O KURVAMA I POŠTENJU
SEPTIčKA JAMA
Kad su na Božić ubice Eufora masakrirale porodicu Abazović u Republici Srpskoj, pse rata s fantomkama na glavama pretpostavljeni su upozorili da povedu računa, kako ne bi izazvali reakcije preko Drine. Psi ko psi, njima se ovaj „aport“ nije primio. Zlotvori su mučki, s leđa, streljali jednu ženu, jednog čoveka trajno onesposobili za život, od jednog deteta napravili invalida, a od jednog ognjišta – zgarište. Mesec i po dana kasnije, jedno je jasno ko dan – bojazan Euforovih „kerovođa“ bila je neopravdana. Majka, pardon, maćeha Srbija suzama nije poverovala! Štura agencijska vest u novinama, nijedno saopštenje, ni traga od zvaničnog stava.
U priči koju je Kurir onomad objavio o braći Abazovićima, dečacima koji su preko noći, od muke, postali ljudi, negde pred kraj teksta mali je Dragoljub, onako izokola, stidljivo, poželeo da mu dane, dok s ranjenom nogom ne bude mogao da igra fudbal s drugarima, prekrati igra na kompjuteru. Bio je to signal ljudima dobre volje. Ali avaj, takvi, izgleda, ne žive više u našem komšiluku. Među milion onih koji su, po slobodnoj proceni, pročitali tekst, želju malog Dragoljuba prepoznala su, verovali ili ne, okruglo – DVA čOVEKA! Jedan od njih – sitni privatnik, drugi – prvak opozicione političke partije, koji je i inače jedini javno ukazivao na tragediju Abazovića. I, tu se otprilike završava lista humanih Srba. Nijedna velika srpska firma, državna institucija, nijedan od novotalasnih tajkuna čije se sumnjivo stečeno bogatstvo meri milionima koječega, niko od njih, koji imaju i više nego što im treba, nije našao za shodno da ponudi pomoć. A ne pričamo o kamionima i avionima, već o pišljivom kompjuteru, u vr’ glave 300-400 evra. Alal vera, Srbijo!
Mada, zainteresovanih je, istina, bilo…
Jedan beogradski gospodin, vlasnik poznate firme i osvedočeni humanista, bio je je voljan da obraduje malog Dragoljuba. No, tada su mu savetnici skrenuli pažnju da ne bi bilo „politički korektno“ da se petlja s detetom potencijalnog ratnog zločinca. Nebitno što je u međuvremenu utvrđeno da je Dragomir Abazović optužen na osnovu plitkih i fabrikovanih dokaza, što mu je žena likvidirana na pravdi Boga, što je u pitanju jedno dete… Slična situacija u jednoj kompaniji, koju je marketinška agencija upozorila da „sačuva ljudskost za drugu priliku“. Da je ne arči na one kojima je već presuđeno, da ne kvari odnose sa zapadnim klijentima… U jednom sportskom klubu – ista stvar. I njima je sugerisano da ne bi bilo dobro da neko od sponzora pomisli da u njegovoj upravi sede antihaški lobisti ili ne daj bože – Mladićevi jataci! I tako dalje… Usred zemlje Srbije svi odreda, biznismeni, političari, državnici, stide se da budu Srbi.
S druge strane, jedan niskotiražni dnevni list nedavno je na naslovnoj objavio ekskluzivu – da je dobio novog glavnog urednika, umesto starog koji je otišao u – ambasadore. List se zove Danas. Dotiraju ga „prijatelji“ sa Zapada, a čitaju odreda članovi bliže i dalje familije u njemu zaposlenih novinara i urednika. Urednik, pardon, ambasador, zove se Grujica Spasović i ostaće zabeležen kao čovek koji je pogrom nad kosovskim Srbima 17. marta 2003. u svom listu opisao kao „žestok sukob Srba i Albanaca“, a na naslovnu stranu stavio sliku spaljene beogradske džamije.
Tog je i takvog Grujicu, eto, neko ovlastio da zastupa interese ove zemlje. I poslao ga gde drugo nego u Sarajevo, grad s najviše džamija u regionu. Verovatno su u našem Ministarstvu inostranih poslova računali da ih bolje od njega niko neće odbraniti. Ako treba, i od samih muslimana, do poslednje Soroševe banke. Prava šteta, lično mislim da bi Spasović bio mnogo produktivniji kao ekselencija u Tirani, recimo. Ali, za to mesto ne moraju da brinu, ostalo je podosta onih sa „zaslugama“ većim i od sirotog Gruje, koji je, da nije novinar, mogao da nastupa i u cirkusu – kao dvojnik Žarka Koraća.
A što vam sve ovo pričam? O čemu nam to rečito govore primeri nesrećnih Abazovića i tragičnog Spasovića? O tome, dragi moji, da s nama nešto definitivno nije uredu. Bolest je uzela maha. Što su zaraženi više kotirani na društvenoj lestvici, to je stepen izopačenosti veći. I s manjim izgledima da se ikad zaleči. Dok ovo čitate, u Beču su već otpočeli „sudbonosni“ pregovori o statusu Kosova. A čemu može da se nada država koja ostavlja na cedilu nesrećnike kojima je jedini greh njihovo poreklo i nagrađuje one koji se u rubrici vladanje „posebno ističu“ zatiranjem istog (porekla). Reći ću vam čemu – granici kod Vranja. Ili nečem još gorem, ukoliko se u najkraćem roku ne dese neke epohalne stvari.
„Zbogom, Srbijo, na k…c te nabijem!“ – parafraziraću izjavu jednog lokalnog kikindskog heroja, koji se proslavio akcijom čišćenja sopstvene septičke jame. Njegov je primer možda nauk za sve nas. Nema nam spasa dok svako ponaosob, svojeručno, ne počne da čisti vlastita govna. Tek tako, umazani do lakata, možda shvatimo suštinu. I dubine do kojih smo došli.
