U širokoj menažeriji brutalnih i neljudskih srednjovekovnih sprava za mučenje (od kojih su se neke zadržale u primeni sve do 20. veka!) posebno mesto po svojoj surovosti i izopačenosti zauzimaju tzv. „Maske srama“.
Naime, nije mnogo prošlo pre nego što su inkvizitori shvatili da „jednostavno“ fizičko mučenje nekada nije bilo dovoljno da slomi ljudski duh. Zato je uvedena psihička tortura, a izvrgavanje ruglu i osudi javnosti bila je jedna od „omiljenih metoda“.
Tako su osmišljene „Maske srama“ – osuđenima bi ove jezive gvozdene konstrukcije bile stavljane na glavu i zavarivane ili zaključavane, a oni su bili u obavezi da ih nose u javnosti danima (pa i mesecima) i trpi uvrede i dobacivanja svetine.
Ove sprave su bile „bogato dekorisane“ i uglavnom su nosile „poseban pečat“ zanatske radionice koja ih je pravila.
Nije najjasnije za koje je sve prestupe izricana kazna nošenja „Maske srama“, ali se zna da su one često svojim izgledom davale do znanja koji „greh“ je počinila osoba koja je nosi. Tako su maske sa velikim ušima značile da je osoba osuđena za prisluškivanje, dok bi one svonjolikog izgleda upućivale da se muškarac ponašao „kao svinja“. Maska sa dugim čeličnim jezikom upućivala je na to da je žena uhvaćena u ogovaranju.
Naravno, osim sramote, „Maske srama“ su, zbog svoje težine, oštrih ivica i dugog nošenja, nanosile i ozbiljne povrede licu i glavi.
