Vladan Filipovic
Zanimanje: Webdizajner
Bio: Free-lance grafichki i web dizajner iz Pariza
Nema šta sveobuhvatan naslov! Nemojte da vas to odvrati od čitanja teksta.
Ne znam da li to ima veze sa zvezdama, ali sam ja jako osećajno biće. Ne volim negativce i hejtere, pogotovo kad prosipaju njihovu mržnju besplatno i bez argumenata. U horoskopu sam znak „pozitivac“, a podznak „optimista“. Volim taj znak i taj podznak, dobro mi stoje. Otvaraju me u struku i slažu mi se uz boju glasa, pa ne moram da stavljam neke fejk nabildovane avatare na društvenim mrežama, rotirajuće crne mrlje ili neke druge nedefinisane slike.
Kad sam se rodio jednog martovskog popodneva davne 1974., kao mamin poklon za rođendan, neki lik mi se iskezio u lice, udario me po dupetu i rasplakao me. Posle sam provalio da smo bar, što se tiče tog tretmana, svi manje više jednaki. Imao sam relativno bezbrižno, pionirsko detinjstvo. Škola me kljukala znanjem, sport – sigurnošću, baba – spanaćem, deda bibliofil – knjigama, a roditelji – svim ostalim. Tu je negde bio i Ivan – moj mlađi brat.
Uglavnom, da ne drvim, završio sam osnovnu školu „Ivo Andrić“ na Kanarevom Brdu, i Srednju Hemijsku školu na Banovom Brdu. Srednju školu sam završio, u ono, već sada, davno vreme previranja, mitingovanja i ratovanja. Maturirao sam 92. i otišao u vojsku, malo, po očevom povratku iz rata. Rat me nije nešto naročito zahvatio, i sa te strane nisam mogao da se požalim, ali je moja generacija, dala dobar danak, za neke vajne političke igre i ideale. Po povratku iz vojske, životario sam, probao da studiram, ali nije išlo. Već tada je znanje izgubilo vrednost jer si morao da potplaćuješ asistente i profesore da bi položio na ispitu, a ja nisam hteo i nisam imao odakle. Napustio sam fakultet, jer mi takve studije nisu bile potrebne i u njima se nisam ni video.
U to vreme, te 93. nosile su se tarzanke, i najke air max, Knele, čume, Kristijan i drugi su bili zakon, tog velikog ludila sastavljenog od hiljade drugih ludila. Turbo folk je bio hit muzika, dok se džuskalo u Busu, sa kajlom oko vrata. To nije bio moj trip, bio sam „padavičar“, nosio starke i crvenu kariranu košulju. Visio na Demiji ili u KST-u i slušao Disciplinu kičme i sanjao neke druge snove koji su mi se tada činili mogućim. Igrao sam u amaterskom pozorištu „Teatar Levo“, pretstavu koja se zvala, paj’ sad : „Rastibuđilizovane Klejbezable“ i išao u Šumatovačku školu crtanja i slikanja. To je bilo ono što sam želeo i to je bio početak mog puta, pravac likovna akademija.
Već neko vreme, unazad, se pričalo u porodici da ćemo možda zbog očevog posla morati u inostranstvo, nismo znali ni destinaciju ni datum. Nekoliko nedelja pre polaganja mog prijemnog za Likovnu Akademiju u Beogradu, dobili smo DATUM. Odselili smo se u Pariz tog 07/07/1995. i od tada se moj život promenio. Ovde počinje moja gastarbajterska storija.
Otišao sam iz Srbije sa 21. godinom, u zemlju u kojoj ne poznajem nikog, gde ne znam jezik i gde se treba snaći. Nisam imao izbora, ni za datum, ni za destinaciju, ni za snalaženje. Počelo je na samom Surčinskom Aerodromu sa prtljagom i pasoškom kontrolom, a istovremeno je to bio i moj prvi put u inostranstvo. Za moj dolazak u Pariz mogu da zahvalim mom ocu, što mi je to omogućio, ali i mojoj majci za najbolji savet u životu: „Sine uzmi sve što možeš, pa ako i samo francuski naučiš, već si na konju…“. Nadam se da ih nisam razočarao.
Francuski sam naučio posle dve godine intenzivne škole na Sorboni. Zatim je usledio moj ponovni pokušaj studija hemije, što definitivno nije bilo za mene, i što me ubedilo da je umetnost moj pravac. Imao sam tu ludu šansu da provedem godinu dana u klasi našeg poznatog slikara Vladimira Veličkovića, na likovnoj akademiji u Parizu. To mi je omogućilo da upišem likovnu akademiju u Versaju, direktno na treću godinu, i tako nadoknadim bar dve godine koje sam „izgubio“ učeći jezik. Diplomirao sam fotografiju 2000. u roku i odradio posle još jednu godinu post diplomskih studija.
E sad da ne ulazim u sve detalje mog života i ne smaram mnogo. Para za sve te moje studije i studije moga brata nije bilo, pogotovo kad smo morali da se snalazimo sami, kada se 1999. zaratilo i kad su moji morali da se vrate u Beograd. Imam tu sreću da ne znam kako zvuče bombe i pravo da vam kažem ne žalim nimalo što ne znam taj zvuk. U Parizu sam radio sve i svašta, od vodoinstalaterskog šegrta, do molera, na crno, na belo i na ljubičasto kad je trebalo, naravno, šmirglate zidove ceo dan, plaćaju vas na praćku u letu i to. Bio sam pomoćnik molera, asistent prve četke Pariza, moliću lepo. Radio sam u foto laboratoriji, radio sam kao fotograf na plaži, prodavao sam akvarele turistima na trgu Montmartr, radio sam kao groom u hotelu, i nosio prtljag. Sve sam to radio da bi platio završne godine studija sebi i bratu. Radio sam po dva posla dnevno i išao na faks, sve to u isto vreme. Tako da jako dobro znam šta znači, težak rad i kad spavaš stojeći od umora. Jako dobro znam šta je komlikovan život. I šta znači imati i nemati.
Ne nisam onaj klasičan gastarbajter, koji dirinči po ceo dan i posle svoju zidarsku tugu spira zidarskim pivom i štekuje pare da bi napravio velelepnu palatu u Svilajncu, veću od komšijine. I drago mi je što nisam takav, Francuska me je prihvatila, i ja sam prihvatio nju i ne žalim ni sekunde. Okej nije idealna zemlja, ali eto našli smo se. Dala mi je sve, što meni treba za normalan život, studije, kuću, porodicu, posao, sve, i zato se ne žalim. Ali za sve što mi je Francuska omogućila, za sve sam se borio sam i niko mi to nije poklonio i ponosan sam na to. Prestanite da mislite da na zapadu kinta pada sa neba i da samo trebate da se sagnete da je pokupite, to je mit. Radim po 12 sati dnevno i nagrada mi je kad dodjem kući i vidim klince kako bezbrižno spavaju. Oženio sam se sa svojih 27, kupio stan sa svojih 29, okej na kredu od 25 godina ali je to moj krov nad glavom i moje porodice. Nisam idealan roditelj, trudim se da budem, ali to nije niko, tako da mi je to okej. Imam dovoljno da mogu da dam sve što treba mojima. Radio sam dobre poslove u velikim firmama, koji nisu uvek bili ono za šta sam studirao. Ali kad moraš, da radiš, radiš i nije bitno šta. Znam šta znači plaćati račune, kirije, i žonglirati sa svakim frankom ili centimom eura. Dešavalo mi se da mi frižider bude potpuno prazan, da nemam ni filera, a da klinci moraju da jedu. Izborio sam se. I dogurao sam tu gde sam sad. Srećan sam i zadovoljan svojim životom.
Okej sad već padaju komentari tipa: „Ti iz Francuske nama ovde soliš pamet“. Ne, ja samo pričam moju priču. Ako radite dobro posao koji radite, savesno i profesionalno, svuda ćete dobro proći. Kako ćete biti plaćeni to je već druga priča. Prestanite da lupate da nema posla, monopol i to, hej, internet postoji i posla ima. A sad da li je to posao vaših snova i posao za koji ste se školovali to je već druga stvar. Ako vam život u Srbiji ne odgovara, svet je veliki, samo treba hteti i smeti, pa napraviti taj korak koji vas vodi negde dalje. U krajnjem slučaju sve to je i stvar izbora. Nikome se nikad nisam žalio, niti to radim i sada. Trudim se da budem pozitivan i širim energiju oko sebe, nekim ljudima to pomaže. Neke to vređa. Svako ima svoje razloge i svoju tačku gledišta. Možda se to ne sviđa svima, možda je „naporno“. Ali nikome neću dozvoliti da me vređa, i da me naziva pičkom, pobeguljom ili izdajnikom. Jer nigde nisam pobegao, otišao sam tamo gde mi je bolje i nisam imao izbora. A koga sam izdao, vladu, Srbiju, zemlju, narod, ideale? To je već druga priča. To što sam otišao iz zemlje ne čini od mene Srbina drugog reda. Ja sam građanin Srbije kolko i vi i imam puno pravo da komentarišem unutrašnju politiku ili koje kakve druge gluposti, ako to želim. I naravno da me se tiče. I naravno da mi je stalo. I naravno da me je briga.
Da se razumemo, ni malo mi nije žao, što sam otišao, jer nemam šta da žalim. Nije mi žao, što ne moram da se guram u busu ujutru. Nije mi žao, što francuski vozovi ne iskaču iz šina pri brzini od 20 na sat. Nije mi žao, što u Francuskoj ima lekova u apotekama. Nije mi žao što u Francuskoj ne rizikuješ život zbog neke budale na svakom koraku. Nije mi žao što mogu da živim normalnim životom. Meni je žao, što Srbija kao zemlja propada, i što su tu meni dragi ljudi, koji to trpe. Da se razumemo, ne žalim ni sekunde ološ poput Kimija, Mrke, Miće Megatrenda, Velje, Ekrema i ostalih Krkobabića. Ne žalim ni sekunde ljude poput VAS, mojih ličnih hejtera, koji ne rade ništa da se stvari promene, koji su umorni od života, mrze sebe do podneva, a od podneva ceo svet, koji se žale na sve i svašta i sve bi odmah ako može i bez truda i rada, prodavce magle i ostale ljude koji leče svoje komplekse, bezrazložnom mržnjom. Ako ste izabrali da ostanete u Srbiji ili ako ne možete da odete, onda se bar borite da se neke stvari promene. Od plakanja nema selameta. A ako ne možete da razumete ovo sto pišem, evo nekoliko linkova koji su neki od razloga zašto ne žalim sto sam otišao :
http://www.kurir-info.rs/brutalno-obezbedenje-skupstine-beograda-slomilo-nos-desetogodisnjoj-devojcici-clanak-928019
http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/mala-zoja-nije-docekala-odgovor-rfzo_412820.html
http://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2013&mm=08&dd=07&nav_id=740300
http://www.mondo.rs/a604137/Video/Sport/Vodja-Grobara-ponizava-Scepovica.html
I da ne nabrajam dalje!
Žao mi je vas, koji ste ostali i borite se, svakodnevno. Ljudima koji su tu u Srbiji, a bore se da menjaju stvari oko njih, svaka čast i skidam kapu, jer njima treba onoliko hrabrosti da se bore tu koliko je i meni trebalo da odem i borim se ovde. Žao mi je dece, male Tijane, Zoje, i ostalih. Dece koja umiru, jer ne mogu da se leče i računaju na blagost države i RFZO-a. Žao mi je dece koja pružaju ovoj Srbiji, znanje, uspehe, medalje, i koja ulažu u tu zemlju više nade, nego što je ta zemlja bilo šta uložila u njih. Oni su Heroji, o njima treba pričati i o njima treba brinuti. Žao mi je mladih ljudi koji pokreću stvari, poput Filipa Vukše, Tamare Maksimović, i njima sličnih, a kojima se baca drvlje i kamenje u lice.
Svoj život sam sredio, i zato i širim pozitivu. I trudim se da je širim i širiću je i dalje. Odgovaralo to nekome ili ne. Moja pozitiva ne služi da bi bilo koga vređala ili smarala, već da bi bar nekoga trgnula i pokrenula. I ako pokrene bar jednu osobu, da makar i počne da menja nešto u svom životu i da joj bude bolje, ja ću biti srećan. Ima ljudi koji žive i bore se, i rukama i nogama, da se stvari menjaju, i oni su pozitivni i sve su postigli sami, bilo u Beogradu, bilo u provinciji. Ali za razliku od vas, mojih ličnih hejtera, oni se ne bave mojim životom, već njihovim.
A vi razmislite, da li, VAS, boli, moj život, moja pozitiva ili vas boli to što nemate hrabrosti, možda, ili ne možete da pomerite vaše samosažaljive, ljubomorne i samožive, zadnjice, pa da se izborite i promenite bilo šta u vašim životima.
A gde je u svemu tome moja baba. Moja baba kaže da su sve to pijačarske tričarije i da ona sa svojih 87 nema vremena da gubi najbolje godine svoje mladosti, na to. I samo mi reče: “ Sine, sledeći put kad dođeš, dovedi decu da ih vidim. Deca su najbitnija! „
I kako reče NICHIMIZAZVAN
VESELI POZDRAV
– See more at: http://blogmagazin.rs/iz-mog-ugla/o-meni-pozitivi-i-mojoj-babi-ili-poruka-mojim-hejterima-ili-moja-gastarbajterska-storija/#sthash.58NHia5W.dpuf
