OBIčNA SRPSKA GASTARBAJTERSKA PRIčA
MLADOST U TUđINI STAROST SA OVCAMA
Kad god je u Hamburgu, Branislav Marić se može sresti u srpskoj crkvi, u prvom redu. Sa neizbežnim šeširom, kravatom, spreman za šalu, ovaj omaleni dobroćudni starac pada u oči po svojim veselim dosetkama i još uvek belim zubima, koji nisu veštački.
Marići već nekoliko stotina godina žive u Šumadiji, u selu Branetuću, 15 kilometara od Milanovca, na putu prema Rajcu, između Milanovca i LJiga, objašnjava nam Branislav.
– Rodio sam se 1927. godine, od oca Vladimira Marića, poznatijeg po nadimku Lord, i majke Vojke, rođene đorđević. Vladika Irinej đorđević, koji je bio lični prijatelj vladike Nikolaja Velimirovića, je moj ujak. Imao sam dva brata Milana i Gvozdena i dve sestre Radmilu i Jelenu. Živi smo samo moj brat Milan i ja.
Ispunjene želje
Mada je većinu svojih želja već ispunio, Branislav Marić nam je priznao da će, kada se ovih dana vrati u Branetiće, početi da popravlja porodičnu kuću familije Marić, staru više 350 godina. Uz to mora još i da oženi sinovca Predraga Marića, koji je njegov naslednik.
Tokom života, svašta je preturio preko glave. Kao mladić, 1944. je mobilisan za Sremski front. Iskočio iz voza, pobegao, krio se po šumama. Po oslobođenju služio u JNA u Kranju, gde je završio daktilografski kurs, kurs za mehaničara i kasnije za električara. Po povratku iz vojske radio je u Kragujevcu u hotelu „Dubrovnik“, a zatim kao električar na hidroelektrani Vlasina. U Nemačku je došao preko biroa za zapošljavanje u Milanovcu, 1970. godine. Tada je želeo samo da malo prođe sveta i vidi kakva je Nemačka, pa da se vrati na svoj Rajac. NJih su iz Milanovca poslali u Meln, gradić pored Libeka. Posle dve godine, nezadovoljan satnicom, napušta preduzeće i prelazi u Hamburg, gde se zapošljava u brodogradilištu. I tu ostaje do penzije 1988. godine.
Pitamo ga kako je žvot u Nemačkoj delovao na njega i šta mu se u ovoj zemlji sviđa, a šta ne.
– Za mene je u Nemačkoj život bio kao u raju. Zaista, ko želi i hoće da radi mogao je lepo da zaradi. Uvek sam bio u crkvenom odboru, gde sam se upoznao sa svojom pokojnom ženom, Živanom. Nismo imali dece – odgovara Branislav. – U otadžbini su bili komunisti na vlasti. Zidao sam nekoliko kuća u Pančevu, Kraljevu i u čačku, ali sam ih prodao. Sad sam na imanju u Branetićima sazidao sebi trospratnu kuću i živim uglavnom dole. Imam 40 ovaca i to me drži, čuvam ovce i uživam svoje penzionerske dane.
