama sa brojnom i nedovoljno evidentiranom emigracijom).
3. Treći tip čine krađe preko tzv.izmeštenih birača promenjenih adresa.
4. četvrti tip čine krađe koji se realizuje prilikom glasanja na daljinu, odnosno poštom (kao, recimo, krađa na opštinskim izborima u Birmingemu 2005. godine) ili krađa koja se događa u glasanju putem prokuracije, tj. ovlašćenja. Na primer, 2005. opštinar Blekburna u Engleskoj osuđen je na tri godine i sedam meseci zatvora zbog krađe glasova (poštanskih glasova) 233 osobe. Takođe, opštinski izbori u Birmingamu 4. maja 2006. godine vodili su presudi o ponovnom prebrojavanju izbornih glasova.
5. Peti tip čine krađe koje se dešavaju u pokretu glasačkih kutija, odnosno vreća iz kojih papirići ispadaju na bilo kojoj relaciji i udaljenosti, ali u našem slučaju najčešće od zemalja gde živi srpsko rasejanje, po lošim drumovima iz vremena Kraljevića Marka, sve do dolaska u Srbiju.
6. Šesti tip čine krađe koje se dešavaju metodom usmeravanja izbora ili tzv. exit pol metodom. Ovu metodu američka administracija često diskretno sugeriše u mladim demokratijama koje su pod njenom kontrolom iako je ona u Evropi strogo zabranjena. Prvi put je u Francuskoj pokušao da je primeni bivši predsednik Sarkozi uz blagoslov svojih američkih podržavaoca.
Ovaj metod u Srbiji često suptilno provodi institucija Cesid, obično davanjem nekom kandidatu šanse pre vremena, tj. prevremenim izlaskom u javnost sa određenim naduvanim rezultatom koji nije konačan, ali koji se navodi i ponavlja jer on psihološki utiče na neodlučne. Treba znati da u demokratijama ovakvog tipa o izborima na kraju često odluče upravo neodlučni. U istu kategoriju krađe spadaju i sve čestitke pobedniku koje se izgovaraju ili procure pre zatvaranja biračkih mesta.
7. I, najzad, sedmi tip jesu krađe koje se tiču organizacije glasanja na samom biračkom mestu.
KAKO SE ODBRANITI Pozabaviću se sada opširnije tačkom broj 7. Metod obeležavanja prsta kako bi se sprečilo ponovno glasanje, koje se posebno koristi u afričkim zemljama i na Balkanu (kao glasač i u Francuskoj potvrđujem da se tamo ovaj metod ne koristi) daleko je od dovoljnog.
Osnovni princip krađe iz kategorije broj sedam bio bi sledeći:
a) Prvi, generalni, najjednostavniji tip ove krađe sastoji se u dodavanju listića u glasačku kutiju u korist neke liste ili kandidata. Najjednostavniji način izvođenja date operacije jeste sledeći: jedan od potkupljenih kontrolora koristi kratkotrajno odsustvo suparničkih kontrolora i ubacuje dodatne listiće u glasačku kutiju;
b) Glasač koji je saučesnik kontrolora prevaranta (u daljem tekstu KP) ubacuje u kutiju istovremeno dva ili više listića umesto jednog;
v) Pri otvaranju kutije po završetku glasanja kontrolori stavljaju na gomile stotine listića. Budući da je svako koncentrisan na svoj deo posla, niko se ne obazire na to šta se dešava pored njega. U tom trenutku jedan od kontrolora prevaranata (KP), pod izgovorom da na stolu nema dovoljno mesta, uzima grupu listića da bi ih stavio malo dalje, ali ne udaljujući se mnogo, kako ne bi izazvao sumnju. Kada se uveri da ga niko ne gleda, on diskretno ubacuje listiće koji su unapred bili spremljeni.
Regularizacija: prva posledica punjenja kutija dodatnim listićima jeste nepoklapanje sa zapisnicima. Zato je prvi zadatak kontrolora prevaranta (KP) taj da uskladi broj glasačkih listića sa brojem potpisa.
U prvom krugu on može lažno da potpiše samo one osobe za koje izvesno zna da su otsutne u oba kruga. Na ruku mu ide izborni zakon koji biraču dozvoljava da se potpiše samo inicijalima.
U drugom krugu KP može da potpiše u ime bilo kog poznatog ili nepoznatog birača koji je glasao u prvom krugu, ali u drugom nije izašao na izbore. Dovoljno je da napravi imitaciju njegovog rukopisa. Ovo se obično radi pred zatvaranje biračkih mesta, u trenutku neke malo veće gužve ili puš-pauze, obroka, toalet pauze i sl. Apstinenti se najbolje vide pred sam kraj glasanja i tada KP potpisuje u njihovo ime.
Ali u drugom krugu, ukoliko se poznaju apstinenti, KP može jednostavno da potpiše unapred umesto njih, budući da se ovi zapisnici nikada ne proveravaju pre samog glasanja. Da bi se u ovakvom slučaju sačuvao sklad između listića i zapisnika, kada se pojavljuje glasač, KP odmah proverava da li se taj birač pojavio u prvom krugu. Ako nije, on mu podmeće da potpiše na ono mesto gde je trebalo potpisati za prvi krug. Ovo je lako jer, nažalost, nijedan birač ne proverava gde tačno potpisuje.
Još jedan metod prevare sastoji se u sledećem: po zatvaranju biračkih mesta KP preuzima na sebe da broji u zapisniku, a zatim diskretno dodaje potpise koji nedostaju. Istovremeno, kontrolori prebrojavaju listiće i na kraju pitaju da li se broj poklapa sa brojem potpisa. KP odgovara da, a to dalje obično više niko ne proverava. Ukoliko KP nije završio sa dodavanjem lažnih potpisa, on na pitanje o poklapanju odgovara negativno i time navodi članove komisije da ponovo broje, čime dobija više vremena da doda lažne potpise koji mu nedostaju.
Prevencija ovakve prakse u Evropi sastoji se u sledećem: osnovna stvar u takvom slučaju jeste da na svakom biračkom mestu sede kontrolori svih različitih zainteresovanih strana kao i internacionalni posmatrači. Ali to nije dovoljno. Potrebno je odmah proveriti da li zapisnik unapred sadrži neke potpise. Potpisi prvog i drugog kruga izbora obavezno moraju da budu u različitim bojama. Potrebno je odmah uveriti se u to da na stolu u prvom ili u drugom krugu stoji samo jedna olovka samo jedne boje određene za taj krug izbora. Takođe i sama pravila zaokruživanja ili podvlačenja na izbornom listiću moraju da budu potpuno jasna. Na primer, u glasanju na referendumu za osamostaljenje Kvebeka od federalnih anglosaksonskih vlasti, poništavani su i oni listići gde je olovka malo prelazila krugove u koje je trebalo staviti putaču, što se takođe može smatrati svojevrsnim oblikom krađe glasova.
Takođe, zapisnik mora da stoji zatvoren sve do trenutka pojavljivanja birača i on mora pred njim da se otvara i zatvara. Ovo, naravno, u Srbiji niko ne poštuje.
Po završetku glasanja glasačka kutija ne sme da se otvara pre nego što članovi komisije izbroje potpise. Prvo se broje potpisi, pa se onda otvaraju kutije. Kad je sve urađeno, zapisnik ili njegov broj mora da se stavi u kutiju i ona mora sigurnosno da se zatvori (kese ili džakovi moraju da se zapečate). Mora se tačno znati koji članovi komisije imaju ključ od biračke kutije, odnosno koji mogu da otvore džakove. Takva kutija , džak, ili kesa, moraju da budu u središtu prostora i svima vidljivi. Takođe, u Evropi se insistira na tome da otvaranje biračkih kutija snima televizija.
Tamo gde glasačka kutija nema svoj brojač ili se posmatrači nisu uverili da je u početku glasanja brojač bio na 0000 (brojač mora da pokazuje četiri nule na početku glasanja) krađa je lako moguća. Tako je, recimo, u Americi 2000. i 2004. godine bila veoma sumnjiva kontrola ostvarena od glasačkih mašina. Kontrolori koji napuštaju mesto i idu na pauzu moraju mentalno da upamte broj koji je bio na brojaču, a da zatim tačno znaju koliko su minuta bili otsutni. Glasaču u proseku treba jedan minut da glasa, dakle, ako kontrolor piški pet minuta, a broj na brojaču se pomerio za mnogo više od pet glasova, izvesno je da je bilo krađe. Zato i onaj posmatrač koji izlazi na pušačku pauzu, treba da stoji napolju i dok je na pauzi broji glasače koji ulaze na glasanje.
Treba takođe proveravati da li glasački listovi na stolu idu u paketima (obično po 100) i da li se taj broj poklapa sa brojačem. Ako ih je na stolu sto, a brojač pokazuje 280, tamo gde je bilo tri liste, ovo znači da nedostaje 20 listića u odnosu na broj birača.
U trenutku dok glasač ubacuje listić, trebalo bi dobro proveriti koliko listića ubacuje u kutiju.
Kada se glasački listići stavljaju u koverte od po sto i kada su svi stavljeni u takve koverte, onda postoji opasnost od organizovane krađe KP i zamene koverte sa sto listića sasvim novom unapred pripremljenom kovertom. Ovo je utoliko lakša krađa ukoliko uopšte ne utiče na usaglašenost sa zapisnikom. To je tzv. prosta zamena količine.
KRADE UVEK SAMO PALI čOVEK Iz sveg ovog opisanog i upamćenog lošeg iskustva iskrenih Evropljana vidimo da je pogrešno misliti kako političke krađe u Evropi i svetu ne postoje i da su one odlika samo malih i zaostalih sredina. Tačno je, međutim, to da se krađe u Evropi dešavaju u nekim sredinama više nego u nekim drugim (u Francuskoj, recimo, najviše na Korzici, u prekookeanskim francuskim teritorijama i u predgrađima Pariza), slično kao kod nas na Kosovu i Metohiji, odnosno (iz nekog razloga) u ugroženim zonama.
Krade se, međutim, u principu svuda jer je krađa tuđih političkih glasova (i opredeljenja) pre svega psihološki čin, a tek potom tehnička izvedba. Tehnika kontrole je do danas savršeno napredovala, ali ljudske emocije i ljudska psihologija nimalo nisu napredovale. čovek je ostao potencijalno pohlepno biće, koje je napuštanjem deontologije i prihvatanjem anglosaksonske utilitarističke etike u stvari odbacio svaku etiku.
Bilo da je reč o Sokratovom etičkom učenju, o kiničkom principu prirodnog života, o Platonovoj etici harmonije, o stoičkom principu života s prirodom, o Aristotelovoj etici ljudskosti i mere, o Aristipovom hedonizmu, o Epikurovom principu ataraksije, o Spinozinom etičkom racionalizmu, o engleskom utilitarizmu, o Kantovoj etici kategoričkog imperativa, o Šopenhauerovom etičkom pesimizmu, o Spenserovom evolucionizmu, o Ničeovom imoralizmu, o Dirkemovom sociologizmu ili o Kjerkegorovom, Hajdegerovom i Sartrovom egzistencijalizmu…, sve što je značajno u ljudskoj misli i u stvaralaštvu dato je u pitanjima i odgovorima o moralu i moralnosti, o idejama slobode i pravde i o prirodi velikih ljudskih dela. Ovaj poriv za moralnim i etičkim oblikovao je ljudski um i stvorio sve što je bilo vredno u teoriji ljudskog duha. Bez njega je apsolutno nemoguće suditi o bilo čemu što je važno za čovečanstvo, pa i o demokratiji političkih izbora.
Nikada deontološki i utilitarni pristup etici neće moći da se približe jedan drugom iako će biti dosta primera u moralnoj praksi koji će pokušati da traže sredinu između ova dva moralna pogleda na svet.
Na strani deontološkog stava svakako je činjenica koju s pravom ističu kritičari utilitarizma, a to je da je utilitarizam zapravo etika posledica, dok pravi osećaj za pravdu, podrazumeva nameru da se čini, odnosno da se ne čini dobro ili zlo. Svaki etičar i svaki psiholog znaju da intencionalno, namerno i svesno učinjeno i nenamerno i nesvesno učinjeno zlo nemaju isti moralni status, čak i ako su posledice ova dva čina iste ili slične. Kada kažemo da cilj opravdava sredstvo – što su na neki način dopuštali već atinski poslanik Eufem, a zatim Ignjacije de Lojola, Nikolo Makijaveli, Džeremi Bentam i dr… – mi time još uvek nismo definisali da li pod tim tvrdimo da su nam apsolutno sva sredstva u tom pogledu izjednačena (ovo bi bila pozicija tvrdog utilitarizma) ili ipak nastojimo da prema nekim moralnim kriterijumima izaberemo sredstvo, odnosno neko sredstvo koje je moralnije od nekog drugog, čak i onda kada tvrdimo da je sredstvo uvek opravdano visokim ciljem. U slučaju da tražimo najmoralnije sredstvo za visoko moralni cilj, mi tada ipak unosimo nekakvu nijansu u naš utilitaristički stav. Ali, naravno, time ne možemo da odgovorimo na pitanje šta bismo morali da učinimo u situaciji u kojoj imamo samo jedno jedino – i to loše i nemoralno – sredstvo za postizanje našeg cilja?
Recimo, imamo samo sledeće sredstvo: poreći ili ignorisati (ono što je rečeno i objavljeno) da se krađa dogodila u prvom krugu srpskih izbora 2012. (ako se ta krađa zaista dogodila) da bi se, iz nekog interesa nesmetano pošlo u drugi krug.
Ako sada sve ove pojmove primenimo na izbornu parlamentarnu i predsedničku trku u Srbiji 2012. godine, videćemo da je deontološki stav u pitanju srpskih izbora usvojio samo pokret Dveri, koji se prvi pobunio protiv izborne krađe i koji je jedini na tome istrajao.
Oni koji smatraju da krađe glasova nije ni bilo potpuno su koherentni jer za njih problema ni nema.
Međutim, posle pobune pokreta Dveri, na pobunu zbog krađe izbora digle su se i SNS, DSS, delovi NS, pa čak i jedan deo mađarske manjine. Svi su oni demonstrirali, odnosno bili u protestima dokazujući izbornu krađu, davali izjave o tome, tražili ponovo prebrojavanje glasova i jasan uvid u glasanje barem na spornim mestima, tvrdeći da neće biti drugog kruga izbora ako je prvi pokraden (što je potpuno logično), kao nekada DOS (2000) i kao sada Tomislav Nikolić (2012). Zatim je rečeno da će biti drugog kruga, ali upravo zato da bi se krađa otkrila i obelodanila.
Ali šta se onda dogodilo sa ljudskim pamćenjem?
Još ima vremena da se ukloni ova amnezija. Još ima vremena da kontrolori prevaranti (KP) priznaju problem i da se lažni izbori – ako je zaista bilo izborne krađe i tamo gde je bilo izborne krađe – kao u Evropi, identifikuju i ponove.
Bićemo psihopterapeuti i bićemo veoma brzo veštaci i svedoci ovog potisnutog materijala, odnosno njegovog neminovnog vraćanja u svest.
