Духовно јединство данас је једно од најзначајнијих питања српског народа. Да не би било забуне, истичем да под духовним јединством подразумевам свест о истој националној, верској, културној и цивилизацијској припадности, свест о истим тежњама, циљевима и интересима, без обзира на географске просторе на којима Срби живе и идеолошку и партијско-политичку припадност.
Василије Крестић; фото: Јадовно
Сваки иоле објективнији и образованији посматрач национално-политичких кретања и збивања међу Србима у неколико протеклих деценија, мораће доћи до закључака који неће бити прожети оптимизмом. У многим областима живота, и на разне начине, међу Србима су испољене разлике које ваља уочити, о којима треба добро размислити и пронаћи начине и средства којима би се разлике, размимоилажења зауставила, а свест о јединству ојачала.
Василије Крестић: Геноцидом до велике Хрватске
Да би се могао пронаћи лек којим ће болест бити заустављена и излечена, морају се разоткрити чиниоци који су је изазвали. У најкраћим потезима покушаћу да укажем на неке од тих чинилаца, без претензија да будем свеобухватан, да кажем све што се о томе може и мора рећи. Уверен сам да је тренутак тако озбиљан да се о проблему духовног јединства мора говорити без увијања, емоција, страсти и лицемерства, отворено и објективно, са жељом да се сагледа истина како би се исправило и довело у ред оно што се да исправити. На истинама морамо уобличавати менталитет нашег народа, јер се тај толико озбиљан и одговоран посао не може препустити болесно амбициозним, славохлепним и себичним политичарима и њима сличним интелектуалцима.
Испитивањем узрока који су утицали и који утичу на разбијање духовног јединства српског народа могу се уочити чиниоци који су неодвојиви део нашег националног бића и менталитета. Ти чиниоци су током историје у нас усађени па су постали део наше природе и нашег начина живљења. Уз то, постоје чиниоци који утичу на наше духовно јединство али делују споља, мимо нас, наше воље и жеље, чак и против наше воље.
Дезинтеграциони чиниоци, који су у нама, чине део наше природе и утичу на наше понашање, настали су као резултат специфичног историјског развоја. Једна од тих специфичности је прекид нашег духовног континуитета. После пропасти српских средњовековних држава Срби су се расули на широком и међусобно удаљеном географском простору. Они су доспели под турску, аустријску и млетачку власт, где су живели одвојено у разноликим али непријатељским, међусобно супротстављеним, верским, цивилизацијским и културним срединама. Стотине година живљења под туђинском влашћу Турске, Аустрије и Млетачке није могло остати без последица на изграђивање менталитета, карактера и свести о духовном јединству нашег народа. Ако се и данас сусрећемо с разликама у понашању, поступцима, погледима, тежњама и циљевима, морамо бити свесни чињенице да је реч о историјски условљеним појавама, које ће нестајати током времена, другачијим државно-правним оквирима, административно-политичким системима, подизањем нивоа националне свести, знања и образовања.
Друга врло важна специфичност нашег историјског развоја, која је утицала и још увек утиче на наше духовно јединство јесте непостојање друштвеног континуитета. Срби спадају у ред оних малобројних нација Европе које нису имале услова да до краја иживе феудални систем, да прођу фазе његовог развоја и очувају друштвени континуитет. Ми смо нација без друштвеног континуитета, а последице дисконтинуитета нису мале.
Продором Турака и пропашћу српских средњовековних држава Срби су брзо и у потпуности изгубили оновремену друштвену елиту — великаше, носиоце власти, моћи, богатства, знања и угледа. Обезглављен још у средњем веку, српски народ до данас није успео да се опорави, да успостави равнотежу у сопственом друштву и да стекне истинску елиту.
Уместо домаће — српске — феудалне аристократије, која би својим угледом, имањима и богатством, па и знањем, могла да улива поштовање, да утиче на награђивање у феудалном друштву карактеристичних односа надређених и подређених, да буде регулатор вредносних критерија, Срби су за властодршце имали Турке, који не само да им нису импоновали него су с њима били у вишеструком и непрестаном сукобу, или су се налазили не у кметској већ у рајетинској потчињености.
Због свега реченог није случајно што је нас Србе снашла и што нас сналази, (како је запазио Слободан Драшковић) “Једна од најгорих невоља која може снаћи један народ а то је да нема вођства, нема одговорних, нема челних (…), нема једног човека или неколико људи који би Србе представљали (…)“.
Баш зато што дуго нисмо имали, што и данас немамо, друштвену елиту чија би се реч слушала, немамо јединствена национална мерила каква постоје код западноевропских народа. Баш зато смо једним делом Срби, другим Југословени, трећим Црногорци, четвртим Муслимани, петим Македонци, потом смо интернационалисти и космополити, четници и партизани, комунисти и антикомунисти, републиканци и монархисти, аутономаши и антиаутономаши, теисти и атеисти и тако редом, у недоглед.
Имајући у виду овакво стање међу Србима, већ је уочено да код нас “свако има своју посебну филозофију, сопствена мерила, своје посебне рачуне“. Другим речима, наша мерила најмање су српска, јер код нас “нико никог не слуша, нико не одређује, нико не наређује, нико не извршава“.
Такви какви смо, нејединствени, разбијени и међусобно завађени, ми никоме не можемо бити и нисмо узор на који се ваља угледати. Због тога и немамо привлачне снаге, али ни отпорности. Зато смо лакше асимиловани но што смо били у стању да друге асимилујемо. На тај начин смо лакше, брже и у већем броју постајали Хрвати, Албанци, Муслимани но што су они постајали Срби. Због тога и спадамо у групу народа, као што су, на пример, Јевреји и Јермени који су подложни масовном уништавању. Навикли да се боримо и гинемо за слободу, ми нисмо научили да ценимо живот онако како га цене други, културнији и цивилизованији народи. А кад сопствене животе не ценимо ни сами, зашто би наше животе ценили они који нам не желе добро, којима сметамо самом чињеницом што постојимо и што настањујемо оне географске просторе с којих нас због етничке и верске чистоте желе протерати?
Кад говоримо о тешким последицама друштвеног дисконтинуитета по духовно јединство нашег народа. потребно је указати на прекид друштвеног развоја до којег је дошло нападом Хитлерове Немачке на Југославију и победом комунизма. Тим догађајима и српско грађанско друштво, попут феудалног, сасечено је у тренутку кад је требало да доживи пун узлет. Насилно пресецање грађанског капиталистичког развоја друштва и суров обрачун с тим друштвом, посебно с његовим водећим слојем нанели су српском народу тешке ударце од којих ће се, по свему судећи, морати опорављати током неколико генерација.
Творци новог тзв. бескласног друштва, нису се задовољили само физичким истребљивањем водећег грађанског слоја. Револуционарно-класном бруталношћу они су наметнули потпуно нова мерила понашања, морала, вредности, трудећи се да у свему раскину везу с оним што је претходило и створе човека новог кова, који по схватањима неће личити на класно жигосаног грађанина или богатијег угледног сељака проглашеног за кулака. Потпун раскид са старим вредностима — грађеним на историји, култури, религији, традицији и столетном животном искуству покидао је све дотад постојеће интегративне споне српског народа и довео до његовог духовног расула.
У великој мери изгубили смо национални идентитет. Изгубили смо и ону слабашну друштвену елиту која би, можда, била способна да преузме кормило народа и државе. Изгубили смо патриотска осећања. Постали смо поводљиви, снисходљиви и поткупљиви. Стекли смо интелигенцију која никада није била бројнија а мање креативна, која се знатним делом отуђила од народа дајући му мало, а желећи да му узме све. Духовно разбијени, ми данас не знамо шта хоћемо и шта можемо. Као после сваког невремена, нама је на површину избио талог који загушује ток матице.
Василије Ђ. Крестић, Посебан отисак из зборника радова српски духовни простор, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, Српско Сарајево 1999.
Следи:
Југословенство као дезинтеграциони чинилац
Опасности мондијализма
Трећа Југославија или српска држава
