Da li su na nekim ulicama Beograda te noći posle veličanstvenog narodnog mitinga ispred Doma narodne skupštine Srbije bili dobri, ili loši momci? Dobri, ili loši demonstranti? „Masa”, ili „rulja”? Ocene tih zbivanja u međuvremenu su dobile i neke stranačke konotacije što i nije čudno u partitokratiji kakva je danas u Srbiji. Naravno, svi osuđuju nasilje protiv stranih ambasada, napade na novinare, pljačke i razbijanje po gradu. I to i jeste za osudu!
Pa ipak, otkud odjednom takav izliv nasilja? Spontanog, ili dogovorenog? Zbog čega je Vašington zatražio hitnu Sednicu saveta bezbednosti UN, jer je došlo do napada na američku ambasadu i time i do „kršenja međunarodnog prava”, odnosno napada na teritoriju SAD.
Da li je hip-hop generacija mladih Srba na neki način ušla u istoriju? Jer, prvi put od kada postoje UN, SAD su zatražile sednicu Saveta bezbednosti zbog napada na američku ambasadu. Iako su od vremena posle 1945. američke ambasade bile i najčešća meta napada na razna diplomatsko-konzularna predstavništva širom sveta. I nikada do sada Vašington nije zbog toga zatražio hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN! Iako sam po nekoj logici očekivao da će je zatražiti zbog eventualnih pokreta ili manevara vojske Srbije na jugu države u novonastaloj situaciji. Ili zbog novog i drugačijeg razmeštanja vojske Srbije duž administrativne granice sa Kosmetom? No, ništa od logike! Vojske Srbije u svim ovim događanjima u zapadnim medijima jednostavno nema! Ni u pozitivnom, ni u negativnom kontekstu! Kao da i ne postoji! Istina, večito namršteni generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer nešto je rekao u smislu da NATO sa vojskom Srbije nastavlja saradnju kao i do sada, i da je kao „sve pod kontrolom”. Ne znam pod čijom kontrolom?
Ali su zato mnogi zapadni mediji proteklih dana bili prepuni tekstova o „Gardi cara Lazara”, o „Obrazu” i još nekim supermoćnim organizacijama i likovima. Zbog čega je Amerika zatražila hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN? Zbog „Garde cara Lazara”? Zbog „Obraza”?
Šta se to akumuliralo u duši dela generacije mladih Srba? Ne samo po pitanju južne srpske pokrajine! Da li dug period nezaposlenosti mladih doprinosi povećanju tenzija i navodi ih na masovno učestvovanje u demonstracijama, studentskim protestima, pa i u uličnim neredima? Posledica strukturnog uređenja ekonomske liberalizacije tranzicionog tipa kakva je danas u Srbiji je i polna diskriminacija, jer pogađa više žene nego muškarce, više mlade nego stare, a posebno one koji su tek diplomirali. Što, naravno, nije nikakvo opravdanje za one iz filma „Patike za Kosovo”. Mladi ljudi u Srbiji u principu nisu zadovoljni svojim životom, u politici dominira prethodna generacija koja svoju poziciju gradi na dolasku demokratije u Srbiju. Iako bi mladi verovatno više voleli da osete kako modernizacija i demokratizacija nisu delo drugog, poklon Zapada, ili očinski ustupak vladajuće elite, već da je oni sami stvaraju. U državi nad kojom se formiraju razne međunarodne organizacije, režimi, međunarodne agencije sa kojima država Srbija mora da deli ovlašćenja. Pa čak i kada to želi, kao u slučaju Kosmeta, to joj se brutalno onemogućava.
Da li je zbog te zvanične i javne nemoći hip-hop generacija mladih Srba, zapravo, taj novi „ratnički svet”? Koji se hrani stalnim sukobima? Fudbalski i ostali navijači, „grobari” protiv „delija”, jedni i drugi protiv policije, generacija omladine koja preuzima štafetu od svojih starijih i ne znajući ništa o njihovim nadama iz prošlosti?
Rulja je uvek hipnotizujuća, masa takođe! Masa je glas naroda, javno mnjenje, demokratija. Kada masa ljudi blokira ulice i zgrade u nekoj zemlji čija vlada nije po volji Vašingtona, onda to zapadni mediji obično pozdravljaju. Ako nešto masa usput zapali i sruši, to se podrazumeva da je učinjeno u „žaru borbe za promene”.
Masa je tvrdoglavo čudovište i može da sprži. Masa je dovela na vlast i komunizam i fašizam. Na krilima mase Slobodan Milošević je i došao na vlast, a ta ista masa ga je i svrgla sa vlasti. Možda je masa negde postala zastarela, zahvaljujući demokratiji, ali ona još uvek može da odigra neku igru. Zbog nje su se Amerikanci povukli iz Vijetnama, ona je reformisala i decentralizovala Francusku posle 1968. Ona je dovela do poraza Margaret Tačer 1990. godine. Ali, masa ne pobeđuje uvek. Rat protiv Iraka i masovne demonstracije protiv toga su dokaz.
Zapravo, mase na ulicama produžetak su politike, ali ponekad su i pokazatelj neuspeha. Naime, one pokazuju da su demokratske institucije slabe, spoljna politika države promašena, a vojska bez moći. čemu onda mase na ulicama? Kao psihološki ventil za narod i motiv za TV kamere? Samo time naterati Ameriku i ostale da oko Kosmeta priznaju tešku grešku i zabludu?
Glupost je čedo moći, a njenom sestrom smatra se sujeta. Hoće li odgovorni u ovoj zemlji jedni druge iskreno zapitati: ko Kosmet zastupa svim srcem, a ko glumi? Glupost vladajućih? Od Troje do Kosmeta…
