Mi smo ekonomski emigranti, volimo svoju zemlju, a politika nas ne zanima, kažu Goran Gojević, klarinetista, i Dragan Petrović, pijanista, Beograđani koji su u Torontu otvorili muzičku školu „Goja“.
Ovo je prva i jedina ustanova takve vrste, koju drže srpski muzičari, koja nudi znanja iz oblasti klavira, gitare, flaute, klarineta, saksofona, solo pevanja i teoretskih predmeta. Priznaje je „Rojal konzervatorijum“, a ima razvijenu saradnju sa mnogobrojnim muzičkim školama i umetnicima koji žive i rade u prestonici Ontarija. Ipak, put koji su osnivači prešli da bi danas mogli da kažu da su „svoji na svome“ bio je obeležen zamkama koje vrebaju svakog emigranta na nepoznatom terenu.
– Svi koji smo došli u toku poslednje decenije, vrhunski visokoobrazovani stručnjaci iz raznih oblasti kojima naša zemlja nije imala šta da ponudi, morali smo ovde da krenemo ispočetka. Ja sam znao ko sam i šta sam, ali to ne znači da je Kanada samo na mene čekala.
Jednostavno, moraš da se pomiriš s tim da si niko i ništa, da znanje i obrazovanje koje si poneo sa sobom i dao ovoj zemlji ne znači da ona mora da vodi računa o tebi.
Ponosni na naslednike
Goran i Dragan, osim što mogu da se pohvale svojim talentovanim učenicima, mogu da budu ponosni i na svoju decu koja su nastavila njihovim stopama.
– Moja devetogodišnja ćerka Nela svira podjednako dobro i klarinet i klavir, ali joj je balet na prvom mestu. Draganov sin Filip, koji je njen vršnjak, pohađa nastavu klavira u našoj školi. Naravno, ne predaje mu otac, tako da nema nikakvih privilegija u odnosu na druge učenike – priča Goran.
Treba vremena da se steknu prave pozicije, ali ipak nam je pružena šansa da započnemo novi život, pa kako se ko snađe – priča Goran Gojević, koji je u Kanadu došao sa suprugom koja je tada bila u sedmom mesecu trudnoće.
– Ja sam već posle sedam dana našao posao. Svirao sam u centru Toronta, nisam mogao ekskluzivnije mesto da nađem. Svako veče sam bio okružen džet-setom, ali to nisam znao. Posle se desilo da sviram po kafanama u koje sam u svom Beogradu zalazio samo kao gost. Ni u najružnijim snovima nisam video sebe da sviram po porudžbini. A to mi se upravo dogodilo. Imao sam slavan početak svog kanadskog života, a onda sam pao i jednog trenutka čak razvozio pice. I opet se podigao – priča Dragan Petrović, kojeg svi znaju po nadimku Pera.
Presudno poznanstvo u „ZAM“
Ova dva muzičara upoznala su se u restoranu „ZAM“ u Torontu, koji im je otvorio oči – da nešto moraju da urade sa svojim znanjem. – To je najtamnija strana moje prošlosti, ne zbog vlasnika i osoblja restorana, njima svaka čast, nego zbog bednog osećaja što je svako mogao da mi priđe i komentariše moje sviranje… – kaže Dragan.
Ne stide se toga gde su svirali, kako kažu, ali to je za njih bilo dno u odnosu na obrazovanje koje imaju. Goran Gojević je magistrirao klarinet na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu, učestvovao na brojnim nacionalnim i internacionalnim takmičenjima i bio zaposlen u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde je radio u operi i baletu. Dragan Petrović je obrazovanje pijaniste stekao na beogradskom Fakultetu muzičkih umetnosti, ali je otišao u druge muzičke vode.
Broj jedan
Dragan Petrović Pera objavio je u Kanadi dva džez albuma koji su imali lepu promociju u ovdašnjim medijima. Ali, od pop-rok zvuka nije mogao da pobegne, pa je sa prijateljima, Radošom, Duletom i Draganom, osnovao bend „Broj jedan“ koji je, kako kaže, nastao slučajno i funkcioniše na osnovu dobrih vibracija.
– Mi smo četiri istomišljenika, četiri Beograđanina koja žive u Torontu, sviramo muziku na kojoj smo odrasli i koja je naš vapaj za nekim dobrim starim vremenima.
Sa svojim vršnjacima iz kraja osnovao je bend „Pasta Zi Zi“, a potom i „Slomljena stakla“, jednu od najpopularnijih grupa novog talasa tadašnje Jugoslavije. Karijeru je nastavio u splitskom „Tuti-fruti bendu“, svirao mnogim muzičarima na snimanju ploča i turnejama i ušao u dve pop-rok enciklopedije.
– Nažalost, ovde važi pravilo da neki pijani gost može da ti kaže da li znaš da sviraš. Mi smo to sebi dozvolili, nisu oni krivi, sami smo sebe srozali, da bismo preživeli i mogli da kupimo ujutro hleb i mleko – kaže Dragan i dodaje da se „mnogo žuči napio“, tako da nije ni čudo što je doživeo infarkt.
– U jednom periodu života morao sam mnogo da se savijem, a to mora negde da se odrazi. Kada smo se upoznali, Goran me je mamio da krenemo u posao. Onda smo svirali džez u nekom irskom pabu, ali ja nisam imao sluha za to.
– Znao sam da radim pravu stvar, nisam uspeo odmah da ga ubedim u to, ali smo se najzad spojili i nastavili biznis zajedno – dodaje Goran, koji je osnovao školu „Goja“ 2000. godine. – čovek ovde mora da bude spreman na sve, da sve proba, mora da vidi svetlo na kraju tunela, inače je propao i džaba što je dolazio. Mi smo sada na svetlosti, stali smo na noge, imamo svoj biznis, imamo i dugova i kredita, kao svi koji se bave privatnim poslom… Ono što je najvažnije, imamo ono o čemu smo maštali, svoju školu koju pohađa oko 200 učenika, kojima nudimo klasično obrazovanje za konzervatorijum, popularnu muziku, kao i našu narodnu i zabavnu muziku. Znači, ko hoće, na primer, da nauči da svira Carevca po notama, kola ili modernu narodnu muziku, može da nauči u našoj školi.
Uspešan poslovni tandem
Ubrzo se pokazalo da su dobar tandem u poslu. Goran je zadužen za sve ono što se tiče poslovanja škole gledano u brojkama, a Dragan za informisanje javnosti, kreaciju veb-sajta, jednom rečju marketinški nastup njihove ustanove na tržištu.
Muzička škola „Goja“ registrovana je kao kompanija, ima pet stalno zaposlenih profesora, a po potrebi angažuju stručnjaka koliko god je to potrebno.
– Lepo je kada sam sve određuješ i ne moraš nikome da objašnjavaš zašto je to tako. Ti si vlasnik, i to je to. Radimo i kao profesori, ali pošto je naše predavanje ekskluzivno, onda je i taj sat skuplji. Osim toga, ono što smo uvideli jeste da je naša Muzička akademija zakon za ovdašnje konzervatorijume, pa zašto bismo onda sebe potcenjivali.
Iako je ovo jedina muzička škola koju drže dva Srbina, najmanje je učenika iz otadžbine.
– Imamo samo petoro naših mališana, to nas boli. Otvoreni smo za sve, a za naše ljude dajemo popuste i stvarno nam je žao što je tako, posebno zato što u Torontu ima mnogo finog sveta koji je došao sa naših prostora. Ko zna, možda još uvek imaju paranoju da će ih zemljak prevariti, što nije redak slučaj. Mnogi i ne znaju da mi postojimo. Na kraju krajeva, znamo sve muzičare koji su ovde i koji rade po evropskim modelima, koji su bili profesori u najvećim institucijama i možemo da im preporučimo one najkvalitetnije, tako da ne moraju našu školu da pohađaju. U svakom slučaju, bili bismo srećni da na bilo koji način izađemo u susret našoj deci koja vole muziku – zaključili su vlasnici muzičke škole „Goja“.
