O svetoj liturgiji i promenama u njoj
Uvod. Sveta Liturgija je jezgro Crkve. Na njoj sve pociva, i bez nje niceg
ne biva. Bozanska blagodat koja kroz Liturgiju deluje osvecuje tvar i drzi
je u postojanju. U njoj se ispunjava izvorno covekovo pozvanje da bude
svestenik koji Bogu blagodari « o vsjeh i za vsja ». Preko nje se,
kroz Telo i Krv Hristovu, ljudi – krsteni u ime Svete Trojice – sjedinjuju
sa Bogom i uzajamno. Prvoliturg svake Liturgije je Hristos Bogocovek, Onaj
Koji prinosi i koji se prinosi, Koji prima i Koji se razdaje. Zato sto je
Liturgija – srce Crkve, s njom se nije igrati. Svi znamo sta je covecanstvu
donelo igranje sa jezgrom materije- atomom, i vidimo kud ga vodi igranje sa
jezgrom zivota – genom. Posto je Sv.Liturgija, kako rekosmo, srce Crkve,
treba biti oprezan kad se njoj pristupa, pogotovu – s namerom da se ona,
ista ( osim u sitnicama ) vec vise od 12 vekova, menja. Zato je ovaj clanak
ocinski i bratoljubivo podsecanje na neke od cinjenica u vezi sa tim.
Ko je poceo savremenu reformu Liturgije?
U drevna vremena, Svetu Liturgiju su ukrasavali i dogradivali sveti i
bogonosni ljudi. Liturgijske reforme u 20 veku, medutim, nisu se odvijale
tako. Prvi reformatori Liturgije bili su ruski «obnovljenasi», raskolnici
koji su ustali protiv Svetog Tihona, patrijarha ruskog, i stali na stranu
boljsevika sa «starom liturgijom» kao ostatkom «mracne proslosti», kad je
Crkva bila reakcionarna ( a oni su hteli «revoluciju u Crkvi»). Arhiepiskop
Evdokim Miscerski, jedan od voda obnovljenasa, pisao je da su lenjinovci «
skinuli s naroda ropske lance i dali mu slobodu ». Trazili su zeNjeni
episkopat, liturgijsku, dogmatsku i kanonsku reformu. Liturgijska reforma je
trebalo da izgleda ovako:
1. Izbacivanje crkvenoslovenskog i uvodenje ruskog jezika u sva sluzenja.
2. Ukidanje ikonostasa i otvoreni oltar. Jedan od voda obnovljenasa, vladika
Antonin Granovski, ljuti nepriljatelj Svetog Tihona, govorio je: «Narod
zahteva da gleda, da vidi ono sto svestenik cita u oltaru za vreme
bogosluzenja..Sav katolicizam, sva reformacija drzi oltar bez ograde i
otvorene».
Svestenik Jegorov, sledbenik obnovljenasa, izneo je Casnu Trpezu pred narod
«da bi svi sve mogli da vide». Sergej Nosov, izucavalac obnovljenstva,
istice: «Bogosluzenje na govornom jeziku, ukidanje ikonostasa ili sluzbe uz
stalno otvorene Carske Dveri, citanje naglas tzv. Tajnih svestenickih
molitava, pricescivanje mirjana na svakoj Liturgiji bez posta i, pozeljno
je, bez ispovesti – sve su to bogosluzbena novacenja».
U slicnom pravcu je, na Institutu Sv.Serije u Parizu, nastavio protojerej
Sergije Bulgakov, u mladosti marksista, a zatim – teolog, koji je tvrdio da
postoji «Sveta Sofija» kao neko «zensko nacelo Bozanstva». On je smatrao da
se, zarad ekumenskih kontakata, pravoslavna bogosluzenja moraju preraditi. U
svom clanku «Na bunaru Jakova» (1933. godine), Bulgakov pise da se, zarad
molitvenog zblizavanja s protestantima, treba u zajednickoj molitvi odreci
pominjanja Bogorodice i svetih.
Treca struja modernizacije Liturgije potice od grckog bratsva «Zoi», koje je
preradivalo bogosluzenje po protestantskom obrascu da bi narod bolje video i
razumeo. Nijedan od novih velikih svetaca Pravoslavne Crkve, pocev od Svetog
Jovana Kronstatskog, autora niza liturgijskih komentara, preko Svetog
Vladike Nikolaja i oca Justina, do Svetog Jovana Sangajskog, ne samo da NIJE
UCESTVOVAO U REFORMI LITUGIJE, nego se strogo drzao Svetog Predanja
U ranoj Crkvi, molitvama anafore ( uznosenja ) Casnih Darova, koji se od
hleba i vina pretvaraju u Telo i Krv Hristovu, mogli su da prisustvuju samo
posvecenici – krsteni u ime Hristovo i bez kanonskih prepreka za
prisustovanje Liturgiji vernih. Naime, oglaseni ( katihumeni ) su udaljavani
odmah posle slusanja Reci Bozije, kao i hriscani pod epitimijom. Liturgijske
molitve su se citale naglas, ali njihov sadrzaj bio je poznat veoma uskom
krugu ljudi. Nije bilo nikakvih stampanih sluzevnika koji bi mogli da dodu
do ruke neznabozaca. U svom tumacenju Evandelja po Jovanu, blazeni Avgustin
kaze da oglasenima nisu u potpunosti otkrivali ucenja o Svetoj Trojici i o
Evharistiji. Kada su arijanci pred neznabozackim – svetovnim – sudom tuzili
Svetog Atanasija Velikog, optuzili su ga da je u jednom arijanskom hramu on
prosuo casu s njihovim pricescnjem. Cuvsi da se o Evharistiji raspravlja
pred neznaboscima, papa Julije Prvi pise episkopu carigradskom Jevseviju,
sklonom arijancima: «Postalo nam je poznato da se istraga o Svetoj Casi i
Trpezi vodila pred prefektom u prisustvu pagana, Jevreja i oglasenih.
Mislili smo da je to nemoguce dok nam nije dokumentima potvrdeno» (
A.Rudzjanski: Hriscanstvo i drevne skole ezoterije,
Kad je car Konstantin primio Hriscanstvo, i kad je imperija pocela da se
hristijanizuje, odvajanje oltara zavesama u najsvecanijim trenucima
Liturgije i tajno citanje pojedinih molitava postali su nacini da se ukaze
na svetost i velicanstvenost trenutka. Uostalom, kako kaze najpoznatiji
rimokatolicki izucavalac pravoslavne liturgike, Robert Taft, ranohriscansko
glasno citanje molitava i danasnja takva praksa nemaju veze jedno s drugim.
Jer, rani hriscani nisu imali zvucnike, pa su molitve naglas citane mogle da
cuju samo deca koja su bila najbliza oltaru; drugo, molitve su proiznosene
iznad Casne Trpeze, u pognutom stavu, a to uopste nije doprinosilo njihovoj
cujnosti. Citanje naglas nije bilo nesto s posebnim liturgijskim ciljem,
nego su i Jevreji i pagani sve svoje molitve citali naglas, cak i licne, pa
su hriscani taj obicaj samo preuzeli. I za vreme svenocnog bdenija, svaki od
vernika je naglas citao svoje molitve, i ometao cesto ctece i svestenike, pa
su episkopi, poput Nikite Remezijanskog, morali da opominju narod da, ako
vec proiznose svoje, to bude tiho i pristojno. Vec od kraja petog i pocetkom
sestog veka molitve narodne se citaju TAJNO. Car Justinijan je svojom
167.novelom pokusao da sve vrati na staro, ali nije uspeo.
U cuvenoj knjizi Jovana Mosha «Lug duhovni», navode se svetotajanstveni
razlozi zbog kojih je Crkva uvela sadasnju praksu: «Avva Grigorije, koji je
nekada bio cuvar carske palate, nam je ispricao da je u Hozevitskom
manastiru ziveo brat, koji je napamet znao molitvu epikleze. On je jednog
dana bio poslan da iz prosfornice donese prosfore u crkvu i kako se kretao
prema hramu sa prosforoma u rukama, on je napamet pevusio molitvu epikleze.
Iste ove prosfore su dakoni stavili na disk, a zatim na proskomidiju.
Liturgiju je toga dana sluzio avva Jovan, prozvan Hozevit, koji je kasnije
postao episkop Kesarije Palestinske. U vreme epikleze on nije video, kao sto
je to obicno bivalo, da Sveti Duh silazi na predlozene darove. Posto je avva
Jovan bio veoma tuzan jer je mislio da Sveti Duh nije sisao radi njegove
sopstvene gresnosti, usao je u proskomidiju placuci i bacio se licem prema
zemlji. Tada mi se javio Angeo Gospodnji i rekao: «Otkako je brat donoseci
prosfore u crkvu izgovarao molitvu epikleze, prosfore su bile osvecene i
potpuno preobrazene». Od tada je starac ustanovio pravilo da niko od
nerukopolozenih ne sme znati molitvu epikleze napamet, a da je svestenicima
ne smeju izgovarati bilo kada i van osvecenog mesta.»
«Bivsi upravnik zemalja Afrike, hristoljubivi gospodin Georgije, koji je
posebno uvazavao monastvo i bio sazaljiv prema sirotinji, a sam je obilno
posedovao sve dobrodetelji koje su Bogu mile, ispricao nam je da u njegovoj
postojbini, a bio je iz Apamije, druge sirijske pokrajne, postoji selo Gonag
koje je cetrdest milja udaljeno od grada Toraksa. U oblasti tog sela, na
udaljenosti od jedne milje, neka deca su napasala stado. I, kao sto se to
obicno desava sa decom, zazelese da se malo poigraju. Dok su se igrali,
rekose medu sobom: «Hajdemo da sluzimo Liturgiju i da prinesemo prosfore».
I kako se ovaj predlog svima dopao, odredise jednog medu sobom koji ce toboz
biti svestenik i drugu dvojicu koja ce toboz biti dakoni. Onda svi zajedno
dodose do jednog ravnog kamena gde i pocese da se igraju. Na kamen, kao
zrtvenik, polozise hleb, avino u jedan zemljani sud. Ispred kamena stade
jedan decak koji je imao ulogu prezvitera, a druga dvojica sa strane imajuci
ulogu dakona. Dok je «svestenik» uznosio molitvu svetog prinosa , «dakoni»
su mahali svojim pojasima umesto ripidama. Desilo se da je «svestenik» znao
tacno i napamet molitvu svetog prinosa, jer je bio obicaj da decaci stoje
ispred oltara, dok svestenik naglas uznosi ovu molitvu, pa su tako mogli da
je cuju i da je zapamte. Posle svestenika, pre svih ostalih laika,
pricescivala su se decaci.
Posto su decaci u igri izvrsili sve kako treba po crkvenom poretku, pre nego
sto su se dotakli osvecenog Agneca da ga razdrobe, sa neba je sisao oganj
koji je sagoreo osvecene Darove, cak je sagoreo i onaj kamen tako da nije
ostao ni najmanji trag niti od kamena, niti od onoga sto je osveceno na
njemu. Kada su ovo videli, decaci su kao mrtvi pali na zemlju nemajuci vise
moci ni da se pokrenu, ni da prizovu ikoga u pomoc. Kako se uvece u odredeno
vreme nisu vratili u selo jer su bez ikakvih osecaja lezali na zemlji,
roditelji su krenuli iz sela da vide zasto se deca ne vracaju. Posle dugog
trazenja, nasli su ih rasute po zemlji bez mogucnosti da raspoznaju svoje
roditelje i razumeju sta su ih oni pitali. Videvsi ih tako zive, ni mrtve,
svako je uzeo svoje dete i odneo u selo. Svi su oni bili krajnje zabrinuti
videvsi svoju decu u takvom stanju. Ostatak dana, kao i celu noc, roditelji
su decacima postavljali pitanja, ali nisu mogli da dobiju nikakav odogovor.
Tek sutradan decaci su poceli, malo po malo, da dolaze k sebi, a onda su
impricali sta su ucinili i sta se desilo. Tada su ih roditelji i ostali
stavnovnici sela odveli do mesta gde se sve odigralo, ali sem tragova vatre,
tamo nista drugo nisu nasli.Zatim su otisli u grad i o svemu obavestili
mesnog episkopa. Ovaj je, zadivivsi se ozbiljnoscu ovoga sto se desilo,
odmah krenuo na mesto dogadaja. Tamo je saslusao sve one decake i svojim je
ocima vedio tragove nebeske vatre. Tada je na tom mestu sagradio prelepi
manastir i sve one decake zadrzao u njemu. A na mestu gde je sisao nebeski
oganj sagradio je hram i na ostacima onog kamena postavio sveti zrtvenik.
Isti ovaj hristoljubivi kir – Georgije, koji nam je o ovom dogadaju pricao,
kazao nam je da je u pomenutom manastiru upoznao monaha – jednog od onih
decaka koji su bili ucesnici cudesnog dogadaja.»
Kako kaze Robert Taft, predpostavka da su se evharistijske molitve citale
naglas da bi ih narod cuo je «romanticni anahronizam». Najstariji rukopis
cele pravoslavne Liturgije,tzv. «Barberinijev kodeks» ( 8 vek ) ima jasna
upustva koje se molitve citaju tajno. Rusi, Bugari i Srbi od kada su se
krstili, nikada nisu naglas citali svestenicke liturgijske molitve, ni Sveti
Sava, ni Sv.Vasilije Ostroski, ni Sv.Petar Cetinjski – niko ih nije tako
citao. U doba kad je toliko pismenih ljudi, i toliko knjiga o Liturgiji,
zasto bi se uvodila praksa glasnog citanja tajnih molitava, kad svako, ko to
zeli, moze s njom da se upozna?
Sva klasicna dela svetih tumaca Liturgije, poput Sv.Nikole Kavasile i
Sv.Simeona Solunskog, nedvosmisleno potvrduju praksu tajnog citanja
odredenih molitava. Tako Kavasila, pisuci o antifonima molitvama na
Liturgiji, kaze da «dok dakon upuduje prozbe i dok se svesteni narod moli,
svestenik u oltaru TIHO i ZA SEBE izgovara molitvu za prisutni narod i za
sveti hram.» Sv. Simeon Solunski, pisuci u «Knjizi o hramu» o Liturgiji,
takode istice da u doba pojanja antifona «svestenici stojeci u oltaru, TAJNO
PRINOSE MOLITVU». Koji od Svetih Otaca govore drugcije? I kuda se dalje moze
ici od Svetih Otaca?
O ikonostasu, otvaranju i zatvaranju dveri i navlacenju zavese
Cuje se da nekima smeta i ikonostas. A ikonostas jasno ima svoj biblijski
prototip. Jos u Starom Zavetu ( Izl. 26, 31-33 ), po Bozjoj zapovesti,
ulazak u svetinju nad svetinjama bio je napravljen u vidu cetiri stubica i
trostrukog prolaza, sa zavesom na kojoj su bili izvesni heruvimi. Ikonostas
su pravoslavni dozivljavali kao javljanje Bozanskog Sveta, a troja vrata na
njemu kao simbolicki prikaz trostrukih vrata Nebeskog Jerusalima ( Otkr.
21,13 ). Sveti Simeon Solunski kaze: “ Stubici u ikonostasu oznacavaju
odvajanje culnog od duhovnog i kao da predstavljaju svod koji razdvaja
duhovno od culnog; a to sto se oni nalaze oko zrtvenika Hristovog znaci da
postoje stubovi u Crkvi Njegovoj, koji Njega propovedaju i nas utvrduju.
Zato se iznad stubica nalazi kosmit koji oznacava savez ljubavi i jedinstva
u Hristu, svetih koji su na zemlji sa onima koji su na nebu. Zato se povrh
kosmita, na sredini izmedu svetih ikona, izobrazava Spasitelj, a s jedne i
druge strane Njegova Majka i Jovan Preteca, andeli i apostoli i ostali
sveti, tako da sve to predstavlja i Hristovo prebivanje sa svecima na nebu i
Njegovo obitavanje sada sa nama kao i to da On treba opet da dode“. Kod
monofizita ( Jermena, recimo ), koji nisu sa pravoslavnima vec milenijum i
po, ne postoji ikonostas, ali postoji zavesa, koja se navlaci u odredenim
delovima Liturgije, narocito za vreme anafore. Dakle, to je vise nego drevna
liturgijska praksa.
Sto se tice otvaranja i zatvaranja dveri, jos od doba Svetog Maksima
Ispovednika vidimo da je ova praksa postojana. On naglasava da je zatvaranje
dveri posle citanja Evandelja ono sto “ pokazuje prolaznost svega
materijalnog i stupanje dostojnih u duhovni svet,koje ce se desiti posle
onog strasnog razlucenja i jos strasnijeg Suda“.
Mali i Veliki vhod sa otvaranjem dveri jasno opisuje i objasnjava patrijarh
Pavle, u tekstu “ Kad se carske dveri otvaraju za Mali i Veliki vhod“: “ Kad
sluzi sam svestenik bez dakona, po procitanju molitve Niktoze dostojni, on
treba da otvori dveri, uzme kadionicu i okadi sve po redu, ostavi kadionicu
pa procita heruvimsku pesmu triput, uz po jedan poklon, onda celiva krst,
antimins i presto, pa odlazi u proskomidiju“ ( Neka pitanja nase vere
str.3 ).
Sklanjanje i navlacenje zavese takode ima svoj dubok smisao. Grcki
liturgicar Jovan Fundulis jasno kaze: “ zatvaranje casnih dveri dugujemo
mistickim i simbolickim razlozima, koji su istina danas oslabili, medutim,
ranije su bili rasprostranjeni i odigrali su vaznu ulogu u obrazovanju i
razvoju svetog bogosluzenja“. I jos kaze Fundulis: „Navlacenje zavesa na
Casnim Dverima u vreme pevanja pricastna, koje je u parohijama do danas
ocuvano, ima svoju potporu u drevnom liturgijskom obicaju, kao sto to
svedoci praksa manastira i slovenskih Crkava, kao i Jermenske crkve, i kao
sto to svedoce i pojedini stari kodeksi. Otvaranje Casnih Dveri na poziv „sa
strahom Bozijim“ je smatrano izobrazavanjem pomeranja kamena s groba
Gospodnjeg prilikom Vaskrsenja, a pojavljivanjem Svetog putira kao pojava
samog vaskrslog Hrista“.
Dakle, predanjska praksa Crkve i u ovome je jasna.
Tropar treceg casa
Molitva treceg casa u toku Epikleze takode smeta nekima; u njoj se svestenik
moli Gospodu da, kao sto je u ono vreme, poslao u treci cas Duha Svetoga na
Svoje ucenike i apostole, Njega ne oduzme od nas, nego da uslisi one koji Mu
se mole. Ova molitva prisutna je u pravoslavnim ( pre svega slovenskim i
rumunskim ) sluzevnicima, ponegde i od 12.veka. Tek 1895. godine Carigradska
patrijarsija je izbacila iz svog izdanja Sluzevnika, a to su ucinili i
ukrajinski unijati. Tom molitvom se naglasava kako znacaj Duha Svetoga u
epiklezi i pretvaranju Darova, tako i u obnavljanju srca i umova onih koji
svestenosluze.
Patrijarh Pavle, u svom clanku “ Treba li svestenik na Sv.Liturgiji da rukom
ukazuje na Sv. Darove na „Primite, jedite“…..“ kaze da smo mi i Rusi uneli
“ tropar treceg casa u kanon evharistije, zbog potrebe jaceg naglasavanja
epikleze u Liturgiji“. Grci taj tropar nemaju : mi ih zbog toga ne
osudujemo; no, nema nikakve potrebe da u svemu podrazavamo Grcima, kad vec
osamsto godina sluzimo s troparom treceg casa u kanonu evharistije.
O rimokatolickom uticaju
Branitelji predanjske Liturgije neki optuzuju za potpadanje pod uticaj
rimokatolika. A da li je tako? Nije! Jos pre drugog vatikanskog koncila, od
Tridesetog koncila, rimska misa izgubila je svoje prvohriscansko
dostojanstvo i lepotu. Proskomidije nije bilo, i narod nije donosio
prosfore, nego je svestenik sam, u toku of fertoriuma, pripremao hleb i vino
za misu; nestale su jektenije; nije bilo ni malog ni velikog vhoda, ni
svestenog koplja, lzice, zvezdice; ni Evandelje na oltaru; naravno, nestala
im je i epikleza. Sada rimski svestenik sve vreme sluzi okrenut narodu,
casna trpeza je svima na vidiku, hostiju vise ne dele samo svestena lica,
nego i obicni civili ( kod nas je pocelo od davanja prava dakonima da
pricescuju ). Ikone su sklonili iz novih hramova, sklonili su statue – sve
podseca na protestantske molitvene domove.
Gde je vise rimokatolickog i protestantskog uticaja – u predanjskoj
pravoslavnoj Liturgiji ili kod moderne verzije? Tako je i kod pricesca. U
«Katehizisu Katolicke Crkve», koji je 1994.god. Izdao «Glas Koncila» i koji
vazi za sve rimokatolike, u poglavlju «Sedam sakramenata Crkve», odeljak
1389, kaze: «Crkva, ipak, zivo preporucuje vjernicima da svetu Euharistiju
primaju u nedelje i svetkovine, ili jos cesce, pa i svakog dana».
Kad se uzme u obzir da u rimokatolicizmu danas postova skoro da i nema,
jasna nam je slika koju nas libertvilski liturgicar, svestenik dr. Nedeljko
Grgurevic daje u svojoj knjizi «Evharistija kao zrtva / Liturgijsko
bogoslovlje» ( Srbinje – Libertvil 2004.): «Danas zivimo u duhovno jako
kontrovetznom svetu, u svetu koji je «prezauzet» zemaljskim zivotnim
potrebama i problemima, svetovnim navikama i aktivnostima u polarizovanom
drustvu. Vecina savremenih ljudi je vrlo cesto preokupirana brigama oko
skole, zaposlenja, karijere, materijalne sigurnosti, napredovanja u poslu,
polozaja u drustvu ili bliskoj i vaznoj organizaciji, politickog prestiza i
uticaja, sportom, tako da vrlo malo vremena ostaje za brigu o dusi. U
velikoj prezauzetosti se za Hrista i svoju Crkvu ima malo vremena.
Suoceni smo i u liturgijskoj teologiji, iako su teoloski komentari i pisanja
cesto na zdravoj osnovi, sa skoro utopistickim oslikavanjem evharistijskog
zivota sa svetim Pricescem, koji se nekako mehanizovano popularise sa
utiskom da je bez napora na dohvatu ruke. U ovakvoj situaciji namece nam se
pitanje: da li je nas nacin zivota i nase vreme pravo vreme, ako je ikada
pravo vreme za veliko odstupanje i popustanje, ili skoro potpuna eliminacija
discipline koja se uklapa u okvire ucenja Crkve? Disciplina o kojoj je ovde
rec jeste produzetka i dopuna samodiscipline ili ispitivanja samog sebe pre
pristupanja svetom Pricescu. Cini se da nije pravo vreme, jer danasnji nivo
morala i hriscanske vere nije na vecoj visini, ako nije i na nizoj, od nivoa
kakav je bio kada se ova praksa pocela uvlaciti i uvoditi u Crkvu. Zbog toga
uporedenje danasnje, «nove prakse» i stetno zanemarivanje stanja duse sa
onim kakvo je bilo u ranoj Crkvi, uopste se ne uklapa u okvire
prihvatljivog. Ovaj problem skoro da nije postojao u ranoj Crkvi ili, ako je
postojao, sledilo je ciscenje od greha: kroz oprostaj za grehe i preporod,
kako kaze sveti Justin Mucenik. Svakako da je ovaj problem u drevnoj Crkvi
bio mnogo manji od danasnjeg».
Odstupajuci od ranije prakse, koja nije, kao sto je poznato, dala zeljene i
potrebne svetotajinske rezultate, zastupnici olakog pricescivanja u nase
vreme nedopustivo ga cine nevaznim – a time i bezvrednim, narocito u
Pravoslavlju na Zapadu.
Mozda teoretski to i ne izgleda tako kako jeste, ali u praksi ponekad ide do
svetogrda. Izgleda da se ne obraca dovoljno paznje na uznemiravajuca
svedocenja i podatke koji navode na vrlo duboka razmisljanja, od kojih
navodimo jedno:
«Da li je zamajac klatna otisao predaleko».
Pravoslavna crkva se sada suocavala sa novim problemom. Pre izvesan broj
godina pricesce je nudeno prisutnima na svakoj Liturgiji, medutim slabo ko
se odazivao na ovaj poziv. Ali, u nastojanju da sto vise ljudi pristupi
svetom Pricescu, zahtevi za pripremu su skoro izbaceni ili izmenjeni. Sada
nije neobicno citati u eparhijskim listovima o velikim redovima ljudi koji
cekaju da prime Pricesce. Ali, na zalost, ne vodi se dovoljno racuna jesu li
ovi ljudi dostojni i pripremljeni? Zatim, kada su se poslednji put
ispovedali? Ponekad se i pitanje da li poste ili kako propisuje Crkva? Moje
je iskustvo sledece. Prisustovao sam vrlo svecanoj Liturgiji pod velikim
satorom. Neposredno do mene stajala je grupa ljudi koji su razgovarali o
dobrom dorucku koji su imali tog jutra. Zatim, pravoslavni su svojim
nepravoslavnim sabesednicima (kojih je bilo u grupi) objasnjavali neke
detalje na svetoj Liturgiji i pred kraj Liturgije video sam sve njih da su
se prisli i pricestili se svi iz navedene grupe. Da li je najvaznije sto su
se pricestili?!
Ovome ce pisac dodati svoje iskustvo sa sledecim komentarom. Slucajno sam se
nasao u jednoj nepravoslavnoj crkvi, za koju mi kapravoslavni smatramo da je
bliza nama nego mnoge druge. Bilo je podne u strogom centru grada sa
nekoliko dobrih restorana, doba posle rucka. Svestenik je stajao ispred
oltara i delio «pricesce» svakome koji mu je prisao iz dugackog reda
formiranog ispred soleje. Mozda ce neko pomisliti, svestenik je sluzio
Evharistiju.
Medutim, Evharistija nije bila predhodno odsluzena. Pomislio sam, pa ovo je
vrlo interesantno. Ostao sam do kraja «pricesca». Za to vreme prodefilovalo
je, u nekoj zurbi sa sluzbenim tasnama i kofercicima u rukama, preko tri
stotine «pricesnika». Posto je sve proslo, prisao sam deliocu pricesca i
upitao ga:»Da li su svi ovi ljudi Vasi parohijani i da li ih sve poznajete?
Da li su svi krsteni hriscani»? Vrlo mirno mi je odgovorio: «Skoro nikoga od
pricescenih ne poznajem, sto-ga ne mogu odgovoriti da li su hriscani.
Medutim, za mene je vazna njihova zelja da se priceste, sto im ja i moja
crkva omogucavamo».
Cini mi se ovde se moze reci samo: kakvo iznenadenje? Bojim se da se i u
Pravoslavnoj crkvi ne dogodi slicno sa forsiranjem «nove prakse».
Dodacemo i to da to nije neka skrivena crkvica, nego velika i poznata crkva
dobro locirana u ogromnom gradu. Jos nesto. Ta crkva je ranije vodila racuna
koga pricescuje. Medutim, vidljivo je dokle se doslo pod izgovor «da
prepoznaju Hrista». Ovo smo naveli samo zbog toga da pokazemo kuda moze da
vodi neoprezno popustanje u ovom polju.
Nadamo se da ce se uskoro poceti uvidati duhovna opasnost za sve vece
uvlacenje, nadamo se nesvesno i neoprezno, u davanju svetog Pricesca. Kako
se saznaje i vidi, ovo se cini skoro isforisaranim davanjem Pricesca i sa
dozom neke pastirske pasivnosti.
U pomenutom clanku profesora Tomasa Hopka, «Evharistijska zajednica»,
navedeni su neki detalji diskusija vodenih na jednom «pastirskom skupu», gde
je jedan diskutanat primetio:< «U staro vreme ljudi su se izdrzavali od
pricesca iz navike, dok sada pristupaju svetom Pricescu, isto tako iz
navike. Drugi sagovornik je naglasio:»Kada su nasi roditelji prilazili
nekoliko puta godisnje da se priceste, oni su bili potpuno predani Hristu.
Sada kada mi idemo cesto da se pricescujemo, neuporedivo smo inferiorniji u
odnosu na njih u nasoj dusevnoj snazi, u nasoj privatnoj i licnoj odanosti i
molitvi i nasem moralnom ponasanju». Smatramo da «moralno ponasanje» treba
da je ukljuceno u bogosluzbenu obnovu. Ako se ne bude islo tim putem, onda
«liturgijska obnova» nema svoje punoce, niti ce postici svoj cilj. Znaci,
treba gledati na obe strane, sto je jedani put da se sagledaju dobre i lose
strane oba misljenja i stava i na osnovu toga donositi zakljucke. Osnovna za
pristupanje svetom Pricescu je duboka vera i moralni zivot koji ce nas
uciniti da stvarno vidimo i raspoznamo Gospoda u svetom Pricescu i s Njim se
sjedinimo.Pri pristupanju svetom Pricescu, treba da smo svesni da to cinimo
sa molitvenom svescu o svojoj gresnosti. Iako je napred navedeno «moralno
ponasanje» nekako uzgred pomenuto, ali mozda drugacije shvaceno, ipak je ovo
veliko zvono za uzbunu. Naravno da se ovakve stavri najcesce ne objavljuju.
Ipak se nadamo da ce uskoro nastupiti vreme kada ce se moci mirno i trezveno
govoriti o nedostacima «proslosti» , kako i pocinjenim greskama «liturgijske
obnove» , bolje receno, «nove prakse», kako je neki nazivaju. Moze se reci
da je iz «proslosti» vec prilicno uklonjeno od onoga sto je bilo pogresno,
nepotrebno, preterano ili nagomilano. Treba ocekivati da ce i «liturgijska
obnova» isploviti iz opasnih voda u koje je prilicno uplovila. Polazna tacka
za «obnovu obnove» je prihvatanje cinjenice da se sveto Pricesce spustilo na
nesto sto je najlakse dobiti, kao da se dobija neka najobicnija.
Z a k lj u c a k: Nema sumnje da svi koji zele «obnovu» Svete Liturgije na
umu imaju dobro Crkvi i narodu. No, bez ozbiljne saborne pripreme i
ukljucivanja strucnjaka ne samo iz SPC, nego i iz svih ostalih sestrinskih
Crkava, ovaj proces moze biti stetan, ako ne i poguban. Sveti Sava i svi
sveti Srbi od nas ocekuju najvisu pastirsku odgovornost kao i Veliki
Arhijerej Hristos, Prvoliturg svake nase Liturgije. Njemu, sa Ocem i Duhom
Svetim, se pomolimo da nam dometne vere i razuma, da znamo kakvim putem ici
i doci do cilja. Nova praksa u Srpskoj Crkvi nije nista drugo nego
neblagoslovena samovolja pojedinaca. Upravo zato je Sveti arhijerejski sabor
Srpske pravoslavne crkve i doneo odluku o ostanku pri staroj praksi u
pogledu bogosluzenja i drugih svetih radnji.
Koriscena dela:
1. Patrijarh Pavle:
Da nam bude jasnije neka pitanja nase vere,
Beogard 1998.
2. Prof. Dr. Jovan M.Fundulis:
Liturgijske nedoumice,
Kraljevo 2005
3. Dr.Nedeljko Grgurevic:
Evharistija kao zrtva ( Liturgijsko bogoslovlje )
4. Jovan Mosha:
Limonar ili Duhovni lug,
Manastir Sokolica 2001
5. Katehizam Katolicke Crkve,
Zagreb 1994.
6. Obnovljenastvo:
Protestantizam po «istocnom obredu»,
Moskava 1996
7. Casimir Cucharev:
The Byzantine – Slav Liturgy of st.John Chrysostom,
Ontario, Canada 1971
izvor: Banatski Vesnik, Decembar 2006
