Gadafiju ne daju da bude punopravni učesnik političkog smiriovanja u Libiji, kao što je to bilo sa Karadžićem i Mladićem
Hapšenje bivšeg komandanta armije bosanskih Srba legendarnog generala Ratka Mladića, koje su izvršile srpske vlasti, i izjava lidera velike osmorice“ iz Dovila kojom se odbija legitimnost Moamera Gadafija predstavljaju karike istog lanca. One govore o jalovosti nada državnika drugog ili trećeg ešalona da će politiku voditi samostalno – sve dok svet ne postane jednopolaran
U to da će prozapadna koalicija u Srbiji na čelu sa predsednikom Borisom Tadićem napraviti nov čin nacionalne izdaje zbog interesa Zapada niko nije sumnjao. Dovoljno je da se prisetimo iste takve akcije u vezi sa prvim predsednikom bosanske Republike Srpske Radovanom Karadžićem i u usporenu ali stalnu predaju pozicija na Kosovu na kao bajagi“ pregovorima Beograda i Prištine. Interesantan je trenutak koji je Tadićeva ekipa – koju su još krajem 90-tih obučavali najbolji zapadni stručnjaci za politički pi-ar – izabrala za hapšenje generala Mladića.
Trenutak je, moramo da priznamo, izabran sa ukusom i stoprocentnom preciznošću: prvi dan samita velike osmorice“ u Dovilu, pa još i poseta Beogradu dve delegacije Evropske unije najvišeg ranga, koje su vodili predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo i vrhovni komesar EU za međunarodne poslove i politiku bezbednosti Ketrin Ešton. Bilo je baš efektno: predsednik FrancuskeNikola Sarkozi uzbuđeno prenosi novost u Dovilu, a Barozu, koji samo što se vratio iz Beograda, potvrđuje da su vlasti Srbije poslale vrlo pozitivan signal Evropskoj uniji“.
SRBIJA NIJE JEDNAKA SA OSTALIMA Međutim, čak i prve najuzbuđenije reakcije zapadnih predstavnika pokazuju da hapšenje i predaja generala Mladića Hagu nikako ne znače automatsko pomeranje zahteva Srbije prema prijemu u EU. Sarkozi, Barozo, Ešton i ostale arhitekte nove jedinstvene Evrope“ smatraju da je to samo jedna od etapa na dugom putu evrointegracije Srbije. Neko govori o šest do osam godina, kroz koje Srbiji predstoji da ispuni još niz zahteva. Među zahtevima su hapšenje i predaja bivšeg lidera hrvatskih Srba Gorana Hadžića, priznanje nezavisnosti Kosova sa albanskom vlašću i preformiranje administrativno-državnog uređenja preostale Srbije po principu regionalizacije, koja zemlju pretvara u rastresito udruženje regiona. U najskorije vreme treba očekivati pojačanje pritiska na Srbiju baš u vezi sa Kosovom.(1) Najverovatnije je da će se, čim navedeni uslovi budu ispunjeni, pojaviti i novi.
Evropskoj uniji u njenom sadašnjem obliku baš i nije do njegovog daljeg proširenja na Balkan, tim pre ni do prijema Srbije u svoje redove. Srbija je Zapadu potrebna isključivo kao država otpadnik, koja samim svojim postojanjem opravdava mešanje NATO u balkansku krizu prve polovine poslednje decenije 20. veka, u varvarsko bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, podržavanje kosovskih separatista, vojno-političko prisustvo SAD, NATO i EU u strateški važnom regionu. Prozapadne snage u srpskom vođstvu samo pojednostavljuju Zapadu rešavanje njegovih sopstvenih zadataka u balkanskom regionu ne dajući pravo samoj Srbiji da se izjednači sa ostalim zemljama. Srbiji se ne nazire ulazak u EU ni sa Mladićem, ni bez Mladića, ni sa Tadićem, ni bez Tadića.
Mnogo je važniji uticaj predaje Hagu optuženog srpskog funkcionera na položaju na razvoj situacije u drugim zemljama sveta – pre svega -oko Libije i Sirije. Hapšenje Ratka Mladića, koga je Zapad u vreme pripreme Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine smatrao za ravnopravnog učesnika političkog procesa, još bolje ističe pitanje legitimnosti ovog ili onog državnog rukovodioca za prebacivanje iz sfere suvereniteta naroda u sferu geopolitike i nadnacionalnog diktata. Posebno u kontekstu one posredničke uloge u Libiji, koju Zapad sve aktivnije prebacuje na Rusiju.
Sutradan posle Mladićevog hapšenja, koje je jako podsetilo na sudbine ostalih srpskih lidera, učesnici samita velike osmorice“ u Dovilu su u završnoj deklaraciji konstatovali nelegitimnost“ Moamera Gadafija, za koga, kao, nema budućnosti u slobodnoj demokratskoj Libiji“. U konačnom dokumentu Dovilskog samita izraz izgubio je svu legitimnost“ odnosi se ne samo na lidera Džamahirije već i na libijsku vladu“. (2) Isti ti učesnici samita su od Rusije dobili saglasnost da će ona posredovati u pregovorima na sređivanju stvari u Libiji. Posrednička misija u vezi sa državnim liderom koji je proglašen za nelegitimnog – to je nešto neviđeno u svetskoj praksi. čak i pri regulaciji bosanske i kosovske situacija nije bila tako vapijuće besmislena.
GADAFI BEZ GARANCIJA Potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. je postalo moguće zahvaljujući učestvovanju u pripremnom procesu Mladića i Karadžića zbog njihove ogromne popularnosti u bosanskoj Republici Srpskoj. Milošević je 1999. godine dobio (pre svih od Rusije) garancije da će mirotvorna operacija na Kosovu da se odvija pod zastavom UN, a osim toga, da vojni kontingenti, koji su bili razmešteni po pokrajini, neće imati pravo da se pomeraju po teritoriji Jugoslavije bez prepreka, mada je Severnoatlanska alijansa insistirala na suprotnom. U vreme zaključivanja vojno-tehničkog sporazuma između Jugoslavije i NATO od 9. juna 1999. godine, kao ni u rezoluciji o Kosovu br. 1244, koju je Savet Bezbednosti UN doneo 10. juna 1999. i u vreme docnijeg razmeštanja višenacionalnih snaga KFOR po pokrajini pitanje vlasti u Beogradu nisu postavljale ni vodeće države, ni rukovodstvo NATO. Optužbe koje je Zapad izneo prema Slobodanu Miloševiću zbog događaja na Kosovu – koje su umnogom slične sadašnjim optužbama Međunarodnog krivičnog suda upućenim Moameru Gadafiju – postale su baza optužbi Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Te optužbe koje su bile baza za odbijanje legitimnosti Miloševića nisu postojale ni u jednom zvaničnom dokumentu.
Drugim rečima, Moamer Gadafi ne može da očekuje ni od NATO ni od Rusije nikakve garancije, kojih je bilo dovoljno i kako bi se što pre prekinulo bombardovanje Jugoslavije NATO snagama 1999. godine. Gadafija niko nema nameru da pravi punopravnim učesnikom političkog regulisanja u Libiji, kao što je to bilo sa Karadžićem i Mladićem u Bosni i Hercegovini. Sve to govori o istom: u proteklim godinama podrški za regulisanja krize, makar i za tek prividno usaglašavanje sa Moskvom, Rusija je konačno prestala da bude potrebna zapadnim arhitektama novog svetskog poretka. Moskvi je predloženo da, lišena bilo kakvih stvarnih pregovaračkih mehanizama, svojim učešćem samo pečatira planove i scenarija, koje su Vašington i Brisel već pripremili. Uticajne američke novine Boston glob“ su 1999. godine sa izvesnim čuđenjem, čak i sumnjom, konstatovale: Događaji na Balkanu su pokazali da, ispostavlja se, u krizama, kao što je kosovska, može da se pobedi samo pomoću vazdušnih snaga“(3). NATO danas u to više i ne sumnja. Tim pre što je spisak država čije šefove je za početak moguće i žmureći lišiti legitimnosti – prilično dugačak: od Sirije i Irana do Pakistana i Korejske Narodne Demokratske Republike. To mu dođe po jedan državni rukovodilac za svaki samit velike osmorice“…
