Da smo mi, Srbi, mnogo propatili zbog izdajstva iz sopstvenih redova, opšte je poznato, a danas sasvim očevidno. Slušajući o izdajnicima iz prošlosti, a pogotovo gledajući u današnje Udbine, i ko zna još čije, kreature iz vlasti i takozvane opozicije, SANU i Udruženja književnika, te u pale monahe sa vladičanskim činovima, skloni smo da izdajstvo vežemo za rđave i nečasne ljude, rade prodavanju ’‘vere za večeru’‘. Ovakvo uprošćavanje, međutim, sprečava dublji uvid u ovo, po opstanak naroda prevažno pitanje, mimoilazeći, čak zabašurujući njegovu delikatniju i neuporedivo važniju stranu: kako je, i zašto, moguće da se mnogi valjani Srbi neretko nađu u taboru neprijatelja sopstvenog naroda? Jer to je upravo ono što nas je kroz istoriju satrlo, i dovelo gde jesmo.
Od odgovora na ovo sudbinsko pitanje, zavisi budućnost Srpskog naroda. No, da bi se na neko pitanje ispravno odgovorilo, valja ga jasno i precizno postaviti, budući da je u svakom pravilno postavljenom pitanju sadržan i dobar deo odgovora. Otuda, dalje prećutkivanje i zaobilaženje rečenoga, ma iz kojih razloga i pobuda, usluga je jedino Neprijatelju Istine, čovekoubici i srbomrzcu od iskona, i njegovim bezbrojnim ovozemaljskim sledbenicima, kivnim na ono što sobom još uvek oličavamo, makar i nesvesno, više potencijalno no aktuelno.
Da je Vuk Branković izdao na Kosovu, znali su i znaju svi Srbi, uprkos naporima ‘‘rodonačelnika kritičke istoriografije u Srba’‘, Ilariona Ruvarca i njegovih žalosnih posledovatelja, da nas slude i narugaju nam se. Niskost njegovih (Brankovićevih) pobuda takođe nije sporna, ukazujući na nesoja. No, ako je Miloš Milojević i ovde u pravu (a vreme je pokazalo, i pokazuje, da ovaj čudesni srpski istoričar nigde nije načelno grešio), Lazar Hrebeljanović objektivno je veći izdajnik od zeta mu Vuka, budući najzaslužniji za rastrojstvo srpske države. Naime, po Milojeviću, srpska carevina je rastočena zakulisnom carigradskom politikom čiji su agenti, svesni i nesvesni, zastupali stav da je uzdizanje Pećkog trona u rang patrijaršije neka vrsta jeretičko-raskolničkog čina, koji, zajedno s proglašenjem carstva, predstavlja udar na temelje tadašnjeg mondijalističkog poretka i tobožnje hrišćanske civilizacije. Najvažniji zadatak državne politike bio je, po privrženicima tadašnjih ‘‘evro-atlantskih integracija’‘, skidanje anateme koju je na nas bacila takozvana Vaseljenska patrijaršija u Carigradu, i to po svaku cenu, to jest uz odricanje od carskog dostojanstva i pokoravanje ‘‘majci-crkvi’‘. U tom cilju, grupa srpskih velikodostojnika, zajedno sa tadašnjim patrijarhom Jefremom (’‘pobožan, ali glup’‘ – kratko ga opisuje Milojević), po smrti Cara Uroša, pored živih Nemanjića, Dušanovog brata Siniše i njegovog potomstva – proglašava Lazara za naslednika prestola! Posledice ovog državnog udara bile su kobne. Srpska državna zgrada, s mukom izgrađivana vekovima, srušena je gotovo u trenu, da se više ne sastavi, iako je propast svima bila pred očima. Lazarev izbor, naravno, odmah nisu priznali živi Nemanjići i njima odana vlastela, a kasnije su ga polako napustali i oni iz njegovog tabora. Vuk Branković bio je samo poslednji među njima.
Otuda i ono Njegoševo:
‘‘O prokleta kosovska večero,
kud ta sreća da grdne glavare
sve potrova i trag im utrije;
sam da Miloš osta na srijedi
sa njegova oba pobratima,
te bi Srbin danas Srbom bio!’‘ Da je Milojević najverovatnije i ovde u pravu, potvrđuje logika događaja koji su usledili, a koja potpuno izmiče onome što nudi takozvana zvanična nauka. Tek u svetlu ovoga možemo razumeti samoubilačku međusobnu borbu srpskih vlastelina, u časovima kad u zemlju sa jedne strane prodiru Turci, a sa druge navaljuju papištanci. Štaviše, jedni se u tom samoubilačkom ratu oslanjaju na Osmanlije, a drugi na papske marodere koje kao u bunilu nazivaju ‘‘hrišćanskim saveznicima’‘! I to ludilo traje više od pola veka – dva su se naraštaja promenila, jedinstvo se nije moglo postići.
U svetlu ovoga da se razumeti i prelazak na islam dela srpskih plemića. Naime, objašnjenja da su to činili da bi sačuvali privilegije i društveni status, plod su materijalističkog skudoumlja i čak ne zvuče ozbiljno. Jer, pripadnici srpskog ratničkog staleža, kao i kod ostalih duhovno živih i zdravih naroda, odgajani su u duhu sasvim suprotnom onom koji su nam doneli oni koji su ‘‘ljudsko ime unizili i zvanije pred Bogom čovjeka’‘, pašteći se da ‘‘žive kao sav normalan svet’‘. Naprotiv, ratnici su živeli i umirali za čast (’‘čest je slava – svetinja narodnja’‘, kaže Njegoš), vazda spremni da polože život zarad očuvanja njene neokrnjenosti (’‘čest ranjena, žeže hrabra prsa – u njima joj nema bolovanja’‘, opominje najveći srpski pesnik). Bojali su se, i to neizmerno, jedino da se ne obrukaju, a nešto malo manje – da ih smrt ne zadesi van borbe. To pak što im ‘‘uvaženi istoričari’‘ podmeću životnu filosofiju kakve su se i najnedostojniji među njima gnušali, projektujući u njih sopstveno moralno ništavilo, nema veze sa naučnom metodologijom – ali ima, i to u najboljem slučaju, sa težnjom posrnulog i do besmisla srozanog ljudskog naraštaja, da sakrije sopstvenu nakaznost i proglasi se, ako već ne može za najbolje, ono bar za nešto normalno. U ostalim slučajevima reč je o svesnim izdajnicima koji ‘‘odrađuju’‘ razne zadatke na zadate teme, u skladu sa interesom i namerama onoga kome služe – premda, šire gledano, time u krajnjoj liniji služe onome koji je nazvan ‘‘Lažom i Ocem Laži’‘ i njegovom (ne)delu na Zemlji.
(Evo kako to izgleda na našem primeru, a prema tekstu iz knjige čuvari imena, Vere Milosavljević (Beograd, 2004), gde na strani 118. čitamo sledeće: ‘‘U 20. veku Srbi su svoju nacionalnu istoriju najviše učili i studirali po jednoj knjizi napisanoj na nemačkom jeziku i sa nemačkog prevedenoj. Iako je autor te knjige Sloven, čeh Konstantin Jireček, ona je pre svega plod nemačke istorijske nauke jer je poručena, napisana i objavljena u okviru jednog velikog nemačkog projekta s početka 19. veka koji se zvao Allgemeine Staatengeschichte. Veliki srpski filolog Ljubomir Stojanović, koji je 1925. pisao o Jirečekovoj Istoriji Srba imao je za nju samo reči pohvale a kritikovao je jedino srpski prevod te knjige od istoričara Jovana Radonića. On je tom prilikom saopštio da su za sto godina, počev od 1829., Nemci u okviru ovog projekta pod redakcijom više profesora objavili preko 170 knjiga istorija raznih evropskih država (PKJIF, 1925, knjiga V, 297). Nemci su i ovom prilikom obezbedili svoj uticaj na oblikovanje istorijske svesti evropskih naroda.’‘)
Gledajući polom koji je nastupio, uz to prinuđeni da se svrstaju uz jedan od ko zna koliko međusobno zakrvljenih srpskih tabora, premda uviđajući da bratoubilački rat dobra doneti neće, deo Srba je najveće krivce našao u crkvi, to jest među njenim nedostojnim prvacima, kakvih ni tada nije manjkalo. Poistovetivši Crkvu (nevidljivu Bogočovečansku zajednicu) sa crkvom (vidljivom ljudskom organizacijom), a zbog strašnog izdajstva koje je, ne samo tada, došlo kroz ovu drugu, ljudi su omrzli prvu. Da je tada bilo komunizma, ili bilo kojeg vida borbenog ateizma, listom bi se svrstali pod njihovu zastavu. No, bilo je islama koji je u svojoj prostodušnosti, i površnosti, malo nalikovao na ono što su, dobrim delom s pravom, prezreli više od svega (imamo u vidu pre svega onu bezočnost sa kojom se najprljavije politikantstvo i intrigantstvo, u kome je crkvena organizacija ogrezla bar od vremena kad je hrišćanstvo postalo državna vera Rimske carevine, zaodeva u ruho svetosti, blagodatnosti i božanske nedodirljivosti). A što je najvažnije, hteo je da ‘‘uništi bestidnicu’‘, i onu na Zapadu i onu na Istoku, zajedno sa ‘‘našim velikim prijateljima Grcima’‘, i već tada tradicionalnim, ‘‘zapadnim (pa još hrišćanskim!) saveznicima’‘.
Najogorčeniji su bili Srbi iz Bosne, kao pripadnici najsrpskijeg dela Srpske Pravoslavne Crkve (od srpskih neprijatelja znatno kasnije proglašenih za ‘‘bogumile’‘, pod kojim nazivom treba razumeti sledbeništvo nekoj krajnje zbrkanoj varijanti i inače protivurečnog manihejskog učenja), koji je do Svetog Save čuvao punu samostalnost, kloneći se i najmanjeg grčkog uticaja, pod kojima se povijala i izvitoperavala pravoslavna crkva u drugim srpskim krajevima. Tek posle Savine crkvene revolucije (o kojoj se nerado, a ako već nikako ne može da se izbegne, onda lažljivo govori), koja je omogućila i procvat države i punoću narodnog života u svakom pogledu, Bosanci će, ako tako može da se kaže, i ostale Srbe priznati za Srbe, to jest sebi ravne sunarodnike koji nisu ni u kakvom ropstvu, pa ni duhovnom. Izneveravanje Savine zavetne misli i prepuštanje kormila srpske crkve tadašnjim ekumenistima i ‘‘pravoslavnim internacionalistima’‘, samo po sebi bilo bi dovoljno da izazove najveće ogorčenje Bosanaca. Politički haos i bratoubilački rat koji su ovome sledovali, porodili su gnev koji pomračuje razum. Dolazak papskih izaslanika i njihova otvorena prozelitska delatnost prelili su čašu.
No, vratimo se pitanju nepromišljenog delanja Kneza Lazara Grbljanovića (’‘Hrebeljanovića’‘ u ‘‘sloveniziranoj’‘ varijanti, gde se srpsko grb pretače u ‘‘slovensko’‘ hreb; prim, ured). Naime, pri svemu tome Lazar uopšte nije morao biti rđav čovek. Naprotiv, osim hrabrosti koju je posvedočio na Kosovu polju, nije teško zamisliti ga kao vrlinski nastrojenog čoveka koji je svom narodu želeo najbolje, u skladu sa svojim shvatanjem hrišćanstva, i mesta i uloge crkve u državnom životu. Nažalost o svemu ovome znamo veoma malo, za šta su se pobrinuli srpski neprijatelji – ali i naša nemarnost – te je nemoguće išta pouzdano zaključiti. Zato se valja držati onoga što znamo mnogo bolje, i neposrednije.
‘‘Pesnik i čovek dostojan poštovanja Tanasije Mladenović javno je govorio: mi, srpski komunisti, nismo subjektivno izdali svoj narod. Ali smo to učinili objektivno’‘ – kazuje profesor Petar Milosavljević u knjizi Srpsko pitanje i srbistika (Bačka Palanka, 2007, str. 130). Zaista, nemoguće je ukratko pobrojati zla koja su Srbi-komunisti naneli narodu iz koga su potekli. O tome je, uostalom, dosta i pisano i govoreno poslednje dve decenije, te se može smatrati dovoljno poznatim. No, bezmalo svi koji su o tome pisali ili govorili, a pogotovo oni kojima je dato da u ovoj zemlji budu najglasniji, prikazivali su komuniste kao loše i pokvarene ljude, čak kao ološ sa razbojničkim sklonostima, što je svojski podržano preko tadašnje filmske produkcije (treba li reći pod čijom je ona kontrolom?).
Da je i takvih bilo među srpskim komunistima, nije sporno, uostalom to je sudbina svega što postaje masovno, pogotovo vladajuće. Ratna stradanja, Informbiro i Goli otok, te stalne partijske ‘‘čistke’‘, utamanile su one valjane, a ološu otvorile sve puteve u vrh. A tih valjanih je i te kako bilo. No, da bi se zataškalo pitanje koje smatramo sudbinskim: kako je i zašto moguće da neki, čak mnogi, valjani Srbi otpadaju od narodnog stabla i izdaju njegove vitalne interese, a sve u uverenju da dobro čine – komunistička tajna policija, koja je deo globalne policijske mreže pod kontrolom anticrkve (potcrtavanje uredništva SL), svojski je pregla da ovo prikrije.
Međutim, čak i ako se moralni lik i ukupna duševna usmerenost onih Srba-komunista koje smatramo vrlim ljudima, mogu dovoditi u pitanje zbog grdobe ukupnog legata koji su komunisti kao celina ostavili iza sebe, to otpada kada je reč o zabludelim Srbima-Jugoslovenima iz prve polovine 20. veka.
Prihvatajući austro-vatikansku ideju jugoslovenstva (o razlici između nje i izvorne srpske ideje jugoslovenstva, zapravo južnoslovenstva, videti u knjizi Petra Milosavljevića Ideje jugoslovenstva i srpska misao, Valjevo, 2007), mnogi časni Srbi (nečasnima se ovde ne bavimo!) postaju njene stegonoše, vazda spremni da zažmure na oba oka pred činjenicama koje su nedvosmisleno pokazivale da je to put u propast. Jer, između ostalog, ostale dve članice nove Kraljevine, Slovenci i takozvani Hrvati, od samog njenog proglašenja (a ni ranije nije bilo drugačije) gotovo da i ne skrivaju svoje zle (takozvani Hrvati) i sebične (Slovenci) namere. I ukoliko oni to budu ogoljenije i grublje ispoljavali, utoliko će ti isti Srbi postajati sve ubeđeniji Jugosloveni. Vredi naglasiti da ovde ne govorimo o srpskim politikantima (i prevarantima) na čelu sa žalosnim potomkom velikog Vožda, ni o srbijanskim bogatašima – predratnim, ratnim, i poratnim profiterima, niti o tadašnjim ‘‘beogradskim krugovima’‘ vajnih ‘‘intelektualaca’‘, te masona, levičara, rasrba i nesrba. Naprotiv, imamo u vidu ljude poput Jovana Cvijića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Nikolaja Velimirovića, Dimitrija Ljotića i drugih, čiji se moralni lik, ni rodoljublje, a još manje pamet i širina obrazovanja nipošto ne mogu dovesti u pitanje.
Tek po slomu zemlje i besprimernom pokolju pravoslavnih Srba koji je usledio, neki će se trgnuti, no opet ne i prenuti, i dokraja razbuditi iz strašnog sna u koji su zapali. Ne ponudivši srpskom narodu valjanu platformu, osnovanu na Istini i Pravdi, o njegovoj daljoj političkoj sudbini, vezujući se i nadalje za Jugoslaviju (samo u nešto preuređenijem obliku), oni čak nisu mogli, ni smeli, da jasno imenuju glavne srpske neprijatelje, to jest one koji su nas neposredno klali: takozvane Hrvate, sastavljene većinom od pohrvaćenih Srba-rimokatolika, odnarođene Srbe-muhamedance i arnautske zulumćare, od kojih je opet glavnina srpskog porekla. I umesto da se, u skladu sa na takvoj postavci zasnovanoj strategiji i taktici vođenja borbe, srpski oficiri koji su izbegli zarobljavanje, na čelu srbijanskih i crnogorskih četničkih odreda upute preko Drine i na Kosovo i Metohiju, pri čemu bi se teritorija Nedićeve Srbije koristila kao pozadinska baza (doduše, u delima pisaca koji pristaju uz liniju Ljotić-Nedić, navodi se da su Milan Nedić i Dimitrije Ljotić upravo to predlagali Draži Mihailovoću, no odgovora nije bilo), inicijativa je prepuštena komunistima koji su, iako malobrojni, jedini tačno znali šta hoće i imali čvrsto ustrojenu organizaciju kadru da sprovede u delo sve što se sa vrha naloži. Tragične posledice ovoga trpimo i danas.
Silina ove zablude, kao i njena grotesknost, nigde se bolje ne ogleda no u stavu većine srazmerno malobrojnih preživelih Srba-antikomunista, koji su spas potražili u političkoj emigraciji (dakle,oni koji bi, po rečima Laza Kostića, trebalo da predstavljaju nacionalnu elitu), koji se ni tada nisu odricali jugoslovenstva, žestoko se međusobno sporeći oko njenog budućeg (po slomu komunista) uređenja, razgaljujući srca svim srpskim neprijateljima.
Dimitrije Tucović, ne jedini među svojim sadruzima, bio je časniji i bolji čovek od većine, možda i svih tadašnjih takozvanih građanskih političara. Ali, dosledno svojoj slepoj veri u ideološku doktrinu koju je prigrlio, javno je osudio oslobađanje Stare Srbije u Prvom balkanskom ratu dovodeći ga u vezu sa ‘‘interesima velikosrpske buržoazije’‘, a ispunjenje pravde video u stvaranju velike arbanaške države. Time je, dakako, očitao lekciju iz ideološkog čistunstva i doslednosti austrijskoj socijaldemokratskoj partiji (’‘majci srpskih socijaldemokrata’‘ kako su isticali sami srpski socijalisti, bez trunke stida ili zazora), koju je malo pre toga javno optužio da je, podrškom aneksije Bosne i Hercegovine, ali i ukupne osvajačke spoljne politike Habzburgovaca – izneverila izvornu ideju socijaldemokratije!
(Ovako su, u suštini, reagovali i bosansko-hercegovački islamizovani Srbi na reforme koje su u prvoj polovini 19. veka počele da se sprovode u Osmanskom carstvu (uzgred budi rečeno, po savetima zapadnjačkih ambasadora, a najviše engleskih). Optužujući Osmanlije i Turkmene za izdaju vere, više puta su se dizali i na oružje da od samih Turaka brane ono što su smatrali autentičnim turskim duhom, a sebe njegovim istinskim predstavnicima. No, nemogućnost da uspostave i održe čvrsto međusobno jedinstvo zbog surevnjivosti čelnika, te jaka zavist koja je dovodila do izdaje u odsudnim časovima borbi, sprečili su ih da iskoriste mnoge održane vojničke pobede i doveli do konačnog poraza, po ko zna koji put razotkrivši te osnovne slabosti srpskog karaktera.)
Vladimir Jovanović, Jevrem Grujić i njihovi ispisnici iz tabora takozvanih starih liberala jesu bili ljudi od soja. Nažalost, sapeti uzama liberalne ideologije koju su ispovedali, okrenuli su leđa našem najboljem novovekovnom vladaru, knjazu Mihajlu Obrenoviću. Štaviše, neki od njih će, poput Vladimira Jovanovića, uvereni da rade za dobro naroda, svojski pregnuti da sruše onoga koji se iskreno i ozbiljno spremao da nastavi delo velikoga Vožda Karađorđa, postavši nesvesno oružje u rukama srpskih neprijatelja.
Nažalost, ovo nisu jedini slučajevi da su nas časni i čestiti Srbi, iako ne subjektivno, izdavali objektivno. Štaviše, čitava naša novija istorija nije do niz takvih izdaja. Slutimo da je tako izodavna. Na pitanje: Zašto? odgovor je očigledan: zato što se povodimo za tuđim idejama. A zašto se povodimo za tuđim idejama? Zato što nemamo svoju, rukovodnu – to jest imamo je duboko u sebi, ali je ona potisnuta, neuobličena. Ta pak ideja mora biti izraz, i odraz, saborne narodne ličnosti koju zovemo sopstvo. U izvesnom smislu ona je što i sopstvo, jer dok se ona ne uobliči sopstvo (izraz koji je pisac Momčilo Selić, uz ‘‘vlasnost’‘ nanovo uveo u opštiju upotrebu, namesto zapadnjačko-žargonskog ‘‘identitet’‘; prim. ured) ostaje neosvešćeno, nespoznato, te kao i da ga nema. Štaviše, ostajući u tami nesvesnog, otuda deluje ogromnom snagom koja ne gradi već razara, poprimajući u izvesnim okolnostima najčudovišnije oblike, najočiglednije kod delova našeg naroda ‘‘pretvorenih’‘ u druge (’‘Hrvate’‘, Bugare, Arbanase, Mađare, Grke …). Njeno pak pravilno uobličavanje ravno je oživljavanju sopstva.
A sopstvo je Bogom dana i sveukupnim narodnim opitom iskresana životvorna luča, i srž srpske saborne duše. Nema i ne može biti Srpstva bez žive srpske narodne duše, niti zdravlja, poretka i sklada u njoj bez razgorele luče sopstva. Svetlost ove luče ne samo što je jedina kadra da dopre i do najmračnijih kutaka narodne duše i oblagorodi ih, već je najpouzdaniji putovođa Naroda shvaćenog kao zajednica predaka, savremenika i potomaka, na njegovom istorijskom putu, i metaistorijskom uspinjanju ka Bogu. Zato se bez oživelog sopstva ne može, i ne sme.
Jer, još je u Starom Zavetu rečeno: ‘‘Ne vucite u tuđem jarmu’‘. A bez osvešćenog i jasno spoznatog sopstva, sve što se čini nije do tegljenje u tuđem jarmu. Jarmova pak ima raznih, kao što i životnih puteva ima raznih. I kao što svi putevi nipošto ne vode ka Bogu, ni svi jarmovi nisu od njega. Svaki narod ima samo jedan put kojim se može uspeti do Tvorca i na tom putu samo jedan jaram koji je Bog načinio njemu na korist. Ostali, korisni drugima, kojima su i namenjeni, njemu su na pogibao. Osim toga, i Neprijatelj, Božiji i ljudski, zdelao je mnoge naizgled privlačne jarmove i popločao mnoge besputice koje vode do ponora. Razabrati se u ovome, te stupiti na pravi put, na njemu istrajati i posle svakog pada (a oni su neminovni!) ponovo ustajati i iznova koračati, nemoguće je bez luče sopstva – ne neutuljene, već pretvorene u plameni stub. A naša danas jedva da tinja (u izvesnom, relativnom, smislu ovo stanje opisujemo kazujući da nemamo sopstva; u apsolutnom pak smislu ono je tu, samo zatomljeno), i zato smo gde jesmo, ovakvi kakvi smo. Otuda, razgorevanje ove luče i održavanje njenog svetog ognja mora biti naša prva i najpreča briga. I još, znajući da ‘‘svetu lampu lud vjetar ugasi’‘, valja nam zaštititi je od njih, ma otkuda dolazili i ma kako snažno duvali. A za sve to, osim uzdanja u Božiju pomoć (bez koje ništa dobro ne biva), treba učiniti podosta i sa naše strane.
Prirodno, najteže će biti započeti, zbog čega će novoj srpskoj vlasti trebati mnogo mudrosti, snage i hrabrosti, što podrazumeva temeljne pripreme za veliko Delo. Greške načelne prirode nisu dopustive, zbog čega o svemu valja dobro promisliti i bez ikakvih predrasuda stati pred lice Istine, u skladu sa narodnim načelom: ‘‘Ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga’‘.
Jer, čitavo ovo delo prilog je tome, a da bismo se još više približili suštini onoga što nas već predugo razjeda pomoćiće nam roman kirgisko-ruskog pisca, čingiza Ajtmatova, I duže od veka traje dan – odnosno onaj njegov deo u kome se daje priča iz kirgiskog narodnog predanja o jednom bezbožnom stepskom narodu po imenu Žuan-žuani, i njihovom satanskom nedelu razaranja ljudske ličnosti.
Naime, kad zarobe muškarce, Žuan-žuani bi ih, pošto im obriju glavu i na nju navuku ‘‘kapu’‘ od kože tek zaklane kamile, ostavljali vezane u stepi bez hrane i vode. Strašne muke od žeđi, gladi, dnevne vreline i noćne hladnoće, te rojeva insekata koje su privlačile telesne izlučevine, dodatno je povećavala ‘‘kapa’‘ od sirove kamilje kože koja se brzo sušila stežući glavu do te mere da počinje da srasta s kožom. Posle četiri do pet dana zlikovci bi došli i uglavnom zaticali leševe. Ali, ponekog bi našli u životu, s tim što to nije više bio onaj raniji čovek, već biće bez ikakvih sećanja koje su nazivali – mankurt. Njega bi nahranili i odenuli, a to nesrećno biće zadržalo bi u svesti zanavek lik svog ‘‘gospodara’‘ kome bi postajalo bespogovorno odano!
Kad je Najman-Ana, majka jednog nesrećnim sticajem ratnih okolnosti zarobljenog i u mankurta pretvorenog kirgiskog mladića, konačno našla sina, on je nije prepoznao niti su njene reči, ni osećanja, dopirali do njega. Štaviše, po zapovesti ‘‘gospodara’‘, nesrećni mladić će odapeti strelu na rođenu majku koja će i umirući jedino preklinjati sina da se seti ko je on, i ko mu je otac.
No, niti je tehnika koju su Žuan-žuani koristili da čoveka pretvore u mankurta jedina, niti su mankurti retka pojava. Nažalost, postoje mnoge prefinjenije metode da se dođe do istog cilja, te da se ne samo pojedincu, već i velikim skupinama ljudi, čak čitavim narodima izbriše predačko pamćenje i prekine veza sa životvornim tokovima duhovne energije, uz nametanje novog obrasca mišljenja i delanja. O tome posredno, na umetnički način, govori i čingiz Ajtmatov čitavim svojim pomenutim delom, a na samom kraju romana već i neposredno, kada se glavni junak, pružni radnik i ljudina iz stepe, Burani Jedigej, zapita: ‘‘A šta ako postoji neki natprirodni um, ali zao, biće koje Rusi zovu Satana, koji je sve te škole i ovaj život u gradovima osmislio tako da pretvaraju ljude u mankurte?’‘
Da to biće postoji, premda obavijeno velom tajne kao i sve u duhovnom svetu, sasvim je očigledno, a njegov učinak svima na dogledu. Jer nikakvi ‘‘sionski mudraci’‘, sadašnji ni vajkadašnji, nisu po sebi dovoljno lukavi da zapliću niti istorijskog tkanja u takve čvorove, niti da čitave narode pretvaraju u svojevrsne mankurte.
Takođe bi se moglo kazati da je mankurt simbol palog ljudskog roda, te da smo svi mi donekle mankurti – razlika je samo u stepenu ‘‘namankurtisanja’‘. Svaka pak delatnost ljudskih organizacija (državnih, crkvenih, naučnih …) koja, nezavisno od iskazane namere, doprinosi povećanju stepena mankurtizma, svrstava ih u tabor anticrkve. Obrnuto, delatnost koja dovodi do ‘‘razmankurtisanja’‘, koja budi čoveka iz strašnog sna zaborava, uvodi u Crkvu, živu i istinitu. U Crkvu čija je glava Gospod Bog, naš Tvorac i Otac kome trebaju dostojni sinovi, slobodni ljudi, saborci i sastvaraoci, nasuprot glavi anticrkve, vrhovnom gospodaru svih mankurta i njihovih ‘‘gospodara’‘, koji traži pokorne robove.
Sva delatnost institucija buduće Srbije biće usmerena ka iskorenjivanju svih vidova mankurtizma kod Srba, te njihovom osvešćivanju. I daj Bože da se nikada više ne začuje vapaj poput onog iz duše poslednjeg velikog narodnog pesnika, Radovana Bećirovića-Trebješkog, u pesmi đavo u Crnoj Gori (Stabljike Srpstva, Svetigora, Cetinje 1998, str. 445):
‘‘Oj Srbine, zašto ti poluđe
te postade jevrejsko oruđe,
protiv majke koja te dožuđe?’‘(Dakako, ne samo judejsko, no bilo kojih tuđina.)
Ovo će, uz pravilo da vladati moraju najbolji (nalog ruskog filosofa Ivana Iljina; prim. ured), predstavljati naš, srpski, Osnovni Zakon Otadžbine (izraz Dimitrija Ljotića).
Stoga će period vojne uprave morati da bude jedan od najstvaralačkijih perioda u srpskoj istoriji, vreme u kome će biti nužno pravilno posvršavati neke i otpočeti mnoge sudbinski važne poslove, pokazujući put budućim pokolenjima. Valja Srbe probuditi, prenuti ih iz jezivog mankurtskog sna zaborava i razgoreti luču sopstva, te sadašnju tužnu beslovesnu gomilu preobraziti u Narod. (Nepotpisani autori knjige Projekat Rusija koja se u srpskom prevodu pojavila 2009. u izdanju Akademije za diplomatiju i bezbednost, na str. 265. druge sveske kažu: ‘‘Narod se razlikuje od mase sposobnošću da žrtvuje ličnu dobrobit. Masa nije sposobna za tako nešto’‘.)
No, kako se ‘‘novo vino ne sipa u stare mehove’‘, valja načiniti nove, njemu prikladne. Zaokruživanje srpske državne teritorije biće samo prvi čin u sazdanju vrhunskog dela narodnog stvaralaštva kome težimo. Za njim će slediti, odnosno istovremeno se odvijati mnogi, poput rađanja staleškog državnog organizma vozglavljenog samodržavnim Carem (Kraljem), organizovanja privrede i Vojske, ustrojavanja školstva i razvoja nauke, izgradnje suštinski drugačijeg pravnog poretka … (Uzgred, pod ovim poslednjim imamo u vidu pre svega ono što je ruski pesnik Almazov divno iskazao stihovima (navedeno prema knjizi Sergeja Levickog Ogledi iz istorije ruske filosofije, Beograd, 2004, str. 212):
‘‘Iz razloga organskih
mi uopšte nismo opremljeni
zdravim smislom pravničkim,
tim čedom satanskim …’‘)
Jedino ovakvim stvaralačkim lancem ili, još bolje, lančanim stvaralačkim podvigom ukinućemo vladajući (ne)kulturno-civilizacijski obrazac i prekratiti upliv tuđinštine koja odatle zrači, učinivši da zaista ‘‘druga nastane sudija’‘. A sve novo koje će smeniti staro mora biti u najvećoj meri samosvojno, srpsko. Ponešto se, naravno, može preuzeti i od drugih, ali samo kao ‘‘radni model’‘, to jest kao ‘‘materijal’‘ koji će po prolasku kroz srpsku idejnu obradu predstavljati srpski ‘‘gotov proizvod’‘.
Ono najbolje u nama suštinski nas razlikuje od evropskih Judeo-Romano-Germana, a vaskrsenje samosvojne srpske kulture učiniće da se razlikujemo i spolja. Jer, kako to reče jedan od ruskih tragalaca za Istinom, Konstantin Leontjev:
‘‘Nacija koja predstavlja istinski kulturni tip mora imati i originalnu odeću, i originalne običaje: modu, ples, pravila ponašanja; sve te spoljašnje forme moraju biti u većoj ili manjoj meri autentične.
To je čak najsigurniji znak samobitnosti koja sazreva. Te spoljašnje forme ni u kom slučaju nisu beznačajne, nisu forme bez sadržine, kako mnogi pogrešno misle. To je isto takvo obeležje kao oblici cvetova na biljci (…)
Danilevski je shvatao da to spoljašnje, ne govoreći o njegovom estetskom značaju, ima i drugi – subjektivni značaj: ono je znak zrelosti nacionalnog duha koji je najzad došao do izražaja (piščevo podvlačenje – naša napomena) i traži u svemu svoju živu individualizaciju.’‘ (Beleške pustinjaka, Beograd, 2008, str. 57-58)
Rečju, ‘‘promena spoljašnjih formi života najtačniji je i najjači dokaz dubokih promena u duhu’‘. (Istok, Rusija i Slovenstvo, Beograd, 1999, str. 87)
No, davno pre Leontjeva i Danilevskog, naši preci su to isto znali, saževši taj uvid u poslovicu koju je pop Savo Nakićenović zabeležio u knjizi Kninska Krajina (Beograd, 2004, str. 60): ‘‘Ko nošnju mijenja, i vjerom će lako’‘.
Daj Bože da što pre promenimo ne samo ovo judeo-romano-germansko odelo sa svime pride, već da istinski odbacimo njihovu kukavnu veru u ‘‘kesu sa novcem’‘, veru parija i ništaka, veru duhovnih nakaza koja, po nesreći, postade i naša, danas više no ikada.
No, za opstanak buduće Srbije moraćemo voditi još jednu tešku bitku na idejno-ideološkom polju, i u njoj izvojevati pobedu. A za to će nam trebati mnogo mudrosti kakvu samo Bog može dati.
Naime, u budućoj Srbiji naći će se na okupu Srbi različitih vera, što će dati priliku neprijatelju da posegne za svojim starim, mnogo puta oprobanim oružjem – zloupotrebom vere u državno-političkoj borbi. Naša ranjivost će tu, naročito na početku, biti posebno velika zbog niskog nivoa nacionalne svesti čak i kod onih koji se ne odriču srpskog imena – o odrođenim Srbima rimokatolicima, muhamedancima, Arnautašima, ‘‘Makedoncima’‘, montenegrinima i inim da i ne govorimo. Štaviše ovi drugi su, doslovno, sistematski vežbani da mrze Srbe. Zaceliti takve i tolike rane na narodnom telu i duši, čak i uz najblagotvornije meleme zahtevaće podosta vremena. A to vreme nam neprijatelj zasigurno neće dati. Naprotiv, nastojaće da zada što više podmuklih udaraca u bolno mesto dok smo još roviti.
Parirati ovome biće teško, ali ne i nemoguće. Međutim, valja raspolagati odgovarajućim oružjem. Jer, kako se to pravilno naglašava u knjizi Projekat Rusija, ako protivnik napada raketama, tučemo ga našim raketnim naoružanjem koje ne sme biti rđavije od njegovog; ako napada ideološkim oružjem, uzvraćamo takođe ideološkim oružjem. Stoga ga valja blagovremeno i brižljivo pripremiti, prekalivši ga u ognju Istine.
Pojmom ‘‘verska politika’‘ obično se ne označava drugo do zastor koji služi ‘‘da se Vlasi ne dosete’‘, dok ih zainteresovana državna ili naddržavna, ali uvek svetovna struktura vlasti prevodi žedne preko vode. Jer, ‘‘zavadi pa vladaj’‘ bila je i biće lozinka svakog ‘‘cara opakoga, koga đavo o svačemu uči’‘, politički aksiom svih ‘‘demonskih mesija’‘ i ‘‘dušmana slobode junačke’‘. Zavađati pak narod oko vere pokazalo se najlakšim, i najzlokobnijim. Nas Srbe pogotovo. Štaviše, ovo je možda i glavni uzrok našeg narodnog poloma, to jest što rekao Njegoš, ‘‘ovo ti je Srbe iskobilo, // robovima tuđim učinilo.’‘
Jer, reči Vladike Nikolaja da Srbi ne znaju za verske ratove, tačne su jedino uz dopunu – kad god su i dokle god su imali istinsku srpsku državu, od kojih je poslednja bila nemanjićka. Od kako smo nju izgubili gotovo ništa drugo nismo ni radili do međusobno se satirali po verskoj osnovi. Nažalost, okupatorske države: Osmanska carevina, ‘‘Apostolska monarhija’‘ sa sedištem u Beču i ‘‘Prejasna republika’‘ iz Venecije, gotovo besprekorno sprovele su svoju ‘‘versku politiku’‘ nad nama. Zadatak srpske državne politike biće da ovaj izvor podela (veštački stvoren, ali ne bez podloge u našoj prirodi!) jednom zasvagda otkloni. Pri tome želimo da naglasimo da ovde nije reč ni o kakvom vidu ekumenizma (uzgred budi rečeno, tipičnog judeo-masonskog politikantskog projekta), to jest ‘‘mirenja vera’‘, već o mirenju Srba. Zadatak, dakle, sasvim konkretan pa ga tako valja i rešavati, bez suvišnih apstrakcija i topljenja u vodama ‘‘svečovečanske ljubavi’‘, te lutanja u maglama lažnog univerzalizma.
Kao uvod u ovo razmatranje podsetili bismo da verski ratovi nisu nikakva srpska posebnost. Naime, krvavi verski ratovi vođeni su u ne tako dalekoj prošlosti na teritorijama gotovo svih današnjih srednjeevropskih i zapadnoevropskih država. Njihove posledice, međutim, za relativno kratko vreme prevaziđene su snažnom državnom politikom usmerenom ka postizanju jedinstva tako da su, na primer, Nemci rimokatolici i protestanti pre svega Nemci, to budući ono najbitnije, dok je ostalo manje važno. Tako treba da bude i kod nas.
Dosada je pak bivalo ovako:
‘‘Svaki Srbin koji se prevjeri,
prosto vjeru što prigrli drugu,
no mu prosto ne bilo pred Bogom
što ocrni obraz pred svijetom,
te se zvati Srbinom ne hoće.’‘
No, otkuda to dolazi? Zašto je to tako?
Govoreći o Srbima koji su prešli na islam, Njegoš na istom mestu kaže:
‘‘Bola, Kuran utrije Slavjane,
bratske krvi prosiplju rijeke.’‘
I još:
‘‘Kuran im je oči izvadio,
Kuran im je obraz ocrnio.
U njih niko ponjatija nema
o slobodi i o narodnosti,
Kuran im je kukavna svetinja.’‘
No, da li bismo bili u pravu ako bismo za sunarodnike rimokatoličke vere kazali da ih je Sveto Pismo rasrbilo, dobar deo njih pretvorivši u krvoločne zločince čija bezbožna nedela premašiše ljudsku meru zla i gnusobe?
Nije, dakle, problem u štivu Svetog Pisma ni Kurana, već u načinu na koji se oni tumače i još više u, da tako kažemo, pratećem kulturno-političkom kontekstu.
Naime, svaki religiozni sistem, često naizgled jednostavan i skladan, pri pažljivijem razmatranju pokazuje se veoma zamršenim. Pokušaj rasplitanja tih čvorova dovodi čoveka do granice kad uobičajena upotreba uma, ma kako britkog, sa svim njegovim pojmovnim mišljenjem i logikom (takozvano katafatičko bogoslovstvovanje) postaje uzaludna, budući da svetlost Istine biva toliko jaka da zaslepljuje. Prelaz preko ove granice iziskuje usredsređivanje svih čovekovih snaga, uz mistički uzl
