Salih Selimović ističe kako će se Cerić i Izetbegović vjerovatno naljutiti zbog njegovih tvrdnji, ali kako je siguran da obojica imaju srpske korijene. Kako je istakao, Cerići su stara bosanska srpska plemićka porodica od kojih su neki muški potomci, poslije islamizacije, kao turski vojnici učestvovali u osvajanjima Slavonije i Ugarske, gdje su za velike zasluge dobijali velike posjede oko Vinkovaca.
– Najverovatnije u toku ili neposredno posle katastrofalnog Bečkog rata 1683-1699. godine, Cerići, kao i mnogi drugi muslimani Bošnjaci, vratili su se u Bosnu, naseljavajući slobodnu zemlju i formirajući posebne mahale. Najviše je Cerića bilo u Bosanskoj Krajini. Takođe, treba naglasiti kako prezime efendije Cerića predstavlja deminutiv od cer, vrste hrasta koji je smatran za sveto slovensko drvo, odnosno srpsko. Što se tiče Bakira Izetbegovića, njegovi preci potiču iz Beograda, gde su bili poznata begovska kuća.Koliko mi je poznato, oni su Beograd napustili posle njegove predaje Kneževini Srbiji 1867.godine, nakon čega su se begovi Izetbegovići naselili u Gornju Aziziju, sadašnji Bosanski Šamac – kaže Selimović.
NOVI PEčAT: Smatrate kako su današnji muslimani, s prostora bivše Jugoslavije, u većini slučajeva srpskog porijekla. čime potkrepljujete ove svoje tvrdnje?
SELIMOVIć: Smatram da su, u velikoj većini, jugoslovenski muslimani, da tako kažem, srpskog porekla i pravoslavne provenijencije. Razume se da ima i naših muslimana, sada Bošnjaka, turskog, albanskog, hrvatskog, bugarskog ili mađarskog porekla, ali je njih mnogo manje u odnosu na one koji su srpskog porekla. To nije teško dokazati ako se uvažavaju istorijske činjenice. Primarni istorijski izvori ili izvori prvog reda turski su popisi. Turci Osmanlije su veoma pedantno i tačno vršili popise, pa su njihovi defteri nepobitni dokazi kojem narodu su pripadali i koje vere su bili popisani uživaoci baština i njihove spahije-timarnici. Ogromna većina imena tih ljudi su slovenska, u ovom slučaju srpska. Za ozbiljnu istorijsku nauku to je dosta. Kada smo kod imena, treba i to reći da se prezimena kod naših muslimana najčešće završavaju sa sufiksom „ić“, što takođe govori o slovenskom, zapravo u najviše slučajeva, srpskom poreklu, jer su ona prilagođena našoj leksici i morfologiji. Ima mnogo prezimena kod muslimana Bošnjaka koja su zadržana i posle islamizacije, kao što su Brankovići, Baltići, Papići, Zornići, Višnjići, Rovčani, Miljkovići, Bojići, Karadžići, Grbovići, Perovići, Babići, Veljovići, Veskovići, Lekovići, Lekići, Lukovići, Lukači, Martinovići, Mirovići,Tripkovići, Zimonjići… Otišli bi daleko ako bi ih sve naveli.
NOVI PEčAT: Kako gledate na pokušaje dijela ovdašnjih muslimana i njihovih lidera da budu veći Turci i od samih Turaka, ali i da im ljudi iz Iraka ili Sirije budu bliži i draži od srpskog naroda?
SELIMOVIć: Da počnem od one da niko ne može biti veći papa od pape. Muslimani, pa eto i sada ponovo Bošnjaci, ne mogu biti ni Turci, a kamoli i veći Turci od Turaka. Neka budu ono što i jesu. Nemam ništa protiv sadašnjih Turaka i Turske, koja je regionalna ekonomska, vojna i politička sila, ali ne može se zaboraviti da su oni na ovim našim prostorima bili osvajači i da i dalje postoje njihove neokolonijalne težnje.
Što se tiče bliskosti i veza s ljudima iz Iraka ili Irana, pa i ostalih islamskih zemalja, mogu to razumeti samo kao prijateljstvo na bazi zajedničke vere i ranijih prijateljskih međudržavnih odnosa. I ja lično cenim naše ranije, ali i sadašnje dobre odnose s tim narodima i državama, jer su i oni sami žrtve od istih onih koji su nam razbili zemlju i zavadili nas do te mere da smo jedni druge ubijali. Najteži i najkrvaviji su sukobi među braćom. Bez obzira na sve to, ne može nama biti niko bliskiji od onih s kojima nas deli zajedničko poreklo, jezik i mnoge opštenarodne tradicije, krvne, kumovske, komšijske i prijateljske veze. Mislim da jedan deo muslimanske političke i intelektualne elite vodi brigu samo o svojim ličnim i porodičnim, a pomalo i partijskim interesima. Borba za bošnjaštvo i centralizovanu BiH samo je paravan. Svi oni žive odlično i žestoko čuvaju svoje unosne položaje.
NOVI PEčAT: Odakle vi vodite porijeklo, te da li su, i kada, vaši preci Selimovići prihvatili islam?
SELIMOVIć: Brojne su porodice Selimovića u BiH i Srbiji. Selimovići od kojih ja potičem poreklom su iz Hercegovine, negde između Trebinja i Bileće. Prema onome što sam do sada uspeo da utvrdim, pre islamizacije prezivali su se Vujovići. Islamizirana su dva brata negde oko polovine 17. veka. Među njima je bilo spahija, oficira, zlatara, trgovaca.
NOVI PEčAT: Zbog čega su ljudi prelazili na islam?
SELIMOVIć: Mnogo se istoričara, etnologa, sociologa, pravnika, antropogeografa bavilo tim fenomenom. Utvrđeni su mnogi uzroci, ali su najdominantniji ekonomski, politički i devširma – danak u krvi. Bilo je i bežanja u islam zbog krvne osvete kako bi se zametnuo trag, kao i iz nekog verskog ubeđenja da je islam pravovernija vera. Bilo kako bilo, oni koji su prihvatali islam bili su u povoljnijem društvenom i ekonomskom položaju, jer je to, ipak, bila vladajuća vera moćnog osvajača.
NOVI PEčAT: Bavili ste se i kultom Svetog Save i odnosom muslimаnа premа nаjvećem srpskom svetitelju kroz vjekove. Šta ste otkrili?
SELIMOVIć: Da, bavio sam se i tim fenomenom. Ne kažem slučajno fenomenom. Bio sam iznenađen tom još neiščezlom tradicijom kod jednog dela muslimana, većim delom onih najstarijih, posebno žena u Staroj Raškoj. Skoro ceo 16. i 17. vek muslimani su posećivali i bogato darivali manastir Mileševo kod Prijepolja, gde se nalazio grob Svetog Save, tvorca autokefalne Srpske pravoslavne crkve i njenog prvog arhiepiskopa. Tu su, na njegovom grobu, tražili duhovnog leka i često javno krstili svoju decu verujući da će se tako sačuvati od uroka i nekih zlih sila. To nisu činili samo tadašnji lokalni Turci, već su oni dolazili iz skoro celog Polimlja i Podrinja. Jedan od razloga što je Arnautin Sinan-paša naredio da se raskopa grob i uzmu kosti Svetog Save i spale na Vračaru 1595. godine bio je i taj. Međutim, tim varvarskim činom on je postigao kontraefekat.
NOVI PEčAT: Kakav kontraefekat?
SELIMOVIć: Od tada je taj kult postao mnogo veći i rašireniji. I ne samo kod pravoslavnih Srba, već i kod muslimana. Prilikom mojih terenskih istraživanja na Sjeničko-pešterskoj visoravni 1988. godine, bio sam prilično iznenađen kada mi je u razgovoru o Svetom Savi najstarija meštanka rekla da ona svake godine na Savindan 27. januara pravi posebno jelo koje se zove masenica. Na moje pitanje zašto to radi, kada je ona muslimanka, odgovorila mi je da je to radila i njena majka. Ta starica tada je imala 96 godina. I stariji muslimani iz sela Bihor, između Bijelog Polja i Berana, rekli su mi kako se u njihovim kućama za Savindan obavezno pravi to jelo – masenica. Među ovim ljudima jedan je imao 87 godina, a drugi 89. Na planini Jadovniku između Prijepolja i Sjenice postoji jedan veoma izdašan i hladan izvor koji se zove Savina voda. Muslimani na tom izvoru nikada, a ni danas, ne dozvoljavaju da se pere veš i da se poji stoka. Izvor je ograđen i uvek očišćen.
NOVI PEčAT: Možete li nešto više reći o književnicima i drugim uglednim muslimanima iz sfere politike, kulture, javnog života, a koji su se izjasnili da imaju srpske korijene?
SELIMOVIć: U nekim mojim radovima pisao sam o tim odvažnim patriotama koji su potpuno nepravedno bili bačeni u zaborav. Doduše, to se nije ni vrednovalo, jer se nastojalo što više umanjiti srpski nacionalni korpus i muslimane što više udaljiti od Srba. Najveći broj najuglednijih muslimanskih porodica znao je svoje poreklo, svoje korene, svoje slave i za vreme turske vladavine, ali se to nije potenciralo. Već u drugoj polovini 19. veka, a posebno posle austrougarske okupacije BiH 1878. godine, sve veći broj muslimanskih intelektualaca, begova i političara shvatalo je svu pogubnost okupatorske politike na što većem razdoru između Srba pravoslavnih i muslimana, a favorizovanju i protežiranju katolika koji skoro sve do tada nisu ni znali da su Hrvati. Okupatorska propaganda, štampani mediji i publicistika su nastojali, po svaku cenu, da muslimane plaše Srbima i Srbijom kao glavnim neprijateljem, da bi sakrili ko je u stvari glavni neprijatelj i okupator. Ipak, sve to nije moglo ugušiti buđenje srpske nacionalne svesti kod velikog broja predstavnika muslimanske kulturne i političke elite. Pisali su ti ljudi književna dela koja po svemu pripadaju srpskoj književnosti. Pisale su se pesme, romani, pripovetke, sakupljale narodne umotvorine. Govorilo se – brat je mio, ma koje vere bio. Ti su intelektualci progonjeni na svakom koraku, a često i hapšeni. čak su Omer-bega Sulejmanpašića Despotovića, koji je sebe smatrao srpskim pesnikom, okupatorske vlasti proglasile ludim, ali nisu smele da ga uhapse zbog velikog ugleda njegove moćne porodice, koja je dala 10 paša.
Na kraju ću da pomenem neke od tih nacionalno osvešćenih i hrabrih ljudi. I to samo par njih, pošto nema dovoljno prostora. Stoga neka mi bude oprošteno za one čija imena ne spomenem. To su, Muhamed Mehmedbašić, Skender Kulenović, Meša Selimović, Džemal i Šukrija Bijedić, Nurija Pozderac i njegovi sinovi, Murat i Emir Kusturica, Ejup Mušović, Amir čamdžić, Mehmedalija Nuhić, Muharem Bazdulj, Dževad Galijašević i mnogi drugi. Ti ljudi su bili najelitniji deo naših muslimana.
NOVI PEčAT: Da li, prema vašem mišljenju, postoji bošnjačka nacija i bosanski jezik?
SELIMOVIć: Nisam siguran da postoje svi relevantni naučni i kulturni uslovi za konstituisanje bošnjačke nacije. Političari i neki naučnici pokušavaju da to definišu odrednicama – verom, jezikom, teritorijom, bogumilstvom i stećcima. Ali, za to su potrebne još neke odrednice ili elementi koji jedan etnos čini nacijom. Nacija, uglavnom, nastaje stapanjem brojnih etnosa i kultura iz čega treba da nastane i sopstvena kultura u širem smislu. Ti uslovi nisu ispunjeni izuzev jake političke volje sprovodeći taktiku „malih razlika“. Islamske vere su i Turci, Arapi, Pakistanci, Iranci, Indonežani, ali nisu Bošnjaci. Jezik se može nazivati bilo kako, ali je to u stvarnom životu isti jezik sa srpskim, crnogorskim i hrvatskim. Prevodioci nam nisu potrebni. Ni bogumili, a ni stećci nemaju baš nikakve veze s nekakvim temeljima u kontinuitetu, s postojanjem bošnjačke nacije, jer primarni, odnosno relevantni istorijski izvori i na osnovu toga utvrđene činjenice to ne potvrđuju.
Druga je stvar što je muslimanska politička i kulturna elita na saboru u Sarajevu 1993. godine donela odluku o proglašenju bošnjačke nacije po treći put i ne pitajući široke slojeve svog naroda. Ako je to bila politička odluka, a jeste, morao se za tako važnu odluku plebiscitarno pitati svoj narod. Ako je to zaista želja dva miliona ljudi sa prostora bivše SFRJ, to može da se razume. Ipak, to ne znači da je i naučno utemeljeno i da neće biti jedan problem više u srpsko-bošnjačkim i bošnjačko-hrvatskim odnosima. Bilo je, a ima ih još – Hrvata katolika i Srba pravoslavaca koji se prezivaju Bošnjak. Šta ćemo u tom slučaju s njima? Nikako ne bih voleo da prognoziram kakve će to, možda i u skoroj budućnosti, imati posledice za rešavanje međunacionalnih i versko-konfesionalnih odnosa u BiH. Ne želim da osporavam pravo bilo kome da se izjašanjava kako želi ili kako se oseća. Može neko da se izjasni kao Bošnjak, Turčin, Nemac, Kinez, ali je stvar u tome da li je on zaista pripadnik te nacije.
NOVI PEčAT: Da li je tačno da su Turci nekada potcjenjivаli i ismijаvаli muslimаne nаzivаjući ih Bošnjаcimа, što u doslovnom prevodu znаči prаznoglаv, glup, tvrdoglаv?
SELIMOVIć: To je tačno. U doslovnom ili bukvalnom prevodu zaista to tako znači. Takođe su Turci, koje su naši muslimani nazivali pogrdno Turkuše, govorili da – od četrdeset Bošnjaka samo jedan valja, a ni on ne valja. Očigledno su nas Turci Osmanlije potcenjivali i omalovažavali iako su mnogi naši zemljaci bili veoma sposobni i verni sultanu i mnogo se revnosnije borili za očuvanje Osmanskog carstva nego i same turske paše.
NOVI PEčAT: Zašto se na sve načine pokušava napraviti vještačka bošnjačka nacija?
SELIMOVIć: To nije jedini slučaj na našim prostorima, ali je najbolniji. U svim izvorima zapadne provenijencije, a posebno austrougarskim i nemačkim, muslimani u BiH su smatrani Srbima muhamedancima. U jednom poverljivom nemačkom obaveštajnom dokumentu iz 1940. godine govori se o Srbima muhamedancima u Bosni. Međutim, zbog njihovih imperijalnih ciljeva uporno su radili na stvaranju bošnjačke nacije i bosanskog/bošnjačkog jezika samo da bi naše muslimane odvojili od Srba. Usitnjavanjem i razbijanjem srpskog nacionalnog korpusa i fragmentacijom srpskog etničkog prostora mogli su ostvariti svoje osvajačke planove. Ni danas nije ništa drugačije, samo je još bezobzirnije i surovije. Naravno, u te projekte morali su da se uklope i posebna vera i poseban jezik i ništa zajedničko sa Srbima. Dodao bih i da EU ima iste aspiracije kao što su nekada imale pojedine zapadne zemlje o kojima je već bilo reči. EU i SAD žele ceo Balkan, kako bi se približili njenim vodenim i kopnenim granicama – Crno more, Kavkaz, Ukrajina… Srbija, BiH, Crna Gora i Makedonija u žiži su te igre.
Veljko ZELJKOVIć
Novi pecat
