Kako je čestitka izgledala svi već znamo, fotografija ustaše koji u rukama drži odsečenu glavu Srbina i poruka pisana latinicom, imenicama ispisanim malim početnim slovom i slovima bez dijakritičkih znakova.
Kada neko tako piše on: a) u kompjuteru ili telefonu ima samo englesku latinicu, b) je len, v) je nemaran, g) je nepismen, a kada prijateljima, čak i navodnim, Božić čestita šaljući im gore opisanu fotografiju on: a) ili ne razmišlja, b) ili nema čime da razmišlja, v) ili ima ozbiljnih psihičkih problema.
Za svoj „ispad“ Đakić se nevešto izvinio. Kao, slučajno je podelio objavu prijatelja i kada je shvatio da to nije u redu odmah je obrisao. Ako je to istina, a najverovatnije nije, onda bi i taj, navodni, prijatelj s njim u paketu završio na informativnom razgovoru.
Đakić je nakon izlaska iz suda za sve što je uradio, okrivio novinare koji su ukazali na njegov morbidni ispad mržnje prema srpskoj nacionalnoj manjini. Da to učini neko kome u životu stvarno loše ide čovek bi nekako i mogao da shvati, jer ljudi su obično skloni da za vlastitu nesreću optužuju druge, ali kada takve stvari radi neko ko živi na visokoj nozi onda to ne samo da je čudno, nego je i glupo. Jer, šta još može da fali čoveku koji sa svoje 22 godine poseduje ono o čemu ogromna većina mladih u Hrvatskoj može samo da sanja – luksuzne automobile, apartmane, skupu odeću, zlatne lance oko vrata? Zašto bi takav mladić na sebe privlačio pažnju morbidnim fejsbuk postovima, a ovo mu nije prvi put? Ranije je pretio i novinarima jer su negativno pisali o njegovom ocu, a pretio je i svedocima koji su to potvrđivali.
Mediji su objavili da je hotel čiji je mladi Đakić vlasnik u 2017. godini imao prihod od skoro pola miliona kuna i da je tu poslovnu godinu završio sa 89 hiljada kuna minusa. Prema istim navodima u toj godini u njegovom hotelu radilo je sedam zaposlenih sa prosečnom platom od 1.816 kuna. Zamislite! I onda se pitamo zašto mladi beže iz ove zemlje.
Zanimljivo je da se neko ko svojim radnicima daje tako mizernu platu, ispod svakog minimuma, predstavlja kao nekakav veliki Hrvat, da ne kažem domoljub. Iz te činjenice se možda i najbolje vidi da to sa ljubavlju prema vlastitom narodu nema nikakve veze.
Govor mržnje na Fejsbuku i ostalim društvenim mrežama sve je rašireniji, ne samo u Hrvatskoj nego i u svim zemljama bivše Jugoslavije. Komentari ispod pojedinih tekstova sve su bestidniji, bezobzirniji i brutalniji. O mržnji i netrpeljivosti prema određenim ljudima i manjinskim zajednicama koju na taj način ispoljavaju i šire mogli bi da se napišu tomovi i tomovi knjiga jer primeri su bezbrojni. Pribegava im populacija od potpunih anonimusa sve do visokopozicioniranih političara.
„Pogledajte ovu njušku i uvijek imajte na umu kako je njegova mržnja prema hrvatskom rodu i državi Hrvatskoj, jedinica mjere zla i zločinačke politike prema vlastitoj domovini“ – napisao je 2015. godine u jednoj svojoj objavi na Fejsbuku posvećenoj srpskom zastupniku Miloradu Pupovcu jedan drugi zastupnik, odnosno Branimir Glavaš.
„Poštovani Romi ne vjerujte bivšem oficiru JNA laže ko srpski ciganin i nije dio vas Hrvatskih Roma u Hrvatskom Saboru iznosi laži i radi po nalogu mrzitelja hrvata što nije vaš program suživota“ – objavio je 2016. godine na Fejsbuku saborski zastupnik Stevo Culej.
„Jebem vam majku izdajničku. matija babiću ti si mrtav čovjek!“, „picka vam materina cetnicka smrdljiva jedva cekan kad ce te zaklat neko da ti doden na grob izasrat se. kevu ti razjebanu rezjebalo stado mrtvih cetnika babicu smrade . doci ce vrime kad ce i tvoja sama po gradu ici kad napuni 18“ – je samo jedna od poruka koje su stizale na mejl adresu portala Indeks.hr nakon presude šestorci Hrvata iz Bosne.
Ovakve objave u pravilu su popraćene lajkovima i drugim, isto tako isključivim, prostačkim i morbidnim komentarima podrške, a sve ih je više i ispod sasvim običnih, nepolitičkih tekstova tako da sve poprima oblik epidemije.
Iako mnogi u tome prepoznaju isključivo mržnju prema manjinama, koja u slučaju Ivana Đakića i jeste u prvom planu, jer je i najvidljivija, pre bih rekao da se u njegovom slučaju radi o nečem sasvim drugom. Automobili, zlatni lanci i satovi, hoteli i apartmani mogu da se kupe, ako im je, spletom raznih okolnosti, da do toga dođu olakšao ujak, stric ili otac na visokom položaju, ali poštovanje i ugled ne mogu, jer od obične jalovine ništa se korisno napraviti ne da.
Ako je u svemu ovome nešto dobro, onda je to sve vidljivija nelagoda, koja se na licima hrvatskih političara, u trenutku kada im novinari postavljaju pitanja o takvim stvarima, više ne može sakriti. Ali to nije dovoljno. Nelagodu treba pretvoriti u otpor, otpor u osudu, osudu u politiku, politiku u vrednost, vrednost u pravilo, pravilo u zakon, zakon u praksu.
Hrvatska vlast i političari zaista nemaju nikakvog razloga da budu tolerantni prema ustaštvu i da traže lažnu ravnotežu osnivajući komisije za suočavanje s prošlošću. Dovoljno je da sebi postave nekoliko pitanja. Šta je to dobro što je ustaštvo donelo ovoj zemlji, ikada? Koje su to vrednosti uspostavljene za vreme NDH zaslužile da budu upamćene, da ih se i danas neguje? Odgovor je jasan, ništa dobro i ništa vredno.
Ustaštvo će nastaviti da opravdavaju, tolerišu, ulepšavaju i nekažnjavaju jedino ako im je zaista cilj da celu ovu zemlju, u kojoj svi zajedno živimo pretvore, u običnu, neproduktivnu jalovinu iz koje neće pobeći samo onaj ko za to nema priliku i naravno oni koji toj jalovini i sami pripadaju.
The post Od jalovine se ništa dobro napraviti ne da appeared first on srbi hr.
