Zakopana na farmi nadomak učmalog Hjurona, u dubini duše Megi O’Nil je znala da to nije život za nju, da može mnogo više. Gorela je od želje da se dokaže, da nešto nauči, stvori, da ne protrči samo planetom, nego ostavi trag na ovome svetu. Dublji, značajniji trag nego zec kad iz šume istrči na mokar autoput, osvetljen farovima automobila zakočenog na mestu.
Želela je da bar jednom ode u Srbiju, da pokuša da izgovori „dobar dan, evo mene“, a da joj se obraduju roditelji njene majke, baba i deda koji je nikad nisu videli. Bili su to retki trenuci kada bi se oraspoložila, dok je zamišljala Krstivoja, kome ni u ludilu ne bi uspela da izgovori ime i baba Danu, rođenu u Kovinu, čiju je izbledelu sliku njena majka godinama držala u novčaniku, sve dok je nisu sahranili sa njom. Imala je bledo lice, njena baba Dana, stare, ali uglancane cipele koje su sijale na fotografiji kao njeni zategnuti obrazi, nekakvu tašnu, kostim od tvida i kosu zategnutu na potiljku. čvrsto je baba Dana deda Krstivoja držala pod ruku na toj slici.
NJena mati Meri je u Ameriku došla sa stricem Nikolom, Nikom, starijim bratom deda Krstivoja. Imao je i dvojicu mlađih, ali o njima baš ništa nije znala, čak ni kako se zovu. Bili su velika sirotinja, njeni tamo, u Srbiji. Nije se imalo ni za proju, a kamoli za hleb. Balisti su ih oterali sa Kosova odakle su dedini koreni, pa su se zbili u zbeg. Vlasti su ih naselile u napuštenu kući nekog Hrvata koji je prebegao u Sisak i sve ostavio, ali je posle državu tužio nekom sudu, Megi baš nije mogla da se zakune kom, u Strazburu valjda, ali svakako je bio međunarodni, taj sud koji je iselio njene iz tuđe kuće, ali njima njihovu nikada nije vratio. Zbog toga je još više mrzela geografiju. I školu, uopšte nije volela školu. Ona bi, da su prilike bile bolje, zauvek ostala u Južnoj Dakoti, kad ju je već život tu spustio, kao ukradeno jaje, baš u taj deo sveta, u malu porodičnu farmu u ravnici između Misurija i reke DŽems. Volela je sve poslove oko farme i da kuva, pere. Kako se samo radovala kad sašije vitražice, namesti ih, a one bele, bode oči njihova belina. Kad gleda nebo kroz prozor, a ono se raspukne nad tmurnim mislima i okrepi kao supa od pileta i mnogo zeleni koju joj je majka kao recept za svaku muku donela iz otadžbine.
NJena majka je krštena u pravoslavnoj crkvi. Zvala se Marija, ali su svi počeli da je zovu Meri ovde, u Americi, jer je njen stric Nikola, Niko, želeo da se uklope, da ne štrče u novoj domovini. Amerika mu je bila druga domovina i dala sve ono što Srbija nije mogla. Dala mu je i mukotrpan rad od koga je skapavao, probdevene noći nad tuđim motorima, ali imao je laku ruku i veliki dar, pa je od pomoćnika u radionicama dospeo do vlasnika servisa za tehničke preglede, što je njemu bilo više nego da su ga kao petu karijatidu postavili na Avalski spomenik. On je Mariju prosto oteo od njenih. Papire i novac je spremio unapred. Doveo ih je pred svršen čin, a i tako je lepo pričao o zemlji u koju niko od njihovih nije kročio, da Krstivoje i Dana nisu imali kud nego da mu daju dete, najmlađu od pet kćeri. Ostala su im i tri sina, sinove Krstivoje nikad ne bi dao, ali to žensko neka ode i proba da živi bolje nego što su oni ikada živeli. NJegova kćer je njegovom bratu sad bila jedino dete. I tako je Marija, ispraćena suzama svoje majke Dane, stigla u Ameriku i tamo živela kao Meri, oblačila se kao Meri i umrla tu, u Južnoj Dakoti.
Meri je DŽonasa upoznala baš kada je izlazila iz crkve i to za nju bio božanski znak. Joj, kako joj je ličio na DŽona Vejna, onako stasit, pa crn, gibak u koraku, a nasmejan, bože, kao nedeljno jutro pred Božić. Meri znala da nikad nijednog drugog čoveka neće pogledati sa toliko nade, da nikad ni uz jedno telo neće biti tako nemirna i topla, da nikom drugom neće želeti da rađa decu. I DŽonas je zastao kao ukopan kada je ugledao malu Srpkinju, mada on nije ni slutio da je Meri išta drugo nego Amerikanka. Posle, kada su počeli da se viđaju najpre u Hjuronu, pa kada ju je odveo na svoj ranč, da je nauči da timari konje, da jaše sa njim do proplanka pored reke DŽems, nije joj dao ni da se moli ni da plače, ni da ga voli na srpskom. Pametna i bistra, brzo je naučila da govori engleski sa specifičnim akcentom Južne Dakote.
Meri nije bila od onih neobuzdanih lepotica čija privlačnost vrišti kao ždrebica. Ne, ona je imala prefinjene, mirne crte antičke lepote, sa dubokim, toplim očima iz koje se, kao ljubav, izlivala njena dobra, slovenska duša. DŽonas je voleo njen smeh, tih i ospokojavajući kao šum lišća, voleo je da je juri po poljima, da se sa njom osami kraj reke i da se takmiče ko će dalje da ubaci kamenčić. Uvek se pravio da je Meri bolja, a ona je uživala i smejala zabacujući glavu unazad, toliko se radovala, mada je znala da bi i nju bacio dalje, kamoli kamenčić, samo da je hteo. Uživala je u vodi, pljeskala po površini praveći talasiće, gnjurala bežeći od njega samo da bi mogao da je stigne i dodirne ispod vode, da joj se naježi svaki delić tela.
NJen poočim Nik je bio spreman sve da joj pruži. Ali, ona ništa od toga što je mogao da joj da, nije želela. On joj je bio stric, imala je oca. Novac joj nije bio potreban za to malo zadovoljstava koje je želela u životu, jer sve što je ona htela, nije moglo da se kupi dolarima. Ni lepota porodičnog mira, ni DŽonasova prosidba, ni odlazak na njegovu farmu.
– Otuđiće te od svojte – govorio joj je Nik.
– I ti si se otuđio.
– Kako? Šta to pričaš?
– Promenio si ime, zar ćeš nešto više.
– Ime sam promenio da bih se lakše uklopio međ ovaj narod u Hjuronu. Da ne bodem oči kao došljak. Ne piše mi na čelu, ne moram svuda to da poturam. Ali, ti dobro znaš da idem redovno u crkvu, da smo slavu doneli sa sobom, da strina Vera mnogo vodi računa o svakom verskom prazniku i da nisam, kao mnogi, u Srbiji ostavio ženu i decu, a ovde sebi našao neku Amerikanku.
– Ne kažem, striče, ne kažem, ali sad je vreme da me pustiš niz reku, pa gde stignem. Volim DŽonasa i hoću da idem sa njim. Strina je sa tobom stigla preko okeana, a ja samo putem do svog novog doma. Učini mi to, daj mi blagoslov.
– Ali, nećeš se venčati u crkvi.
– Ne mogu od muža da tražim da zbog mene menja veru. Ali ja svoje kandilo nosim u srcu. Zar to može neko da nam uzme?
To je jedino mučilo Megi. To kandilo, što je tako retko dimilo, taj tamjan koji je sem nje malo ko osećao, duboko skriven, jer DŽemsu nije bilo stalo do Boga, ni njenog, ni bilo čijeg. Nije baš bio bezbožnik, to ne, ali da se pretrzao od vere, ni to nije.
– Tvoja majka Meri je bila sitna i okretna kao čigra – govorio je otac Megi. – Ti si visoka, crnooka na mene. Ona je bila malena i osetljiva, sve sam mislio, jači vetar bi mogao da je oduva. Kao ovu figuricu.
Lagano, pažljivo je DŽonas podigao sa vitrine staklenu figuricu balerine i polako počeo da je okreće, kao da je živa, ne skidajući pogled sa nje.
– Vidim je jasno, kao da je sada ovde. Volela je da sedi baš na tom mestu, na kojem je njen omiljeni jastuk, ovaj sa izvezenim šarama. Tako se to, valjda, veze u Srbiji, šta ja znam. Kako smo se samo smejali dok je bila trudna. Volela je da se smeje. Imala je sitne, bele zube. NJena radost je bila zarazna.
DŽemsov pogled je bio pun blagosti i topline.
– Kada si se rodila, nije bilo srećnijeg para od nas dvoje. Ja sam obučen skočio u reku DŽems, toliko sam bio srećan. A i dobro sam se zapio sa društvom u krčmi. Matica me je povukla, pantalone i košulja se natopili vodom, zamalo da skončam na dnu reke, da se udavim od sreće. Lud čovek.
– Bože, tata, nisam znala.
– A kako da znaš, ko bi ti rekao. Lepa si kao san, ista si mati – kazao je, milujući je svojom ogrubelom šakom.
– A meni svi kažu da ličim na tebe.
– I Meri je tvrdila da si sva na mene. Imaš moje crte, to je tačno, i boju očiju, visoka si na mene, crnokosa, ali ljupkost, tu neku prefinjenost si povukla na majku. NJu je njen poočim Niko čuvao kao seljak ovce. Imala je sve najbolje. Na svu sreću, što se naravi tiče, nisi mi ni nalik.
Toliko je njen otac voleo majku, a eto, još se štono kažu nije ni stopila sa zemljom, a on se već oženio drugom.
– Ne može imanje bez gazdarice – rekao je Megi i to je za njega bio početak i kraj diskusije.
A Megi se činilo, goru ženu nije mogao da nađe. Očeva druga žena Doris je bila veoma nezadovoljna svojim brakom i to nije krila, čim DŽonas nije u blizini. Udata za čoveka koji je mogao da joj bude otac, tek koju godinu starija od njegove kćeri, ljutito je gunđala po kući, izdirući se na devojku iz čista mira, psujući i nju i njenu majku. Megi se pravila neveštom, kao da sve to uopšte ne čuje. Šćućurila bi se u nekom zabitom delu, žalila se konjima dok ih timari, noću plakala lica zadubljenog u posteljinu i sanjala da ode u Srbiju, kod baka Dane i deda Krstivoja, ko zna koji put se u sebi zakljinjući da će naučiti da izgovori to komplikovano ime. I dobro jutro.
– Ne dolazi u obzir – kazao joj je otac. – Kakva Srbija? I majci sam je jedva izbio iz glave. Znaš li ti koliko košta taj put?
A onda je porodična tragedija odredila njen put.
Već izvesno vreme sa njima je živeo Dorisin brat Greg, ako mu je to uopšte bilo pravo ime. U to sem njenog oca niko od komšija, pa ni Megi, više nije verovao. Jedne večeri je popio malo više nego što je smeo, a DŽonas nije trpeo razmetljivce i galamdžije niti bilo šta slično i nije se libio da to momku kaže.
– Pazi šta radiš, sinko. Ti si ovde ipak gost. Poštuj moje gostoprimstvo.
Došlo je do koškanja, Megi nikada nije shvatila kako. Otac je pao, a Greg je počeo da ga davi krupnim šakama koje su stezale kao mengele. DŽonas je iskolačio oči, gubio dah, a lice mu polako postajalo sivo. Megi je pritrčala ocu. Mladić je uhvatio za ruku i nasmejao se, baš kao đavo. Stisak mu je popustio i to je bilo dovoljno da se njen otac uzdigne i posle nekoliko trenutaka u kojima je bukvalno gutao vazduh, prosto stresao momka, sad daveći on njega.
– Dosta, tata, prestani! – vrištala je Megi.
Valjda usplamsala zbog njenog krika, Doris je sa stola zgrabila masivni porodični svećnjak, zamahnula iz sve snage i krenula da njime raspali muža po glavi. DŽonas se sagao, a svećnjak se zario u teme njenog ljubavnika. Obliven krvlju, mladić je pao na pod, bolno ječeći. Ona je zaridala, klekla kraj njega, glavu mu obasula poljupcima, pritisla je na grudi oblivenim njegovom krvlju i počela da rida:
– Mili moj, jedini moj, ljubavi moja, šta sam ti uradila?
Suze su joj se slivale niz lice, a DŽonas je nekoliko trenutaka zapanjeno gledao šta se zbiva, a onda pomilovao kćer po kosi nežno kao kad je bila dete i pojurio u šupu. Sluteći zlo, Megi je jurnula za njim. Otac ju je odgurnuo i uleteo u kuću noseći pušku. Začula je nekoliko pucnjeva. Nije imala snage da se pomeri. Otac je, teturajući se, izašao na verandu.
– Oprosti mi, dete – kazao je i pošao unutra. Opet. A onda se okrenuo i rekao dok mu je glas drhtao od umora.
– Beži u Srbiju. Prodaj ovo i beži. Ovuda su gmizale zmije.
Začula je još jedan pucanj. Znala je da ih je otac ubio, a onda presudio sebi. Nije to morala da vidi. Jednostavno je znala.
Prvo ju je ispitivala policija, pa susedi, pa je danima ležala kao u komi, kao od teške bolesti da je bolovala. Onda je ustala iz kreveta i sve pripremila za put. Mora u Srbiju. Tamo, u kući iz koje je preko okeana krenula njena mati, zagrliće svoju baba Danu i deda Krstivoja. Udahnuće miris tamjana sa porodične ikone. Naučiće da kaže „dobro jutro“. Naći će nekog dobrog momka Srbina da mu rodi decu koja će dobiti srpska imena. Ona nije morala da menja svoje. Srbima je ionako svejedno. <đŽ>iveće u Kovinu kao što je oduvek sanjala. Bio je to očev zavet i njena golgota. Jer, ova mala farma koja se kao kvočka ugnezdila između Misurija i reke DŽems je njen jedini dom i njena domovina.
