Patriotizam je za našeg junaka postao gotovo kao prinudni izbor, zapravo mnogo lepše ime za marginu. Margina je tako bila sklonište a patriotizam samo odabrana tabla sa napisom zauzeto“
Kada je veliki Dis pisao Naše dane“, pomenuo je, pored ostalih pošasti koje nikako da nas oslobode posednuća, pandure od kojih napravismo velikaše“, kao i mračne duše“ koje se nazvaše patriotama. Ali da ne bude zabune, ovo nije priča o patriotizmu, ni lažnom ni pravom. Ovo je priča o novinaru – izmišljenom liku priče koju vam upravo pričam, o junaku koji je nekada zapravo bio novinar-činovnik u jednoj relativno velikoj državi. Velika država, veliki činovnik. Kako više nema kome da činovnikuje jer nema ni one države, ovaj je pribežište našao u patriotizmu.
Ali to je više neki patriotizam u obliku kućice za pse, nešto kao skrovište. Jer patriotizam, onaj pravi, i moj junak nekako su podelili sudbinu. Junak je ostario i izašao iz upotrebe, a iz upotrebe je u sada veoma maloj državi sa tendencijom da postane još manja izašao i patriotizam. Više niko nije devojkama pevao ni Tamo daleko“ niti im je recitovao Stojanku majku“, a još samo ozbiljni seljaci nose kragne belih košulja izvučene preko sakoa, patriotski trend iz vremena mog junaka.
Demodiran u novoj zemlji, moj junak se jednog jutra probudio i shvatio da se sve promenilo, patriotizam je bio kao jedina slobodna stolica, skoro jedino sedište gde je znao da neće sresti nekog klinca nabreklog od sokova i nerazumljivih izraza iz sajber sveta. Patriotizam je tako za ovog junaka postao gotovo kao prinudni izbor, zapravo mnogo lepše ime za marginu. Margina je tako bila sklonište a patriotizam samo odabrana tabla sa napisom zauzeto“.
Jedini vidljiv doprinos mog junaka već marginalizovanom patriotizmu bila je dodatna devastacija istog. Jer, kada hulja u potrazi za pribežištem za pribežište izabere kakvu ideju, on se u njoj naseli kao crv u jabuci: upropasti je, ali, što je više upropaštava, nekako mu se ta jabuka sve više čini njegovom. Da je vreme drugačije a prilike povoljnije, moj bi novinar-činovnik možda istraživao“ za Insajder, ali Insajder u njegovom slučaju ima samo jednu pogodnost a mnogo mana. Pogodnost je policijski posao (odgovornost, brale), koji neki mešaju sa novinarskim, i taj posao je omiljen među junacima poput mog. Mana Insajdera je to što pripada mejnstrimu, a tamo nema mesta za ražalovane hulje, već za hulje na vrhuncu iliti hulje koje još imaju za koga da rade i daleko su od penzije.
PO ZADATKU
Od Insajdera preko crne hronike, najčitanije rubrike u našim novinama, pa novinara kojima je osnovno zanimanje da budu potkazivači, uhode, špijuni“ (kako je neke slične ljude nazvao moj tata u jednoj od svojih davnih beležaka), nalaze se punktovi za profil kojem pripada moj novinar potkazivač. Na sve spreman, spreman i da, recimo, bez poziva šalje mailove raznim redakcijama i da ih upozorava na razne opasne likove, ta svoja dramatična upozorenja“ moj junak kiti izmišljenim ili poluizmišljanim i pomalo strašnim pričama o ljudima koje locira kao predmete svoje dobrovoljne obrade“, možda čak i nesvestan svoje od sebe sakrivene želje da nekom naudi, naš je junak neka vrsta društvene savesti: Poštovani gospodine uredniče, Vaš novi urednik hronike veoma dobro poznaje tržište narkotika, o kome je ove nedelje objavio dva sjajna teksta. Ako vas to čudi, pitajte ga zašto uvek nosi košulje dugačkih rukava i zamolite ga da zavrne rukav i pokaže Vam svoju podlakticu…“ Ili: Operska pevačica koju ste intervjuisali u prošlom broju provela je, pevajući u Metropolitenu, ceo april i maj 1996. godine u njujorškom hotelu ‘Fore Season’, u isto vreme kada je tamo boravio XY, jedan od idejnih vođa docnijeg bombardovanja Srbije. Već u maju iste godine u intervjuu za list u kome sam radio ona je o XY rekla da je ‘veoma šarmantan i zanimljiv čovek’. Ostavljajući Vas da sklopite kockice i zaključite šta se među njima moglo događati u tom otmenom hotelu, u kome ljubav miriše kao cvetni aranžmani u lobiju, skrećem Vam pažnju da je iz navedenih razloga intervju sa tom pevačicom daleko ispod renomea koji vaš list uživa u mojoj porodici…“
Već odavno bez zadataka“ i bez onih koji su im zadatke davali, tužan i nevažan, taj junak bi, da je bar malo plemenitiji tip, mogao da me podseti na lepu i nežnu Markesovu priču o pukovniku kome nema ko da piše. Ali, taj moj junak nije avanzovao do laskave titule pukovnika. Umesto toga, odslužio je svoj novinarski vek relativno uspešan, ali nikad dovoljno bitan. A bilo je trenutaka kada je mogao, da je samo bio malo hrabriji, da dospe do kakvog višeg čina. Ali i u svetu starih službi i starih novinara društveno-političkih radnika napredovanje nije bilo bez rizika, to je bilo vreme kada je naš junak često upotrebljavao frazu da neće da ga boli glava“. Nerealizovan do kraja u sistemu kome se divio i jednako ga se plašio, uspeo je da nadživi samog sebe. Ali nije prešao u drugi sistem jer ostaci ostataka onog totalitarnog sistema ostali su deo njegovih duše i tela, tako da on, koliko god puta ponovio, kao da je na nekom svakodnevnom i celodnevnom krštenju – odričem se“ – ne ume drugačije da živi, osim po starom službovanju.
A kako živi ovaj junak? Iz svog dubokog i bolnog zaborava, ponekad izlazi u javnost pojavljujući se nekakvim tekstovima u kojima razjašnjava stare zavere, stare zamene strana, koje možda nije shvatio onda kada je to bilo važno i dok su se stvari dešavale . Ili je možda shvatao, bio pun gneva i frustrirajućeg straha da napiše tu pravu, senzacionalnu, oslobodilačku i koja bi promenila tok stvari – istinu o svemu. Taj trenutak, međutim, odavno je prošao i takvi ljudi, poput mog junaka, svoju borbu u kojoj nisu bili kompenzuju drugim, zakasnelim, ali za njih jednako bitnim kao da upravo spašavaju svet.
Moj junak dakle piše mejlove raznim redakcijama upozoravajući ih, uz garant svog iskustva i testamentarnu bezazlenost svojih godina, ko su sumnjivi autori, ko je špijun, čiji je špijun i za koje pare, ko vara ženu, kome je majka nesrpske nacionalnosti, ko je pijandura ili narkoman i na kraju, ko nam svima radi o glavi, a mi to ne znamo.
Ti ražalovani potkazivači, kakav je ovaj, prepuni su možda čak i opravdane mržnje prema sistemu koji ih je rodio, stvorio i na kraju zanavek upropastio – jer on će zauvek živeti u iluziji da su od značaja informacije o nečijim privatnim životima, te da je ta stvar toliko važna da nije neka drama ni pridodati sumnjivom licu“ kakav strašan greh ili osobinu.
čUVAR OPŠTENARODNOG DOBRA
Kada pišu tekstove koje ponekad uspeju da proguraju u javnost dosađujući urednicima glasila koji ih tu i tamo pripuste, prepoznaćete ih po ogromnoj količini mržnje prema raznim titoizmima“, jugoslovenstvima“ komunizmima“ i totalitarizmima“, čega su sve bili deo. Pametno su birali prijatelje i kumove u to vreme, gledali da budu u društvu korisnih ljudi, pametno se ženili i na pametnim mestima školovali decu, sve su pametno uradili u to vreme koje sada vatreno napadaju. Sve osim jednog. Nisu uradili ništa za šta je čoveku trebala sloboda, što će reći – ništa vredno pomena.
Ako je jedna od osnovnih karakteristika totalitarnog društva čovek toliko ispranog mozga da je u stanju da za nekakvo nevidljivo opštenarodno dobro“ uradi sve, ma kako nedostojno bilo, da tužaka komšije i prijavljuje one koji slave slavu, da se odriče prijatelja i rođaka ako zaključi da su u pitanju narodni izdajnici“, da šalje u smrt ili zatvor decu svojih prijatelja a u ozbiljnijim slučajevima i sopstvenu; ako je sve to jedna od bitnijih karakteristika totalitarnog ispranog uma – onda je bolest neizlečiva. Ništa nije od pomoći, ni kada se, nakon dugih godina, redovno ide u crkvu, ni kada se pišu patriotske parole što moćno zvuče, ni kada se krsti i kad treba i kad ne treba i ponavlja odričem se sotone i njegovih dela“. đavola je potkazivaštva teško poterati i taj se vraća u posednutog žbira, čak i mimo žbirove volje.
I tako taj tužni čovek, koji bi, da je bio pukovnik zaslužio jednu veliku pukovniku nema ko da piše“ priču, ali nije bio pukovnik (pa čak ni pokojnik) nego samo žbir. I tako, u nekoj večnosti koliko ume da potraje nekakav nedostojanstven život, moj izmišljeni junak, još uvek neumiren svim mnogobrojnim pokušajima iskupljenja, nastavlja svoj tužni posao čak i kada rezultati njegovih istraživanja“ nikome nisu potrebni. On potkazuje i žbiruje negde daleko od svega bitnog, verujem, negde duboko svestan svoje promašenosti.
I na kraju, sa osećanjem odgovornosti prema mom licu koje me je našlo, kao što su onih šest lica jednom tako našli pisca, razmišljam da li da mom izmišljenom žbiru dodam još koje lice – da ima društvo. Možda nekoga ko bi ga, kao, upozorio da prestane da potkazuje i dodaje rezultatima obrade“ domaštane delove, kako bi slučajevi kojima se bavi dobili na značaju, a sa veličinom njihovog štetnog delovanja i njegova bi važnost nekako porasla. Da mu dopišem nekoga ko bi iz čisto humanih razloga tim upozorenjem“ učinio da se moj tužni žbir oseti ponovo živim i važnim, kao neko ko zna strašne stvari i čuvar je velikih tajni. Da se makar jednom u jesen svog života oseti kao nešto više od žbira, kao kakav ozbiljni obaveštajac važan za našu stvar“, nezamenjiv u svom zavereništvu i direktno iz Službe počastvovan upozorenjem“ da stvar još uvek nije za javnost“ iako je on, do sada mali žbir, na pravom tragu.
