Kada joj je poštar doneo telegram, Ana nije mogla da veruje da ne sanja. Zamalo da se pred čovekom uštine od neverice. Toliko je bila zbunjena, da je tek naknadno shvatila da joj ga nije doneo njen stalni poštar đani, što bi samo moglo da znači da se razboleo, jer je sva druga odsustva, za slave, godišnje odmore i putovanja najavljivao. „Treba da budete oprezni, kontrolišite, sve kontrolišite, ova mlađarija ne gleda u čijem sandučetu ostavlja poštu“, upozoravao je.
Tolike godine, otkad je u Kaluđerici, donosio joj je poštu. Sve su i ona i komšije znali o njemu: da je završio poštarsku školu, da je negde iz okoline Vlasotinca, da ima dva sina i ćerku, Milana, Nenada i Marinu, da mu žena Mileva radi kao prodavačica u pekari, a on, kad god ima vremena, radi na građevinama, kao ispomoć. S proleća počinje i završava tek u duboku jesen. Žalio se i da mu je teško, jer ga, nešto, muče bubrezi. Otežale mu i noge. Sve teže vuče poštarsku torbu i izlazi na kraj sa psima kojih je u kraju sve više, otkad su neki imućni ljudi pokupovali kuće po njenom kraju, renovirali ih i napravili vile iza visokih zidova.
– Je l’ vi znate da me nikada ne časte, ni kafu da ponude, limunadu leti, ma kakvi. Zato i imaju. Navikli da štede.
Sve je to znala, ali ne i otkud đaniju nadimak. To je shvatila baš sada, kad je dobila telegram da je nešto nasledila negde u inostranstvu. Još joj nije sve bilo jasno, da li je o tome obaveštava konzulat ili ambasada, samo je pročitala da treba da se javi u advokatsku kancelariju Miodraga Petrovića, koji je imao ovlašćenje nekakvog DŽonatana Vinstona da se postara o pravnoj proceduri i pomogne joj da otputuje ko zna gde.
Ana Milojković je imala platu bednu kao i sav stari komšiluk, nije igrala nikakvu nagradnu igru, a, samo ako nije u pitanju neka neukusna šala, dobila je životnu premiju, nasledstvo u inostranstvu! Nije to bilo ispunjenje sna. Kako bi sanjala o tako nečem. Nadala se samo da će jednog dana ponovo sresti momka koji će poverovati da nema toplijeg mesta od njenih plavih očiju, s kojim će proživeti život i, ako Bog da, izroditi decu. Drhtala je da ne ostane bez posla u velikom marketu u kome se, polako, pretvarala u mašinu bržu od čitača na kasi, toliko umornu da bi se uveče samo izula i strovalila u krevet i zaspala snom teškim kao klada.
A sada joj se život okreće naglavačke. Koliko li može da vredi to što je nasledila? Po odgovor je morala da ode. Zavrtelo joj se u glavi kao da je na vrteški sudbine koja joj daje neočekivan poklon. Možda čak i sreću.
Nije želela da izgubi više ni jedan jedini trenutak. Nazvala je broj advokatske kancelarije Miodraga Petrovića. LJubazna devojka koja se predstavila kao Vesna joj je kazala da dođe oko šest sati naveče, da će gospodin da je sačeka i sve joj objasni.
– Ne mogu toliko da čekam – kazala je.
– Samo trenutak, da nazovem gospodina mobilnim, da ga pitam šta da radim, znam da vam je rezervisao termin koji sam ponudila, ali, čućemo šta će da mi kaže.
Ana je baš bila nervozna i nestrpljiva.
– Pitala bih ja njega – promrmljala je – da li bi on mogao da čeka satima da bi saznao zbog čega mu se život okrenuo naglavačke.
– Možete da dođete – prenu je ljubazan glas sekretarice Vesne.
– Gospodin Petrović će stići kroz desetak minuta. Otkazaće ostale obaveze, samo vi krenite.
Zahvalila je, pojurila pod tuš, na brzinu osušila kosu, dečački kratku, „ubacila“ se u prvu suknju koju je uspela da dohvati iz ormana, belu bluzu koju je raskopčala da bi do izražaja došla njena besprekorna bista, obula cipele sa visokom potpeticom da bi izgledala još vitkije, što je radila retko, samo kada je želela da ostavi zaista jak utisak na nekoga.
„Ne želim da taj advokat pomisli da sam nikogovićka“, pomislila je.
Uostalom, odavno je raščistila sa takvom vrstom kompleksa. Znala je koliko je privlačna. Minijaturna, ali neodoljiva, sa malim, prćastim nosem, pomalo isturenim jagodicama, punim usnama, dugim, vitkim nogama, oblim bedrima kojima je njihala kad hoda lelujajući se kao jedrilica na mirnom, otvorenom moru. Bila je ženstvena i tiha.
– Otrov je najjači u malim pakovanjima. Šteta je što se nisi oprobala kao fotomodel ili glumica. Ma, bar se udaj za bogataša – često joj je govorila njena najbolja drugarica Fatima, dok bi se smejale.
A, eto, sad nije bila tu. Udala se, otišla sa mužem u Vlasotince. Daleko je to za posetu, makar i ovako značajnu. A da je zove telefonom, pa da posle ne može da plati račun, ni to nije bilo rešenje.
„čuj mene, raspredam o računu, a nasledila sam bogatstvo“, razmišljala je, dok joj se osmeh razlivao lepim, ljupkim licem. „Bogatstvo, u telegramu nigde ne piše bogatstvo, nego nasledstvo, ako sam dobro razumela.“
Znala je da je razumela. Odlično je govorila engleski. Malo ko danas u Srbiji ne zna engleski. čak joj se ponekad činilo da gramatiku tog tuđeg, zna bolje nego gramatiku maternjeg jezika. Za to je krivila američke filmove i loše profesore, ali sada baš nije bio zgodan trenutak da žali nad zlom sudbinom, kada joj je sreća, uz malu pomoć poštara, jutros tako snažno zakucala na vrata.
„Šta god da sam nasledila, dobila sam više nego što imam“, zadovoljno je pomislila i požurila da što pre stigne u advokatsku kancelariju tog Petrovića.
– Dobar dan, vi ste sigurno Ana – rekla joj je Vesna, za koju je odmah pomislila da lepšu devojku skoro nije videla.
„Eh, mora da je u nekakvoj vezi sa šefom“, pomislila je i skoro da joj je bilo žao zbog toga. „Nisam normalna, ponašam se kao ljubomorna budala, a čoveka uopšte ne poznajem.“
A onda je zanemela. U susednoj kancelariji je sedeo Milan, njen Milan. Upoznala ga je u Sutomoru, dok su Crna Gora i Srbija bile ista država. čim ju je pogledao tim očima crnim kao njene najcrnje slutnje, mogao je njome da briše pod, da je baci u more, sa stene, sa terase hotela u kom je odseo, mogao je da je zatoči u sobi i nikada ne pušta iz nje, samo da je ljubi nežno i toplo kako je niko nikada nije ljubio ni pre, ni posle njega. Svaki njegov dodir u njoj je palio najniže strasti i najuzvišenija osećanja. Bila je sanjalica. Uvek je pomalo žalila za vremenima poštanskih kočija i krinolina, velikih, romantičnih balova, prinčeva i Pepeljuga.
Rekao joj je da je rodom iz Bara, ali da živi u Novom Sadu, da je inženjer elektrotehnike, da se tek razveo, pa još nije spreman za novu vezu. Bilo je to pre nego što se prve noći probudila kraj njega, preznojena, izmorena, ali toliko srećna da joj se srce grčilo od straha da će da ga izgubi. Posle joj nije govorio ništa, zagnjuren u njenu kosu, njene grudi, grickajući joj usne, vrat. Ponekad bi promrmljao kako je najlepša devojka na svetu, kako ne veruje da je ima, da je tu, na njegovom stomaku, među njegovim dlanovima, kako se pomera u ritmu njegovih mišića, kako drhti njegove drhtaje.
Trebalo je da se nađu u Beogradu. On je imao avionsku kartu. Ona se vraćala vozom. Nije pristala da nabavi kartu i
za nju, jer se užasno bojala letenja. A i nije želela da mu bilo šta duguje. Vodio ju je na intimne večere uz sveće, šampanjac su im donosili u sobu, a onda bi se davali jedno drugom do zore. često ne bi imali snage da zaplivaju, pa je Milan iznajmljivao čamac i ona bi se meškoljila uz njegovo telo, bludna i sanjiva, srećna, ranjiva i lomna od tolike strasti.
Krenuo je za Beograd pre nje. Bože, kako je plakala. On je čvrsto zagrlio i rekao kako će ga imati čitavog života, kako ne bi smela toliko da plače.
– Ne volim kad su ti oči pune suza. Srećan sam jedino kad u njima mogu da vidim sebe. Eh, ludo mala – kazao joj je – pa videćemo se sutra ujutru, kad budeš doputovala. čekaću te na stanici, u Beogradu.
Razmišljala je da mu kaže da je rodom iz Stepojevca, da ne ispadne da ga je nešto slagala, jer joj se činilo da može da pomisli da je Beograđanka, pošto je imala povratnu kartu Beograd-Sutomore, samo zato što je to bila jedina pruga kojom je mogla na more. Ali, ništa mu nije rekla.
Klackala se drugom klasom, neispavana. Na kraju puta, znala je, čeka je njen muškarac, čovek koji je u njoj probudio ženu punu strasti, u sve tajne ponikao, uzavreo joj i kožu i misao, potpuno je obuzeo. Kad je stigla, neispavana i musava, sa prelepim osmehom koji se polako pretvarao u grč, shvatila je da Milana nema. Nije je čekao.
Patila je za njim, godinama, nikom se ne poverivši. čak ni Fatimi. Ni ne pamti koliko je puta, u početku, odlazila u Novi Sad, ne bi li ga srela negde u centru, kako izlazi iz nekog bistroa. Dok ga je tražila, nigde ga nije bilo. A sad je tu, sedi ispred nje, nepomičan i tih, ni nalik onom silovitom momku kome je podarila najtoplije svoje leto. Ne zove se Milan, nego Miodrag. Nije elektroinženjer nego advokat. Nije njen, nego ko zna čiji. Te Vesne koja je strelja pogledom, verovatno. Ili neke druge žene koju je krio tamo, u Sutomoru, samo da bi nju uzeo. Ali, zašto, pitala se. Toliko je bila opčinjena njime, da bi pristala na sve samo da joj da i jednu jedinu, a kamoli sve njihove noći.
– Da li je moguće? Jesi li to ti, Dragana? – pitao je, ustajući sa stolice, bled kao smrt.
Tada se setila. Nije mu rekla da se zove Ana, jer se užasno stidela što je odmah pristala na njegov dodir i poljupce. Nije mu rekla ni da je iz Stepojevca, jer je strepela da će misliti da je provincijalka, nedostojna njega i njegovog novca koji je nesebično trošio, obasipajući je zadovoljstvima.
Kada se preselila u Beograd, pošto je prodala roditeljsku kuću, došla je na periferiju, u Kaluđericu. Nije ni pomišljala da je on tako blizu, u centru Beograda. Mislila je da je još u Novom Sadu ili da je otišao u inostranstvo. Jer, čak i balavica iz Stepojevca, kakva je bila u vreme njihovog leta, mogla je da vidi da je veoma imućan čovek taj „njen“ Milan. Miodrag? Kako već.
Rekao joj je u dahu kako ju je svuda tražio, lutao ulicama, nadajući se da će da je sretne, jer uopšte nije znao gde se izgubila.
– Što me nisi sačekao?
– Kako da te sačekam, kad uopšte nisam odleteo. Imao sam napad slepog creva. Odvezli su me odmah u bolnicu, u Podgoricu. Odatle su te tražili, ali sve Dragane koje su našli u Sutomoru nisu bile moja Dragana. Nisi mi rekla čak ni prezime. Posle sam jurio za tobom po Beogradu, nadajući se da ću da te sretnem. Ali, čekaj, otkud ti? Šta se desilo? Zašto ti treba advokat? Imaš li neke probleme? Gde si bila do sada?
Pitanja su se nizala jedno za drugim. Nije mu odgovorila. Samo ga je pogledala, kao nekad, u Sutomoru. Okrenula se ka Vesni. Ona je samo sagla glavu i ćutke zatvorila vrata za sobom. Prišla je Milanu, Miodragu ili kako već beše, pružajući ruke čoveku sa kojim su joj, jedino na svetu, gorele i misao i koža.
– Uvek ću te voleti, znaš ti to, pričaćemo kasnije – promrmljala je, zaronivši mu lice na grudi, a onda poluotvorene, vlažne usne pružajući poljubac.
O lažima će kasnije. Kad im se tela prepoznaju. I o nasledstvu koje će morati da sačeka. Dok se ova zbrka ne rasplete. Uostalom, sve je i počelo tako što se užasno bojala letenja. Za sve je kriv strah, njen užasan strah od aviona.
