Naš covek, Dragan Radanovic (51), vec tri i po decenije jezdi zemljinom kuglom. Boravio je na skoro svim kontinentima, ali se ni sa jednog putešestvija kao sa ovog tek minulog, u svoje Celarevo nije vratio umorniji i lakši za cak 20 kilograma.
Triša, kako ga od malena zovu, je za 22 dana prevalio bezmalo 20.000 kilometara, što za ovog džina u iole normalnim prilikama i nije puno. Svetski putnik možda je i prvi koji je od dolaska Amerikanaca u Avganistan kao turista posetio tu zemlju. Po povratku od Turkmenistana do ruskog Bakua, Kaspijskim morem 310 kilometara prešao je ogromnim brodom koji je izgraden u pulskom „Uljaniku“.
Najtežih šest dana
Sve bi prošlo bez vecih problema da je poslušao suprugu Gordanu, sina Radeta (stariji sin Miroslav živi sa babom i dedom u Australiji) i brojne prijatelje, koji su mu govorili da na velikoj turneji obavezno zaobide Avganistan i Pakistan.
– Mene su baš te dve države posebno privlacile, a narocito Avganistan. Hteo sam da vidim šta su ranije Rusi, a sada Amerikanci uradili – prica Triša.
Posebno istice trenutke koje je doživeo u našoj ambasadi u Teheranu, kada im je objasnio da mu je potreban akt na osnovu kojeg bi u avganistanskoj Ambasadi dobio turisticku vizu za ulazak u tu zemlju.
– Naši ljudi su me najpre s nevericom gledali, a onda ko zna koliko vremena preklinjali da tamo nipošto ne krenem. Shvativši da to ne pomaže, zamolili su me da bar obrijem bradu. Nisam pristao.
Krstarenje „opelom“
Iz Celareva na put u Bugarsku, Tursku, Iran, Pakistan, Avganistan, Turkmenistan, Azerbejdžan i Gruziju, Triša je kao i u mnogim ranijim prilikama krenuo svojim „opel kadetom“, starim 19 godina. Automobil je na strašnim drumovima, pa i u pustinji cesto stao i zbog kvara. Gazda je uspevao da ga popravi. Na povratku nedaleko od Sofije ni Triša, niti ekstra majstor na brzinu nisu mogli da ga osposobe za vožnju. Triša ga je došlepao do granice, a onda mobilnim telefonom pozvao drugare da dodu po njega. „Opel“ je dovezla služba AMSJ i sada vlasnik treba da obezbedi prilicno novca za generalku.
Dali su mi ono što sam tražio, pa u Ambasadi Avganistana nisam imao nikakvih neprilika – kaže Triša.
Svetski putnik iz Srbije posle Irana stigao je u Pakistan. Odmah na granici upoznao se sa ministrom carina, izvesnim Abedom koji ima desetoro dece i koji je za Trišu priredio veceru.
– Nije samo ministar bio ljubazan. Takvi su uglavnom svi koje sam sretao – prica on. – Bedno žive. Sirotinja je na svakom koraku.
Boravio sam pet dana, a onda od grada Kvede, krenuo ka Avganistanu. Zbog sukoba u Kašmiru pakistanska policija me vratila, odakle sam i pošao – u Kvedu. Izgubio sam mnogo vremena, ali sam ipak stigao na cilj – u Avganistan. Nikad necu zaboraviti tih šest izuzetno teških dana. Bio sam u Kandaharu, Kabulu i još nekim drugim mestima. Razdaljina izmedu ta dva grada je oko 600 kilometara, a ja sam je jedva prešao za dvadesetak casova.
Opet bi išao tamo
Po njegovoj prici, putevi, mostovi, kuce, kao i sve ostalo skoro da su uništeni. Zemlja je u haoticanom stanju.
– Staro i mlado na svakom koraku koristi drogu. Hrane je veoma malo. U nazovi restoranima može da se dobije najcešce samo nekakva lepinja, koja brašno nije ni videla. Cinilo mi se da je od trave. Pojeo sam dnevno tek po neki zalogaj. LJudi su i pred svega prema meni bili veoma korektni – objašnjava Triša. Pokazuje nam fotografiju kuce ispred koje je njegov automobil.
– Ovde sam proveo nekoliko casova. Valjda zbog hladne vode koju sam pio, a i stravicnih temperaturnih razlika (od samo 5 pa i do 50 stepeni), bio sam u veoma teškom stanju. Pomišljao sam na najgore. Vlasnik kuce uveo me unutra.
Oduzete kasete
Triša je u Avganistanu video-kamerom snimao brojne interesantne detalje. Na izlasku iz „pakla“ oduzete su mu sve cetiri kasete.
– Zabeležili su moju adresu i obecali da ukoliko nisam snimao ono što je zabranjeno, oduzete kasete poslati u Celarevo. Siguran sam da ce me prevariti i da prijatelji ništa od mog truda nece videti – kaže Triša.
Pripremio mi je ko zna koliko caja, dao nekoliko vitaminskih tableta i bio sam u stanju da krenem dalje. Oni sa kojima sam kontaktirao potpuno su uvereni da ce Al Kaida isprašiti Amere, kojih nigde osim na ćrodromima nisam video.
Na pitanje da li bi posle svega što je doživeo opet krenuo u te zemlje. Bez dvoumljenja kaže da bi to ucinio, koliko sutra, ali samo pod odredenim uslovima.
– Specijalnim džipom sa tamnim staklima, erkondišnom, frižiderom i ostalim uredajima, kao i dvojicom, trojicom odvažnih drugara. U drugacijim prilikama, pogotovo putnickim automobilom to ni lud više ne bih ni pomislio, a kamoli uradio. Tek sad vidim koliko su moja Goca, Rade i drugari, kao i osoblje naše ambasade u glavnom gradu Irana bili u pravu, kada su me odvracali od puta u Pakistan, a posebno u Avganistan, gde su mnogi mislili da sam krenuo kao špijun ili trgovac drogom – završava pricu Tiša.
„Saobracajka“ sa magarcem
U Pakistanu vozila se krecu levom stranom puta, a u Avganistanu – desnom.
– Umalo zbog toga nisam doživeo nesrecu. Jednostavno sam se zaboravio. Kad sam iz Pakistana ušao u Avganistan sa „opelom“ sa nastavio da vozim levom stranom. Iznenada sam spazio coveka s magarcem. Umalo da nije dospeo na haubu automobila. Strašno sam se uplašio i pomislio: „Zar da ovde izgubim glavu i da mi moji u Celarevu na spomeniku zabeleže da sam stradao u tudoj zemlji od magarca“. Još mi odzvanjaju reci Avganistanca koji mi je odbrusio da sam ludi od životinje koju je vodio.
