Nekada, u vreme jednopartijskog sistema, list „Borba“ je bio organ Komunističke partije. Jedna partija je imala jedan list, a drugo je bilo pod kontrolom. Kasnije se „Borba“ malo emancipovala, čak u „Našu Borbu“, a njenu ulogu je preuzeo „Komunist“.
Danas u Srbiji postoji mnogo partija, ali samo jedna ima gotovo sve listove. Demokratska stranka kao „žuto preduzeće » sa svojim satelitima i nekoliko nevladinih organizacija ima svoj organ koji se zove „Blic“ (a ne „Komunist“) i svoj javni bilten koji izlazi u vrlo ograničenom broju primeraka pod naslovom „Danas“. Nedeljno izdanje ovih novina izlazi pod imenom „Vreme“. Polubesplatne dnevne novine „Alo“ i besplatne novine „24 časa“ su podizanja „Blica“. To su prave pravcate partijske novine, propagandni centri i organi partije. Vlasnik i gazda u inostranstvu, a u Srbiji.
U službi ove političke grupacije je, pre svih, televizija i radio B92 i druge radio i televizijske stanice sa nacionalnim frekvencijama. Medijska situacija Srbije je nikad tragičnija, umesto medija, mi imamo najčistiju propagandu i fabrike laži i obmana. Ništa nije kako jeste ako je to potrebno pomenutim gazdama. Najsvežiji primer su socijalisti. Do pre mesec dana oni su bili sve najgore što je ikada zadesilo Srbiju. U najboljem slučaju, samo ubice. U najgorem, genocidna partija i partija koja je dovela do bombardovanja Srbije. Pošto su postali matematički neophodni za održavanje DS-a i G17 na vlasti, odjednom su od svih medija postali uvaženi lideri i najveći pobornici evropskih vrednosti i integracija.
Još gore je sa nesretnim Draganom Markovićem Palmom, Arkanovim potrčkom. On je godinama služio za ruganje i golu, ponekad brutalnu sprdnju novinarima svih ovih medija. Odjednom, po komandi on posta najveći Evropejac na Balkanu. Ni rođendan engleske kraljice ne bi bio proslavljen da Palma nije došao. čim prestane matematička potreba on će za sve ove medije ponovo biti „bruka i sramota Srbije“.
Ovakvi drastični primeri propagandističkih zloupotreba nisu nikada bili prisutni u Srbiji. Propaganda je nekada bila u službi velikih ideologija ili religija, ali nikada nije bila u funkciji tako prizemnih interesa i tako drastično neprofesionalna.
Kada je reč o profesiji, onda treba reći da je zahvaljujući enormnom broju listova i televizija i njihove zloupotrebe zvanje novinara izašlo na najgori mogući glas. Ta profesija je postala lišena bilo kakvog dostojanstva. Sećam se kako smo se u Srbiji svi bili usredsredili protiv pokušaja da se novinar tretira kao društveno-politički radnik. Danas posmatramo kako je većina novinara pretvorena u puke stranačke aktiviste koji učestvuju u akcijama svoje stranke, a sve pod maskom novinarskog poziva.
Tabloidne novine i tabloidne televizije poput B92 dotukle su i ono malo želje za profesionalizmom. Nekada je postojala neka vrsta komitetske kontrole ili cenzure. Sada taj posao obavljaju tržište i rejting. Oni su surovija kontrola od najgore cenzure. Prva strana ili naslovi prodaju novine i prave rejting televizijama. Sve je u toj funkciji i nije važno koliko je to pokriveno znanjem, argumentacijom, dokazima ili istinom. Ne nazire se ni „I“ od istraživačkog novinarstva.
Nekada su novine i televizije bile društvena svojina. I novinari su ih osećali kao svoje i polagali neko pravo na njih i na odlučivanje i samoupravljanje. Danas tom ni traga. Gazda se sve pita. „Veži konja gde ti gazda kaže“ – osnovno je geslo uređivanja novina i televizija u Srbiji. Brutalnost koja se iskazuje je glavna osobina divljeg kapitalizma. Na to se teško navikavaju samo neki preostali stari novinari i urednici.
Srpske televizije, bez ostatka, postale su obična kanalizacija u kojoj se na gledaoce sliva ono najgore iz Amerike i njenih čemernih satelita. Naše televizije se prosto utrkuju u kupovini najgorih mogućih licenci. Tome posreduju marketinške kompanije koje su u rukama nekoliko partijski organizovanih tajkuna i koje ne samo da ucenjuju i vladaju posredno televizijama, već i ostvaruju enormne ekstraprofite. To je, odista, uz toliko izmišljenih mafija u Srbiji, prava pravcata televizijska mafija.
Novine i televizije služe i kao pravi reket. Ako ne budeš platio, pisaću sve najgore o tebi i tvojoj firmi. Ako sam već napisao, pisaću još gore ako ne platiš. Ako platiš, nikom ništa. Pošteđen si.
U Srbiji, jednostavno rečeno, nema kritičke javnosti. Iz javnog života su se manje više povukle sve ličnosti od ugleda i integriteta. Oni su uglavnom zgađeni.
Srbija se, dakle, ogleda u takvim medijima. I ma koliko njen lik bio ružan, on je u ogledalu medija iskrivljen. Lepo i pametno lice Srbije, koje, takođe, postoji potpuno je sakriveno. Za njega nema mesta u medijima Srbije.
