Živeo je životom urbanog vagabunda, menjao mesto stanovanja i poslove, a danas kao 48-godišnjak, nekadašnji maneken Goran Tica, priznaje kako mu je period ’80-ih, ostao u najlepšoj uspomeni. Nije ni slutio da će propast Jugoslavije rasturiti mnoga prijateljstva, a sve ratove koji su tada vođeni – doživeo je lično. I bolno.
– LJudi u mom Beogradu počeli su da se menjaju, a meni se činilo kao da sve brže približava propast sveta – seća se Goran koji je ’92. spakovao svoj kofer i otišao u Minhen, da potražim izgubljeni sjaj i uzme sve najlepše od Zapada. – Umesto traženog, sudario sam se sa novim svetom bez emocija i nostalgijom. Nazad nisam hteo. Novostečeni poznanici su me tešili, a ja sam shvatio da valjda tako izgleda otrežnjenje – priča Tica koji se tih godina najviše obradovao prvom broju „Vesti“ koje su mu, kako tvrdi, sve vreme bile spona između otadžbine i tuđine.
Brat i sestra
– U svet manekena sam kročio gledajući svoju sestru LJiljanu, jednu od poznatijih manekenki ’80-ih godina – seća se Goran. – Dopadalo mi se da putujem po svetu, nosim modele poznatih kreatora, i još da dobro zarađujem. Međutim, posle devet godina ipak sam odustao, u svemu tome nisam nalazio više čari.
– Navike su navike, od njih ne odstupam, a dan koji ne počne sa“Vestima“ za mene je propušten – veli Goran koji se ovih dana obreo u srpskoj prestonici i posetio Redakciju svog omiljenog lista. – Kad god se uželim Beograda, dođem. Napunim baterije, družeći se sa svojim drugarima, ismejem se od srca i vratim zadovoljan u Minhen.
– Šta mi danas nedostaje u Beogradu? Šarm veselog noćnog život, kada ni u sitnim satima, nije mogla da se desi neprijatnost onima koji „zalutaju“ u tašmajdansku „Šansu“. Kafanu boema, radoznalaca, baš kao i stranca. To je bio Beograd, to su bili dobri ljudi sa kojima sam se nekad družio. Neki od njih su se izgubili, drugi raštrkali po svetu, a treći promenili – priča naš sagovornik kome prvi dani, a i godine nisu bili laki u tuđini.
Mirna luka
– Godinama sam uplovio u mirnije vode. Protunjao sam kroz mladost sve ono o čemu mnogi sanjaju, od manekenstva, preko filma do najlepših devojaka bivše Juge. Za sobom imam dva braka i dvoje dece. Sa bivšim ženama sam u dobrim odnosima, a decu obožavam, kao i svoju suprugu Aleksandru – iskreno će Goran.
– Radio sam najteže poslove, nisam birao, ali i danas kada imam firmi za održavanje kancelarija i odlično zarađujem, znam da nisam dostigao svoju „zvezdu“, niti ostvario željeni san – smatra Goran koji se između borbe za egzistenciju bavio i zapisivanjem svega doživljenog, a plod emocija je knjiga „Zid“, čije se pojavljivanje očekuje u aprilu.
– Moj Beograd, sve lepo u njemu, eto to je moj „Zid“. Urbana priča jedne generacije koja je silom otišla iz otadžbine, jedne mladosti koju niko ništa nije pitao, a svakodnevna politika u kojoj nismo učestvovali oterala u izgnanstvo. To će reći i „Zid“, satkan od sećanja, a posle objavljivanja ove knjige možda ću konačno i reći: „Ja sam srećan čovek“.
