Ma otkuda da su stizali, dobrovoljci su u prvo vreme, pre nego što su saveznici odobrili da mesto okupljanja bude Krf, upućivani na severnu afričku obalu, u Tunis, u logor srpskih rezervnih trupa u Lazuazu, kod Bizerte. U Lazuaz su i kasnije upućivani dobrovoljci iz Amerike, ali će ovo područje do kraja rata ostati i baza za lečenje i oporavak srpskih ranjenika.
Tokom tri ratne godine, od 1916, kroz logore, kasarne i bolnice na tuniskoj sredozemnoj obali, u Bizerti i okolini, proći će oko 60.000 srpskih vojnika i oficira, uključujući dobrovoljce i ranjenike. Najveća zasluga za njihov smeštaj i obezbeđivanje potrebnih uslova pripada kobandantu francuske vojno-pomorske baze u ovoj oblasti, viceadmiralu Emilu Gepratu, koji je ostao u najlepšoj uspomeni svim pripadnicima srpske vojske.
Dobrovoljci su vojnu obuku prolazili kao pripadnici Prvog srpsko-hrvatsko-slovenačkog puka. Ali, postojale su i druge jedinice, čije su nazive izabrali sami dobrovoljci, još u Americi – Vidovdanski bataljon, četa Bana Strahinjića, četa vojvode Mišića, četa Zrinski… U tim jedinicama je bilo Bosanaca, Hercegovaca, Crnogoraca, Banijaca, Kordunaša, Bačvana, Banaćana i Sremaca, kao i Dalmatinaca, Zagoraca i Slovenaca.
Posle završene obuke, dobrovoljci su svrstavani u srpske pukove i prebacivani na Solunski front.
Gusle bude rodoljublje
U Americi, sa ostalim emisarima, dobrovoljce među našim iseljenicima pozivao je i jedan od najistaknutijih guslara toga vremena Petar Perunović, koji je sa srpskom vojskom bio od početka rata i s njom prešao Albaniju. NJegove gusle su podsećale na zavičaj i podsticale rodoljublje. Govorili su da je svojim pesmama i guslama postigao gotovo više nego sva srpska diplomatija. O Perunovićevom emotivnom guslanju pričali su posle dobrovoljci na Solunskom frontu i toplo ga dočekivali i pozdravljali kad bi ih posećivao na bojištu.
Za admirala Geprata je vezana i jedna anegdota, o tome zašto je prekinuo svoj običaj da novodošle srpske vojnike pozdravlja uobičajenim srpskim pozdravom „Pomoz’ bog, junaci!“ Bio je naučio da to lepo kaže na srpskom jeziku.
Inače, srpski vojnici su ga zvali „Srpska majka“, „Naš dobri duh“ i „čika Geprat“. Zbog njegove pažnje prema srpskim vojnicima imao je i neprijatnosti u savezničkoj komandi, posebno kad je dozvolio da kao dnevno sledovanje dobijaju kilogram hleba, dok je po propisu bilo samo 600 grama za vojnike. Otpisivali su mu takva prekoračenja: „Zna se, Geprat i njegovi Srbi!“
Dogodilo se jednom da je admiral pogrešio i umesto junaci, rekao – junci.
Scena je bila kao i mnogo puta ranije – svečana, postrojeni vojnici, muzika, admiral dolazi, oficiri ga prate, svi na konjima. Uzvikuje svečanim glasom:
„Pomoz’ bog, JUNCI!“
Umesto uobičajenog gromkog odgovora „Bog ti pomogo!“ u stroju – smeh. Iznenađen, admiral se okreće srpskim oficirima koji se i sami s mukom uzdržavaju da ne prsnu u smeh. Kad su mu objasnili otkud ta vojnička „nedisciplina“, admiral se izvinio, ali je posle izbegavao srpski.
Amerika nije bila jedina prekookeanska zemlja iz koje su dolazili dobrovoljci da se bore u redovima srpske vojske. Bilo ih je i iz daleke Australije i sa Novog Zelanda. Neki su došli samoinicijativno, a većina uz pomoć engleskih vlasti. Oktobra 1917. godine, u Solun je stiglo 78 srpskih dobrovoljaca sa šestog kontinenta. I oni su, posle obavezne obuke u bazi Lozuaz, bili raspoređeni u jedinice srpske vojske.
Iako su im Krf i Bizerta bili blizu, tako reći bili preko puta, dobrovoljci iz Italije su imali najviše muka. Vlada Italije nije dozvoljavala ni osnivanje dobrovoljačkih udruženja, ni njihovo prijavljivanje, a kamoli odlazak na
Solunski front. čak i kada je stupila u rat na strani saveznika, nastavila je opstrukciju, pa i kad je počela da dozvoljava odlazak dobrovoljaca postupala je veoma restriktivno.
