Prilikom moje prošlogodišnje posete italijanskom frontu , obišavši neutešeni i razrušeni Kras, upio sam tragičnu viziju onih malih mesta koja nose slovenska imena i slovensku krv, nalik na leševe i slabasne ruševine koje još više čine pejsaž tužnim. Ta naselja rasuta po padinama nepristupačnih planina govorila su mi o jednostavnom pastirskom miru koga su strahote rata iznenada narušile. Upravo tad počeh moju pažnju da usmeravam na moralni problem,- jer to jeste-južnih slovena, jugoslovena ,ili da budem još jasniji , srba.
Mi koji smo ponekad osluškivali daleke narode ,sastavljene od manjih nacionalnosti, o njima srbima znali smo vrlo malo , samo u meri u kojoj su privlačili našu pažnju svojim doprinosom na polju kulture uopšte; književnosti, umetnosti, nauke, privrede ili svojim političkim institucijama. Bili smo načuli o njihovoj epskoj poeziji, koja pre nego Iliada, liči na Romansero, naš, španski… Uskoro će se napuniti 15 godina od tragičnog dogadjaja koji je potresao ceo civilizovani svet, sablasti beogradske tragedije, ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića y kraljice Drage u kraljevskoj palati, 1. Juna 1903. To nas je podsetilo na katastrofu šekspirijanske drame koja se dogodila u nekoj zemlji iz bajke. I to je doprinelo da se mnogi ušanče u svom uverenju da da se radi o nekom poludivljem narodu, opis koji je bacila na Srbiju otrovna austrijska propaganda, prepuna kleveti za narode koje je habzburška monarhija istovremeno ugnjetavala i korumpirala. Jasni procesi u toku proteklih godina su nedvosmislenošću austrijskih sudova dokazali da su njihove diplomate koristile izuzetna sredstva na omalovažavanje i ponižavanje Srbije.
Stigao je i sarajevski atentat u kome je stradao naslednik imerijalne austrougarske krune i svi koji su su sećali tragičnog beogradskog kraja dinastije Obrenović rekoše: „Da, vraćaju se na stare staze.“ (…)
Ovaj sadašnji rat je buknuo, ne treba da se zaboravi, zbog tiranskih poniženja koja je Austrija, potpomognuta Nemačkom, želela da nametne Srbiji i odbrana svoje nezavisnosti ove male kraljevine, kao poraz sa početka rata koji je zaustavio austrijsku vojsku, ponovno nas je prisilio da obratimo pažnju na dušu ovog naroda.
„Srbi su- kaze gospodin Temperli – oduvek bili veliki ratnici i njihova nesrećna situacija koja ih je smestila izmedju tudjih zuba nije bila gora nego nekih drugih srednjivekovnih naroda“.
„Reći- nastavlja gospodin Temperli- da su slovenske institucije inferiornije od zapadnjačkih je isto što i reći da je budizam inferiorniji od zapadnjačkog hrišćanstva. Ova afirmacija se , u oba slučaja, odnosi na čisto praktičnu stranu institucija i zanemaruje vrednost njihovih ideja. Kao vojna operacija, hrišćanstvo je pobedilo budizam isto kao što je i nemačka politika pobedila slovensku. Ali to ne znači da srpske institucije nisu imale dosta interesantnih elemenata, naročito u idealima koje predstavljaju“.
Odmah zatim, gospodin Temperli objašnjava srpske zakone koji su regulisali odnos izmedju muškaraca i žena, pokušaj da se rešava položaj sluga, adaptaciju vizantijskih zakona da bi se popravili slovenski, isto kao muzika i poezija koje su imale sopstvenu originalnost i zanimljivost. (…)
„Prednost Srbije je bila u tome što su njihove dinastije bile narodne, stvorene od lokalnih heroja a bez ikakve sumnje, mnogo je bolji jedan seoski vladaoc nego drugi uvezen iz Nemačke“, kako kaže gospodin Temperli. „I možda je to ono što im nisu oprostili.“ (…) Ova istorija srba, pre nego Srbije, govori nam mnogo; izmedju ostalog da je pravedno da se ujedini ovaj narod pod jedinstvenom vladom, da mu se dozvoli slobodan izlaz na more da može slobodno da diše i plodovima svoje sopstvene civilizacije plati ono što prima od drugih. Sudbina ovog sjajnog seljačkog naroda, koji verovatno kao nijedan drugi doživljava demokratiju, je da ugradi u svetsku kulturu elemente slovenske duse koje drugi slovenski narodi nisu ponudili.
„Ako srbin“-pise gospodin Temperli-„uloži u miru polovinu energije uložene u ratu, nema nikakvog straha za budućnost njegovog naroda“ (…) Iznad svega, pravedno bi bilo dozvoliti ovom narodu da razvije svoj sopstveni identitet, da ne bude nakovanj o koji ce čekićati drugi narodi niti zemlja za koju ce se boriti. Jedna od posledica ovoga rata biće rušenje planine kleveti pale na ledja ovog naroda koji nije hteo da bude tudji sluga.
(objavljeno u listu „La Nación“, Buenos Aires, 25. jula 1918. godine- kako je preneo madridski list Articulo 20, 17. maja 1999. godine)
Migel de Unamuno: španski filozof i pisac (Bilbao, 1864.-Salamanka, 1936). Pripadnik čuvene Generacije 98 (izmedju ostalih Pio Baroha, Antonio Maćado, Ramon del Valje-Inklan) koja je bila agrupacija španskih pisaca i intelektualaca s kraja XIX i početkom XX veka. Bio je rektor univerziteta u Salamanci i akademik od 1932. godine. U njegovom filozofskom i književnom radu primetan je uticaj Serena Kierkegorda.
Migel de Unamuno pominje knjigu „History of Serbia“-H.W.V. Temperley, London 1917
