Pre četiri decenije, kada su mnogi Jugosloveni nagrnuli preko granice da u pečalbi potraže sreću, koferčić je spakovao i tada 28-godišnji konobar u restoranu „Društvene ishrane“ nikšićke železare Dragan Marušić. Šarmantni, crnpurasti lepotan, rodom iz podostroškog sela Dabovići, koji je maštao da se proslavi kao foto-model, brzo je uvideo da će i u tom bezdušnom belom svetu najbolje proći sa onim što najbolje ume da radi – da mu je budućnost u ugostiteljstvu. Počeo u Vupertalu, nastavio u Diseldorfu i Kelnu, da bi se konačno, pre 27 godina skrasio u Frankfurtu:
– Tu sam u hotelu „Plaža“ stekao diplomu gastronoma i potpuno se posvetio grčkoj kuhinji. Jedan od dva restorana koje sam držao zvao se „Komboloi“, što na grčkom znači „brojanica“. Voleo sam taj posao, a služim se sa šest svetskih jezika. Dobro se zarađivalo, ali i trošilo. Živeo sam u Nemačkoj, a srce mi je stalno bilo u Jugi, u mojim Dabovićima, ovde pod Ostrogom. Iz kuće sam poneo vaspitanje i uverenje da onaj ko dobro radi, dobro će i dočekati i to sam celog života imao na umu.
Marušić je pre dve decenije iznenada počeo da poboleva i morao je u penziju. Nemirni duh se ipak nije smirio. Nastavio je da radi i pomaže ljudima, da sve češće dolazi u Daboviće i sve duže se zadržava. A onda je nedavno uvideo da više ne može sam i jednog dana banuo u redakciju lista „Pobjeda“ u Podgorici i zatražio da mu objave glas: „Tražim ženu radi braka od 50 do 55 godina…“ Naglasio je da je poželjno da bude neudavana i da je zdrava, istakao da ima nemačku penziju, objavio broj telefona i sve potpisao punim imenom i prezimenom:
– Nemam šta da krijem, u mom životu nema šifri i tajnih brojeva, sve što radim radim otvoreno, sa ljudima… – veli sagovornik „Vesti“ kojem je za samo nekoliko dana stiglo čak 97 ponuda. „Mladoženja“ je danima odgovarao na telefonske pozive, sate provodio u dugim razgovorima:
– Bilo je tu poziva iz cele Crne Gore i Srbije. čak i nekoliko strankinja, Ukrajinki, Moldavki. Jedna udata žena me, recimo, danima saletala i govorila da je spremna da se razvede samo ako je moja ponuda ozbiljna. A onda se jednog dana javila Dara Kapa sa Cetinja. Ona, doduše, nije nudila brak, već tražila pomoć druge vrste, ali je uzgred napomenula da ima jednu drugaricu, baš onakvu kakvu ja tražim, sa kojom će za koji dan doći u Ostrog da se poklone Svetom Vasiliju, slava mu i milost.
– Kad smo krenule sa Cetinja – kazuje Dragica Brašanac, 57-godišnja penzionisana ugostiteljka – Dara mi je samo rekla da ćemo svratiti na kakvu kod jednog prijatelja u Dabovićima. Niti sam ja znala ko je Dragan, ni kakav je oglas objavio, ni zašto me Dara tamo vodi. Ne znam kako, ali odmah mi se dopala njegova iskrenost u priči. O svemu je govorio bez okolišenja i nije, brate, obećavao zlatna brda i doline – priča Dragica, koja je posle nekoliko dana dvoumljenja odlučila da prihvati ponudu:
– Od kuće iz Pljevalja sam krenula sa 20 godina. Radila najpre u jednoj kafani u Rvašima kod Rijeke Crnojevića, posle i u samoj Rijeci, a onda u „Grand“ hotelu na Cetinju sve do 1994. kad su me proglasili viškom i otpustili sa posla bez otpremnine. Od tada sam se dovijala na sve načine da preživim i samo ja znam kako mi je bilo baviti se preprodajom, trgovinom i sitnim švercom, a uz to ni kuće ni kućišta. Prelomila sam: idem pa šta bude. I iskreno da kažem – nisam se pokajala…
– Nisam se, vala, ni ja pokajao, jer sam sreo ženu upravo kakvu sam tražio – iskrenu, tihu, povučenu, vrednu, urednu. Džaba mi dve lepo uređene kuće, džaba ovoliko imanje kad nema ko sve to da održava. Nije narod napamet rekao da kuća ne stoji na zemlji nego na ženi… – zaključuje Dragan koji se sa Dragicom nedavno venčao u Danilovgradu. NJoj je kumovala njena stara drugarica Aneta Popović, recepcionerka u hotelu „Grand“, a njemu stari kum Bajo Marković. Skromno, bez pompe i veselja, koje su, kažu, odložili za dan kada se oženi Draganov posinak Novak Bato koji živi sa njima u Dabovićima. A namernike i dalje dočekuje na ulazu u njegovo imanje, tabla sa natpisom. „Dragan Marušić: Dobrodošli prijatelji!“
Veliko srce
Dragan se odavno pročuo kao humanista. Pored ostalog, uredio je i opremio mesnu crkvu, dao prilog za uređenje sportskog terena, a podigao je i lepe spomenike rođaku, predratnom komunisti, Slobodanu Marušiću i nepoznatom graditelju pruge Nikšić – Podgorica, sahranjenom u Dabovićima pre više od pola veka. „Uz pomoć dr Ksenije Milošević, takođe dobrotvorke, sada spreman pomoć za Crnu Goru, prvenstveno u medikamentima i bolničkoj opremi“, ističe naš sagovornik.
Posinak Novak
– Kad sam pre deceniju saznao da je u Nikšiću nastradao Radovan Vujović, stariji brat mog pobratima Mirka – i da mu je ostalo petoro dece, najpre sam dao pare da se sagradi kuća i familija obezbedi. Posle sam četiri sina i ćerku krstio, a onda od njihove majke Bosiljke zatražio da mi da jednog sina da ga podižem. Dala mi je Novaka, a kada je on nedavno došao iz vojske, predložio sam mu da ga posinim. Još jedino da ga zaposlim i valjano oženim – tvrdi Dragan.
Tragedije
Dragan je najstariji od desetoro dece LJuba i Reveke Marušić. Majka je umrla davno, a otac je doživeo gotovo 100 godina. Nažalost, i braća i sestre su se prepolovili i sem njega još su mu žive samo sestre Zorka, Darinka, Jelica i Anđelina: „Najviše me pogodila iznenadna smrt brata Veljka i sestre Stanke, nastradala u saobraćajnoj nesreći u Diseldorfu“.
Postao i deda
Dragan ima iz prethodnih veza sina Marija u Frankfurtu i kćerku Danijelu, koja kao pedagog živi u Nikšiću, a od nje ima i unuka Kristijana.
Prijatelji sa svih strana
U širokom krugu prijatelja koje je decenijama sticao po belom svetu, Dragan posebno ističe Grka Mikosa Kuntrobasa, direktora lanca grčkih banaka u Nemačkoj, koji mu je, veli, priticao u pomoć u svakoj nevolji.
