Mi još uvek kukamo na strašne 90-te, i mi duboko u sebi znamo da je tada pisana reč imala neku moć a da je nekakvo mišljenje bilo ne samo dozvoljeno nego čak poželjno
čitali smo novine. To je jedna gradska, građanska (neka bude i urbana – da upotrebim tu naveliko omraženu reč, čije značenje i suština nam izmiču i duboko grešimo dok se s tim pojmom sprdamo) navika, koja odlazi u prošlost zajedno sa sećanjem na one koji su te novine pravili. Devedesete godine su, pričamo o novinama ali mogli bismo i o drugim stvarima, bile doba propadanja da bi došle dvehiljadite, kada je sve već propalo, tako da više nema čak ni procesa. Ono koje je propadalo, naime, još uvek je i postojalo – jer šta ne postoji to ne dela (ovde propada) a, kad nema nečega, onda nema ni tog glagola. Ima ništa, ako postoji ništa a Platon je rekao da postoji.
Građanska je pobuna i jedan od dobrih običaja građanstva, to je ono prepoznavanje suštine lošosti jednog sistema. Kada se krajem 70-tih godina prošlog veka pojavila neka misao (a bilo je te misli i mnogo ranije), ona je bila opasna i bila je jeretična u vreme bratstva i jedinstva, i još je na samom početku 80-tih bilo revolucionarno baviti se, recimo, šiptarskim pitanjem ili dovoditi u sumnju trajanje jednog sistema gde se svake godine menja predsednik – ljudi su, hoću da kažem, znali da će biti i rata i o tome se pričalo u stanovima, ali se nije čitalo u novinama.
NEARTIKULISANI I SLOBODNI Onda se 90-tih godina za Slobina vakta ta svekolika misao preselila iz stanova u novine. I bilo je dozvoljeno rugati se Slobi, bilo je dozvoljeno biti za i protiv rata, postojala je čak i neka opozicija, ma koliko sumnjivog porekla ona bila. I kada danas novinari, podsećeni na svoju profesiju (uvek o nekoj godišnjici, pa ovaj put je to godišnjica ubistva Slavka ćuruvije), govore o represiji koju su trpeli 90-tih, a u sledećoj rečenici sebe demantuju pa kažu kako je tada građanin (to je onaj koji izjutra kupi novine i informiše se uz prvu kafu) imao gde da pročita ono što misli o tom Slobi i njegovoj represiji, a kako danas više nema mesta na kojem će pročitati nešto o tome kako Boris Tadić nije demokrata i kako nas je lagao toliko puta da više niko i ne broji – onda prosečan konzument ove informacije (onaj koji odavno ne kupuje novine) kaže: Pa, šta kukaju ti novinari, taj Sloba im je bio bolji, tada su još i imali kakav-takav značaj, imali su makar te svoje novine gde su pisali kako on ništa ne valja – sad nemaju ni to“.
Misao, neizrezbarena, gruba kao loše obrađeni grubo klesani kamen ili skulptura u pokušaju, preselila se na internet portale gde je, budimo pošteni, mnogo više svakojakog đubreta nego kakve definisane poruke, informacije, sa svrhom ispričane priče. Neartikulisana misao, ali koja liči na onu pravu i istinsku misao građana (u nestajanju) sada može da se nađe, dakle, samo na internetu.
Sve novine su režimske. Svaka TV stanica takođe. Iskakanja su mala i nedovoljna da obrazuju bilo kakvo mišljenje. Možete gledati vesti na Pinku, koje su postale rečitije nego one na B92 ili RTS, ili s vremena na vreme gledati neke male, rekla bih čak opskurne stanice, i tamo naći mnogo treša i poneki podatak ili gosta kakvog nećete videti na kanalima televizija mejnstrima. Možete slušati Glas Rusije, Glas Amerike, Slobodnu Evropu i, šta god mislili o zlim strancima s jedne i druge strane podeljenog sveta, tamo ćete naći naći informacije i teme kojima se naša javnost (koja se, poput malog deteta ili primitivnog društva, bavi samo sama sobom) ne bavi.
Mi se naime bavimo isključivo sobom i zbog čega bi to bilo zanimljivo nekom eventualnom čitaocu? Šta ga se tiče naša sloboda ili naša cenzura ili, što bi rekao ministar kulture pašićevskog stajlinga, naša autocenzura? Mi ne pričamo priču, ne bavimo se svetom, mi, s jedne strane, kukamo na cenzuru a, s druge strane, nemamo više nikakvu selekciju sadržaja, mi ne obrazujemo čitalaštvo nego podilazimo njegovom lošem obrazovanju i, još uvek kukajući na strašna vremena Slobe Miloševića, mi duboko u sebi znamo da je tada pisana reč imala neku moć a da je nekakvo mišljenje bilo ne samo dozvoljeno nego čak poželjno.
NAŠI SU NA FARMI“ Preseljeni iz novina na internet portale i opskurne TV stanice, svesni da nikakav značaj nemaju naše krupne reči, nedostatak mere i nedostatak prenošenja informacije (jer mi, uistinu, više nikoga ne informišemo) ostajemo beznačajni i već uveliko pričamo sami sa sobom. Naša publika je otišla da gleda Farmu“ jer je Farma autentičnija slika društva od onoga što mi opisujemo.
I tako smo došli do sledeće slike: nekadašnji kreatori javnog mnenja baveći se samo sami sobom i kukajući nad svojom sudbinom, nalaze svoje sledbenike na portalima ili nalaze uhlebljenje u već nekom od sistemskih medija. Konzumenti te proizvodnje koja se zove novinarstvo nalaze svoje istomišljenike na rubovima, na portalima koji su uglavnom podeljeni na (kad se sve svede) dve krajnosti; mišljenje se dakle formira na krajnostima i to malo slobode diše u tim krajnostima koje mogu da budu dobre, ali koje imaju jednu ozbiljnu manu. Krajnosti su, i tu nema selekcije, ima samo pripadanja društvancetu iz ćoška kafane (koja je nekad bila javno mnenje, a sad je mehana, gde pesme naručuju pijani nadničari, a novinari, poput loše plaćenih muzikanata s raštimanim instrumentima, sviraju jedne te iste pesme), i ima samo te unisonosti sa sve tri strane. Jedna strana su režimske (a sve su režimske) novine.
Druga su portali leve krajnosti. Treća desne. Selekcija se svela na pripadanje jednoj od grupa. Kada najbrojnija grupa, takozvana desna (mada su ti pojmovi šta je levo a šta desno već uveliko za diskusiju i mi smo svi, takoreći, nesposobni za učešće u tom saobraćaju jer više ne znamo šta je levo a šta desno) kada, dakle, (ili bolje reći, ako) ta desna grupa koja broji najviše čitalaca postane mejnstrim – dobićemo novi oblik medijskog mraka. Na mesto slobode koje sada drže rubovi, doći će sistem. Ličiće na oslobođenje, ali će vrlo brzo završiti u kolhozu koji su sami stvorili. Ili, što bi rekao Bora čorba: Tamna je noć“.
