Parižanka Sofija Ilić (81), rođena Dimić, posle šest decenija vratila se u rodni Beograd da bi Direkciji za imovinu Srbije prijavila posede koji su oduzeti njenoj porodici posle Drugog svetskog rata. Ona je danas jedini direktni naslednik srpskih industrijalaca Dimića, koji su posedovali ciglane u Beogradu, Zemunu i Smederevskoj Palanci. Na spisku za povraćaj imovine njene porodice je i zgrada u Kosmajskoj ulici, u samom centru Beograda sagrađena neposredno pred bombardovanje grada 1941. godine. Tu je Sofija sa roditeljima živela sve dok ih nije iselila nemačka komanda.
– Našu ciglanu u Beogradu su odmah konfiskovali Nemci. A posle rata mome ocu Radoslavu Dimiću su, kao i mnogim privrednicima, nove vlasti sudile zbog saradnje sa okupatorom. To je bio apsurd, jer je on rat proveo u nacističkom logoru Dahau – priča Sofija za „Vesti“. Ona je imala 21 godinu kada je 1946. zauvek napustila otadžbinu. Vozom je stigla u Trst, a za njom je ubrzo stigla i majka Radmila.
Sofija Ilić se za povraćaj oduzete imovine interesuje još od sedamdesetih godina prošlog veka, uz pomoć rođaka, advokata. Od celokupnog nasledstva do sada joj je dato samo „pravo korišćenja“ porodične grobnice na Novom groblju u Beogradu. Odluku o tome je 1971. godine donelo Komunalno preduzeće za pogrebne usluge, a na osnovu rešenja Petog opštinskog suda kojim je Sofija oglašena za jedinu naslednicu Radoslava-Rada Dimića, „bivšeg iz Beograda“, kako stoji u rešenju.
– U Trstu nas je italijanska policija smestila u izbeglički kamp, gde se mama zaposlila na prihvatu novih izbeglica, a ja u ambulanti. Moj otac je 1945. uspeo da izađe iz Dahaua, gde se sprijateljio sa Francuzima i Belgijancima koji su mu pomogli da se smesti u Briselu. Tu smo se krajem 1946. godine svo troje okupili – priča Sofija.
Kada je Radoslavu Dimiću, u međuvremenu, u Beogradu umrla majka Mileva, Sofijina baka, Treći sreski sud je hitno zatražio od Prvog opštinskog suda da se konfiskuje imovina Dimića, pre nego što je Radoslav nasledi. Ciglane i zgrade su prešle u ruke države, a da se naslednik nikada nije vratio u zemlju. Umro je u Briselu, od posledica života u logoru.
Jednu od prvih ciglana u Beogradu otvorio je deda Sofije Ilić, Milan, još 1888. godine. Ciglarski posao je cvetao, naročito posle oslobođenja od Turaka, potom i Austrijanaca u Prvom svetskom ratu. Tako je samo Dimićev pogon u beogradskoj opštini Zvezdara zapošljavao stotinak radnika. Ciglane danas nema, ali Sofija Ilić potražuje zemljište na kojoj se nalazila.
Porodica Dimić se bavila i eksploatacijom rudnika uglja. Oni su podigli nekoliko zgrada u Beogradu, a Sofijin deda Milan Dimić bio je i među osnivačima Vračarske štedionice.
Sofija je sa svojom majkom i suprugom, kojeg je upoznala još u Beogradu, otišla u Ameriku, u Boston. Na Univerzitetu Harvard sagovornica „Vesti“ je magistrirala slavistiku i francuski jezik. Posao njenog supruga, koji je predstavljao velike kozmetičke kompanije, odveo ju je sa kćerkom i dva sina u Pariz.
Iako u devetoj deceniji, Sofija Ilić danas u Beogradu uglavnom sama prikuplja dokumentaciju kako bi dokazala da je naslednik porodice Dimić. Kao i mnogi koji potražuju oduzetu imovinu, suočila se sa problemom da ne zna tačne adrese svih poseda svoje porodice. Tokom šest decenija od oduzimanja izmenjeni su brojevi i parcela kuća.
– Uputila sam preko novina javno pismo investitorima koji kupuju Terazijsku terasu u Beogradu, kod hotela „Moskva“, da je deo te lokacije zapravo moje nasledstvo. To zemljište bi moglo da mi bude vraćeno u naturi, jer na njemu još ništa nije izgrađeno. Teško stižem do dokumentacije kojom dokazujem da sam naslednica, jer je napravljena nova parcelizacija zemljišta. Dokumenta sam tražila u arhivama Beograda, Srbije i Jugoslavije, u imovinsko – pravnim odeljenjima opština na kojima se nalaze moja nasledstva, u Drugom opštinskom sudu koji se bavi zemljišno-knjižnim predmetima. Neka dokumenta se u opštinama čekaju od 15 do 20 dana, a u sudu sam posle podnošenja zahteva čekala i tri meseca na papire o lokaciji imovine – napominje Sofija.
U pojedinim službama ona je, kako kaže, nailazila na predusretljive ljude, ali je bilo i neprijatnih koji smatraju da je prijavljivanje prema Zakonu o evidenciji oduzete imovine gubljenje vremena. Dokumenta su joj pronalazili preko volje, savetovali je da odustane… Sofija Ilić nije sabirala koliko je novca do sada dala na takse, niti koliko joj je vremena bilo potrebno da bi prikupila dokaze da je naslednica imovine svoje porodice. Kaže samo da je u oba slučaja potrošila – mnogo.
