O ratnim zločinima

Jučerašnje (da li?) hapšenje Radovana Karadžića poslužilo je kao povod zapadnim političarima i medijima za pravo orgiju srbomožnje, u čiju svrhu su se služili čak i javno raskrinkanim lažima (poput, recimo, cifre od ”četvrt miliona mrtvih” u BiH). U nedostatku bilo kakvih konkretnih informacija o dr. Karadžiću, štampa i televizija su naprosto slagale glasine, izmišljotine, klevete i laži kao neku satansku gibanicu, pa k’o biva, ako narod pojede ko mu je kriv.

Mene lično to sve skupa vrijeđa. Ne samo kao Srbina, već kao nekoga ko je tokom tog cijelog rata bio u Sarajevu i proživio i preživio sve što se tamo dešavalo. I zato odbijam da mi neki polupismeni novinarčić sad priča o ”dvanaest hiljada mrtvih civila u najgoroj opsadi u istoriji.” Sikter! Odakle im obraz, ”oslobodioci” Kosova od svega srpskog? Još će mi reći da nisam vidio – kao što se dan-danas pravi da nije vidio onaj isti Dejvid Rod koji je kasnije izmislio genocid u Srebrenici – bateriju minobacača ”Armije BiH” na Dobrinji koja je bila ukopana oko dječijeg igrališta. Sa sve djecom koja su se tu igrala! A ja vidio. I on bio tu. Šta ćemo sad?

Nego, nema potrebe da ja sad ovde prepričavam svoje ratne memoare. Ima za to i mjesto i vrijeme. Niti sad treba da izmišljam toplu vodu, kada je o pitanju ratnih zločina već rečeno nešto sa čime se u potpunosti slažem. Evo vam saopštenje koje je objavio Srpski Sabor Dveri, pa prosudite sami:

Moramo se iz više razloga izboriti za istinu o pričama za koje smo optuženi da je neko počinio zločine u naše ime. Prvi je i najvažniji razlog naša hrišćanska potreba za spoznajom naše krivice u svemu što se dogodilo. Ako je postojalo nešto što kalja moralni lik našeg naroda, to više ne sme da nam se ponovi. Ono glavno u čemu smo se kroz istoriju razlikovali od naših dušmana bila je upravo ta moralna čistota. Drugi je razlog da stanemo na put velikoj manipulaciji istinom o poslednjim ratovima. Ta manipulacija se ne vrši radi prošlosti, već radi kontrolisanja budućnosti srpskog naroda. Zato je toliko važno neodstupno stajati na medijskom i diplomatskom frontu odbrane srpskih nacionalnih interesa.

I naposletku, ne smemo nikako zbog svih medijskih i političkih pritisaka koje danas trpimo podleći naopakom zaključku da je nedostojno braniti svoju otadžbinu od neprijatelja. Ovaj defetizam je jedna od najopasnijih posledica kampanje koju danas podnosimo… Naspram ispravnog insistiranja na raščišćavanju vlastitih moralnih sagrešenja u poslednjim ratovima, potrebno je uvek iznova isticati pravednost borbe za očuvanje vekovnih srpskih teritorija i ispravnost vojničke odbrane od neprijatelja.

Postoji tu još jedna važna stvar. Zločina je, dakle, bilo i zločinci moraju da odgovaraju za učinjena dela. Međutim, mi nećemo otvarati pitanje srpskih zločina onda kada to bude odgovaralo neprijateljskoj propagandi i pogotovo nećemo o tim zločinima vikati u glas sa domaćim i stranim horom koji je za to plaćen i koji to radi u jasnom političkom interesu. Pitanje srpskih zločina je pitanje iskrenog pokajanja koje je moguće samo onda kada Srbi budu slobodni da se sami sa tim suoče. Srbi su danas okupirani, i ova i slična pitanja su odložena do oslobođenja kada ćemo biti među prvima koji će to pitanje postaviti. Ali do tada o tome ne želimo da govorimo.