Sveštenik Milan Pejić, raniji paroh hanoverski, nekadašnjeg episkopa niškog Irineja sreo je gotovo slučajno, a sticajem okolnosti kasnije će postati bliski saradnici, jer je episkop u međuvremenu postao patrijarh, a s tom funkcijom posle odlaska vladike Konstantina, gotovo dve godine je vršio i funkciju administratora nekadašnje Eparhije srednjoevropske, u kojoj je prota Pejić već bio arhijerejski zamenik.
– Prvi put sam ga sreo 7. maja 1995. kada je došao da osvešta naš hram. Bilo je planirano da taj čin obavi patrijarh Pavle, ali on zbog hrvatske vojne operacije „Bljesak“ u njegovoj rodnoj Slavoniji, nije došao. Sinod je kao njegovog izaslanika poslao tadašnjeg episkopa niškog, vladiku Irineja. Tada sam ga prvi put sreo, ali sam pre toga o njemu čuo mnogo lepih reči. Kad je došao u Hanover i sve video, oduševio se činjenicom da su Srbi i Grci podigli hramove jedan pored drugog i time udarili temelje, u Evropi jedinstvenog Pravoslavnog centra – priča prota Pejić.
Kaže da je već pri prvom susretu na njega ostavio utisak osobe koja je u božjoj službi, ali koja se izuzetno interesuje za običnog čoveka i gradnju svega što je za dobro čoveka na Zemlji.
– I pored toga što vremena nije bilo mnogo, hteo je od nas sve da čuje o tome kako je za vreme gradnje tekla saradnja s Grcima. Vladika Hrizostom, grčki episkop za Nemačku, bio mu je odličan sagovornik. On je razgovarao i sa vernicima pojedinačno. U centru njegove pažnje uvek je bio čovek. Svojom prostodušnošću i skromnošću brzo je stvarao kontakte i sticao poverenje naših ljudi, kojima je uvek naglašavao da čuvaju veru i jezik – priča otac Milan, u međuvremenu penzionisani paroh hanoverski.
Šala o svađi s Grcima
Prota Pejić više se nikad nije ni sreo sa Irinejom kao episkopom niškim, jer kad su se sledeći put videli, 11. septembra 2010. u Beču, Irinej je već bio patrijarh srpski.
– Posle osveštanja hrama godinama se nismo viđali, a do našeg ponovnog susreta na svečanosti u Beču prošlo je 15 godina. Taj susret bio je upečtljiv. On me je među toliko sveta prepoznao, prostosrdačno mi mahnuo i upitao: „Kako ste, kako je u Hanoveru? Jeste li se posvađali s Grcima.“ Posle toliko godina i među toliko ljudi on se jasno sećao svega što se dogodilo 15 godina ranije u Hanoveru. Naravno, to svađanje s Grcima bila je samo njegova šala – seća se otac Milan.
– Kasnije smo postali bliski saradnici, jer je on posle odlaska vladike Konstantina, od decembra 2012. do septembra 2014 . vršio funkciju administratora Eparhije srednjoevropske, a ja sam već bio arhijerejski zamenik.
Posao i obaveze iziskivali su redovne telefonske kontakte i češće susrete.
– Imao sam sve njegove brojeve telefona i u svako doba mogao sam da ga nazovem. U funkciji episkopa dolazio je više puta u Nemačku, a najčešće smo ga dočekivali na aerodromima u Hanoveru, Frankfurtu i Diseldorfu. Često smo zajedno prisustvovali sednicama koje su ponekad znale da traju i više od osam sati. Mi mlađi uvek smo bili umorniji od njega. Bio je odličnog zdravlja i imao je neopisivo jaku memoriju. Kada je oboleo mnogo sam mislio na njega. Da ga nije napao ovaj virus, on bi još dugo živeo. Mnogo sam tužan zbog njegovog odlaska. Puno smo izgubili – završava otac Milan svoje sećanje na velikog čoveka s kojim je bio blizak saradnik.
Razborito vagao sve
Osim sveštenika Pejića, blaženopočivšeg patrijarha Irineja se kao izuzetno razboritog duhovnika, blage naravi, koji je imao osećaj i ljubav za svakog čoveka, seća se i advokat Darko Blagojević. Blagojević, predsednik Crkvenog odbora parohije hanoverske je upokojenim patrijarhom imao kontakte kao član Eparhijskog upravnog odbora i Eparhijskog saveta, ali i kao advokat koji je Eparhiju zastupao u svim pravnim poslovima.
– Patrijarh je svaki predmet hteo da u tančine zna. Prvo bi saslušao sve varijante, zatim bi zatražio predlog rešenja, a posle svega odluku je donosio sam. Razborito je vagao sve mogućnosti. Nije bio čovek konflikta. Uvek se trudio da probleme reši na civilizovan način – priča advokat Blagojević, na koga je patrijarh Irinej ostavio snažan utisak i na raznim skupovima kojima je predsedavao.
– Kao član raznih sinodskih komisija izlagao sam na sednicama Sinoda kojima je patrijarh presedavao, a tako i na Plenumu patrijaršijskog Upravnog odbora, na kojem su stručnjaci raznih profila iz cele Evrope razmatrali ideje ili projekte ekonomske i pravne prirode. Zanimljivo je da je patrijarh i na tako teškim zasedanjima uvek imao konce u rukama, bez obzira na to o kojoj se temi radilo. To su neverovatno znanje i neverovatna moć zdravog i brzog razmišljanja. Svi možemo da budemo srećni što smo ga imali, a ja sam još i Bogu zahvalan što me udostojio da s takvim čovekom i sarađujem – kaže advokat Blagojević, koji odlazak patrijarha smatra ogromnim gubitkom i za Crkvu i za srpski narod.
– U vreme kad je patrijarh Irinej bio administrator Eparhije srednjoevropske, ja sam bio namesnik za Bavarsku. Sretali smo se češće, a naši odnosi uvek su bili saradnički korektni i ljudski. Mi smo se poznavali i ranije. Služili smo zajedno i u manastiru Svetog Stefana u Slancima kod Beograda. Kad sam na službu došao u Hanover i prelistao crkveno Jevanđelje našao sam njegov zapis u kojem se on seća da je sada po drugi put u hramu koji je osveštao 1995. On se svega toga setio posle 18 godina, što potvrđuje da je zaista imao jaku memoriju – seća se protojerej-stavrofor Branislav Čortanovački, sada sveštenik u Hanoveru.
Navratio u školu
– Predavao sam pravoslavnu religiju u jednoj nemačkoj školi u Lindenu, a kad je jednom bio u prolazu kroz Hanover poželeo je da vidi tu školu i način predavanja pravoslavne religije deci raznih nacija koja govore nemački. Bio je čovek-stvaralac. Sve je hteo da zna i da usvoji ako je dobro – priča sveštenik Pejić koji u toj školi pravoslavnu religiju predaje i danas.
Klepetalo
Potpisnik ovih redova imao je prijatan zadatak da na aerodromu u Langenhagenu, u svojstvu izveštača, dočeka patrijarha Irineja i delegaciju koja ga je na čelu sa episkopom bačkim Irinejom pratila. Sveštenik Pejić je hteo da im pokaže kapelu koja je na aerodromu uređena za pravoslavne vernike. U prvom kontaktu sa patrijarhom dobio sam utisak da sam sreo običnog, komunikativnog čoveka, a ne visokog crkvenog dostojanstvenika. Odmah po ulasku u kapelu patrijarh je savijenim kažiprstom kucnuo u zvono, koje liči na pravo crkveno i kratko rekao: „Nema“. Ja u čudu, pitajući se šta bi tu moglo da bude, nasmejem se i učtivo upitam: „Vaša Svetosti, čega tu nema?
– Klepetala – odgovorio je, a ja sam se, kad sam čuo reč klepetalo, glasno nasmejao kao dobrom vicu. Moj smeh bez suzdržavanja je iznenadio i njegove pratioce i sveštenika Pejića.
Upitao me je patrijarh zašto se smejem, a kad sam mu rekao da mi je smešna reč klepetalo, upitao me je odakle sam i kako se to kod mene kaže. Kad sam mu odgovorio da sam iz Republike Srpske i da se to kod nas zove zvečak ili klatilo, nije ništa komentarisao. Okrenuo se svojim pratiocima i mirno rekao: „Vidite, mi ovo u Beogradu nemamo.“
Album
-To je veliki trenutak radosti. Redak događaj. To je blagoslov božji kad te pričesti i blagoslovi patrijarh, naročito tako izuzetan kao Irinej. On je zračio nekom čudnom snagom i toplinom. Svaki susret s njim meni je puno značio. Angažovao sam profesionalnog fotografa da mi sve susrete sa patrijarhom snimi. Od tih snimaka napravio mi je knjigu-album koja će mi ostati kao trajna uspomena na te susrete – kazuje Lazar Radujković, pojac hora „Sveti Simeon Mirotočivi“.
Čestito predstavljajte otadžbinu
Aleksandar Lazar Đurica kaže da je patrijarha sreo u manastiru na ustoličenju vladike Sergija, a njegove blage i mudre reči će mu ostati zauvek u sećanju.
– Budite blagodarni što živite u zemlji u kojoj možete da ispovedate svoju pravoslavnu veru. Uvek ostanite pravi i čestiti ljudi, a tako predstavljajte i svoj narod i svoju otadžbinu – savetovao nas je očinski u razgovoru posle liturgije.
Poslednji put sreo sam ga u kripti Svetog Simeona Mirotočivog u Patrijaršiji, i kad sam ga, uzimajući blagoslov, podsetio na njegov boravak u Hildeshajmu i Hanoveru, on mi je blagim osmehom pokazao da se svega seća. Nažalost, bilo je to moje poslednje viđenje s divnim patrijarhom koji je mudro i uspešno vodio Srpsku crkvu – seća se Đurica.
Zajedno smo obnavljali manastir
Priča Nišlijke Latinke Lau, redovnog dugogodišnjeg pojca crkvenog hora „Sveti Simeon Mirotočivi“ pri hramu Svetoga Save u Hanoveru, duga je, emocionalna i neobična. Ona je, kaže, „odrastala uz episkopa Irineja“, a kao vernica ubeđena je da joj je sve Bog odredio, pa i to da episkopa Irineja pridobije da je podrži u nameri da renovira napušteni manastir Svetog Jovana Krstitelja, na brdu više Gornjeg Matejevca kod Niša.
– Kao dete sam u taj manastir išla s mamom Persom, a kad su tata Safir i mama morali na posao sestre su rekle da kod njih mogu da ostanem ceo dan. Tako je i bilo. One su me zavolele, a i ja njih. Prvi put sam počela da pevam u Crkvi Svete Trojice u Nišu, a pevanje sam učila i sa sestrama u manastiru. Manastir je kasnije postao muški, a ja sam nastavila da pevam u Crkvi Svete Trojice. Episkop Irinej često je držao službe i u crkvi i u manastiru, a kad se upokojio i poslednji monah, manastir koji je prema predanju nastao za vreme Cara Konstantina Velikog ( 13. vek) je zatvoren – priča nam Latinka.
Ona je u 16. godini s mamom otišla kod tate u Nemačku, a svako leto je dolazila u Niš i uvek sretetala vladiku Irineja.
– On je za mene uvek našao vremena i uvek je govorio da se vratim iz Nemačke. Bio mi je kao rođeni deda, a ja njemu kao unuka. Kad sam jednom došla i videla kako je manastir zapušten, sela sam pred zatvorena vrata i gorko se isplakala. Ispričala sam Irineju koliko sam tužna, ali kad sam ga zamolila da manastir renoviramo s nevericom me je pogledao. „Drago dete, niko više neće u manastir“, rekao mi je s prizvukom tuge.
Kada je kasnije video koliko je Latinka tužna i uporna i posle njenog obećanja da će i sama pomoći, u Crkvi Svete Trojice je vernike pozvao u akciju.
– Verujte mi, posle njegovog poziva, pola Niša je došlo na brdo ispred našeg manastira. Episkop je uvideo da mi je Bog podario upornost i volju da manastir renoviram, pa me je i podržao. Renoviranje smo počeli pre 20 godina. Grad Niš nam je poklonio bandere i kablove, pa danas imamo i struju, a asfaltirali smo i put, pa se do manastira može i automobilom. I kasnije kad je Irinej postao patrijarh uvek je dolazio u Niš, a posećivao je i našu crkvu i naš manastir. Naravno, naši susreti i ovde u Hanoveru i u manastiru u Himelstiru uvek su bili srdačni. Kad sam jednom u manastiru pošla da mu se javim, sveštenik u njegovoj pratnji upitao me je kako se zovem. Kad sam rekla: „Latinka“, patrijarh se okrenuo i dodao: „Gornji Matejevac.“
Amanet još nisam ispunila
– Uvek mi je govorio.“Sinko vrati se u svoju zemlju.“ Otišao je, a ja njegov amanet još nisam ispunila. Gorko sam plakala kad sam čula da je umro. Kao i onda pred vratima zatvorenog manastira Svetog Krstitelja Jovana. Volela sam ga kao rođenog dedu.
Zlatni lančić
– Nisam stigla na osveštanje našeg obnovljenog manastira, a osveštao ga je episkop Irinej. Kad sam kasnije došla na odmor, u manastiru su već bili iguman, dva monaha i nekoliko iskušenika, a episkop Irinej, koji se molio Bogu da se moja želja oko renoviranja ispuni, poklonio mi je zlatni lančić sa ikonicom Svete Bogorodice – priča Latinka.
Чланак Očinski brinuo o narodu се појављује прво на Vesti online.
