Bio je jedan od onih vrelih dana u Pertu, kad uprkos rashladnim uređajima i sasvim prijatnoj temperaturi u svom kabinetu sa nameštajem od trešnjevog drveta, kožnim garniturama, i „čivasom“ u kristalnoj čaši, DŽordž Jov nije mogao da diše. Bio je nervozan. Nešto ga je grickalo, duboko u grlu, neka teskoba mu se, poput noćnog provalnika, prikradala svakoj misli. Ni Betovenova deveta simfonija, koja je bila melem za ta poniranja u sebe puna bola i teskobe, ni zvuk leda koji se obija o čašu, ni svetlucanje smeđih očiju njegove dugonoge, plavokose sekretarice Irme, kad mu donese kafu, ni gliser „Jov“, ta „bebica“ koju je juče, kasno popodne, momak iz radionice gospodina Feldmana dovezao u luku Frimentl i sad samo njega čeka da bude porinuta, ništa nije moglo da mu popravi raspoloženje.
Kris i Evelin su očekivali da ih danas odveze do obale okeana, na plažu Skabra na koju su išli mlađi, dobrostojeći momci i devojke sa svih strana sveta. Obećao je deci da će da se kupaju, voze bicikl i trče po pesku.
– Ne zaboravi, danas je naš dan, tata – govorili su u glas, bezvoljno trpajući bezukusne pahuljice sa mlekom u usta, žureći da ih što pre progutaju.
„Zašto više niko u ovoj kući ne jede prženu slaninu sa jajima?“, pitao se. Savršena ishrana, savršen posao sa pšenicom, savršena kuća, i deca i žena, i grad, Pert, i zemlja, Australija, sve savršeno, a on se preznojava uprkos klima uređajima, znoje mu se i dlanovi, koža mu je preuska za sav jad, hteo bi da pukne, da se rasprsne, da odleti, da bude samo jedan od onih crnih labudova na ušću reke Svon.
Planirao je da se sa Irmom zavuče negde, u bilo koji od motela na obali Indijskog okeana, da joj zarije prste u kosu, prisloni dlanove i usne na grudi teške od silikona, ali ogromne, bele. Hteo je da se ponovo oseti kao mladić dok mu ona šapuće: „Dečko moj“, da se zagnjuri u njen vrat koji je mirisao na sveža jutra, da zaboravi na obaveze, na tu vodenicu poslova koja mu melje svaki radostan trenutak i gazi opuštenost kao bespotrebnog crva, a onda je Eni telefonirala i rekla da nikako ne može da ga odmeni oko dece jer je poslepodne rezervisala za igranje bridža sa prijateljicama.
– Uostalom, dragi, obećao si im. Provozaj ih gliserom.
Zar samo on u toj kući mora da ispunjava obećanja, pitao se. Kućna pomoćnica Monika je tražila slobodno po podne da bi pripremila dokumenta za udaju, što znači da ih opet čeka mukotrpan izbor kućepaziteljke, kad Mon ode. A to je mrzeo više od svega. Verovao je ljudima, svi su mu izgledali čestiti, a stalno se sudarao sa pokvarenošću koju bi osetio tek kad mu zlodelo zabode nož u leđa, do drške.
Proklinjao je dan kada je prvi Evropljanin, Holanđanin Dik Hartog kročio na tle zapadne Australije. On je za sobom povukao hiljade britanskih kolonista sa kapetanom DŽejmsom Sterlingom. Naselili su Svon River, proterujući lokalne Aboridžine koji su na kontinentu živeli gotovo 50.000 godina. Porodica DŽordžove žene vodila je poreklo od momka od palube kapetana Sterlinga. Eni je bila toliko ponosna na svoj rodoslov da ga je, u zlatotisku, držala u salonu. Deca su znala naizust lozu svoje majke. I bila protestanti, kao ona.
DŽordžu je bilo svejedno. NJemu vera inače ništa nije značila. Nedeljom je vozio familiju u crkvu jer je Irmi to bilo toliko važno, pa nije hteo da je rastužuje u početku, a sada je nekako navikao da smerno odsluša versku službu, dok mu misli lete među sve one zgodne strankinje koje se izležavaju na plaži Hilaris. NJegovi su ovde došli mnogo kasnije od familije njegove žene. Pretke mu je na tle zapadne Australije „istresla“ zlatna groznica. Pert je bio početna stanica na putu za Kalgurli, podignut na zlatonosnim poljima. Mnogi su se obogatili, ali ne i njegovi. Zato se još više ponosio sobom jer je sve što ima, gotovo sve, stekao svojim radom do istrebljenja poslednjih delića snage i danonoćnim učenjem i usavršavanjem. Bio je imućan.
Kad ga je Eni nazvala da ga podseti da ne zaboravi na decu, konačno potpuno sateran uza zid, pritisnuo je interfon i pozvao Irmu. Ušla je, lelujajući kukovima, mazno se smešeći usnama punim kolagena, ali je voleo da ih gricka, da ih ljubi jer su mirisale na šumske jagode.
– Zar već krećemo? Nećeš da svratiš do kuće, da spakuješ stvari za put?
– Ne mogu da idem.
– Kako? Znaš šta smo se dogovorili. Planirala sam, otkazala vikend sa Ketrin. Kako to sad odjednom nećeš da ideš?
Nije hteo da joj kaže, ali je bio siguran da Eni nešto sluti. Nikad ga nije sprečavala da putuje. Znala je da je posao s pšenicom vezan za putovanja na sastanke sa veleprodavcima, a umeo je da ode i do velikih farmi. Ovog puta se setila igranja bridža i podgovorila decu da traže da ih vodi na plažu. Mora malo da se primiri. Nije želeo da mu skandal osenči karijeru. Previše je uložio u svoj život da bi ga se tako lako rešio. Uostalom, nije sve ovo stvorio, da bi mu sve pojela alimentacija. Zato je prišao Irmi, obgrlio je oko struka i najnežnije što je mogao rekao:
– Ne mogu sada da ti objašnjavam, idi na put sa Ketrin, radovaće se. Dugo nisi bila sa sestrom. Idi, sve ću ja da platim, samo nemoj da mi se zaljubiš u nekog turistu. Moram vikend da provedem sa decom, ali ti obećavam da ću ti to nadoknaditi.
Irma je znala da je bolje da ga sada ostavi na miru jer kad god je insistirala da DŽordž promeni planove, raskidali su, ili je proređivao njihove izlaske. U početku joj je rekao da je oženjen, znala je i da ima dvoje dece i da neće da se razvodi, previše je to bilo komplikovano, a nikako nije želela da ga izgubi. Bio je privlačan, mirisao je na parfem, pio najkvalitetniji viski, kupovao joj orhideje i ogrlice sa draguljima, ljubav je vodio divlje, kao kauboj, bio je nezasit, a istovremeno i pažljiv ljubavnik. Plaćao je njen stan, poklonio joj je kola, davao novac za kupovine i imao oči svetle kao jutarnje nebo u Pertu. Zato se nasmešila, mada joj se stomak grčio od nervoze i rekla, vešto prikrivajući bes:
– Samo ti idi, dragi. Deca su ti najvažnija.
Nije bio siguran da Irma tako misli, ali mu je njena reakcija legla kao melem na nervozu koja ga je razdirala poslednjih nekoliko sati. Poljubio je sekretaricu i otišao po decu. Nisu krili koliko se raduju što će biti sa ocem. Jeli su u školi. Nisu bili gladni, pa su odlučili da odmah krenu na plažu. Ali, bicikli su bili u podrumu porodične kuće. U garaži, uz „dodž“ i „mustang“ nije bilo mesta. Zato je DŽordž požurio da ih iznese.
Brisao je Krisov bicikl od prašine koja se nagomilala poslednjih dana, a Evelin je otišla da sa mansarde donese mali suncobran. Pošto je dugo nije bilo, krenuo je za njom. Dok je devojčica preturala po kutijama punim starih lutaka, DŽordžu je oko zapelo za veliku kartonsku kutiju koju je Eni davno sklonila ovde. Prišao je, vidno uznemiren. Evelin je pronašla stari suncobran i odustala od njega jer je bio prepun prašine, izigrala se lutkama i počela da dosađuje, ali otac nije hteo odmah da siđe sa njom.
– Kreni ti, ja ću brzo za tobom, dušo.
Na vrhu kutije bile su stare izbledele porodične fotografije. Duboko je uzdahnuo. Ovakvi trenuci su mu pokazivali kako je zapravo sam, uz ženu, decu, u ovoj divnoj zemlji u kojoj je rođen i koju je obožavao, Australijanac iz Perta od glave do pete. Ali, u ovoj kutiji je bilo sabrano njegovo poreklo, tu su bili bačeni njegovi koreni, zaveti njegovih predaka prekriveni prašinom. Bila je tu preslica njegove bake koju je Eni skinula sa zida u staklenoj bašti. I kandilo, prekriveno patinom.
– Kad me više ne bude ti, sine, moraš da čuvaš krsno ime i vatru u ovom kandilu – govorio mu je deda Ilija. – Srbi ne smeju da zaborave krsnu slavu. Vera ih je kroz vekove održala i očuvala. Ma gde se nalazili, Srbi su slavili. Gde je slava, tu je Srbin.
Baba Pera je pravila sitne kolače koji su se topili u ustima. Kraj zapaljene voštanice i kandila pred ikonom svetog Jovana Krstitelja, pored slavskog kolača, dok se miris tamjana širio najvećom sobom u kući, svake bi godine pojeo toliko žita da ga je danima posle slave boleo stomak. Tada su im dolazili deda Ilijini prijatelji, ali i putnici namernici, da se založe i podele radost sa njima. Darivali su siromahe i predano se molili.
– Znaš li sine – govorio mu je deda Ilija, cupkajući ga na krilu – u vreme vekovnog robovanja našeg napaćenog naroda, slave su bile izvori snage, ohrabrenje da se prebrode zulum i nedaće. Slaveći krsno ime, narod je nekako izdržavao patnju u robovanje. Kakva god muka da te stigne dete moje, ne zaboravi odakle si potekao, ne zaboravi da su generacije Srba iza rešetaka ropstva ostavljale zavet potomcima da čuvaju veru, poštuju svetinje i proslavljaju krsno ime, slavu svoju. Ja ću Svetog Jovana predati tvom ocu. Kad me ne bude, Miladin će preuzeti ovo kandilo, a kada on onemoća i ode, ti ćeš, sinko, da ga glancaš, čuvaš i pališ ispod ove ikone koju sam doneo iz našega kraja.
Video je sebe u dedinom krilu dok je još bio đorđe Jovanović, uzdanica Jovanovića iz čajetine, ponosnog što mu je ta starina predak, srećan što je srpskog roda, što je porod svoje majke Mileve koju je davno još smestio u starački dom.
– Ako se nekad desi da ne možeš krsnu slavu, našeg Svetog Jovana da proslaviš kako dolikuje, uzmi bar voštanicu, a ako i nje ne bude, zapali kandilo i učini kakvo dobro delo, seti se odakle si, čiji si, kome pripadaš i čija će ti deca biti. Neka plamen slavske sveće zagreje tvoju dušu, neka te ospokoji i prodobri. Jer slava prelazi s oca na sina i celokupno potomstvo.
DŽordžu je knedla zastala u grlu. Počeo je da se guši od neke muke koja je navirala u talasima, grčeći mu stomak i želudac. Nije slavio Svetog Jovana. Nije sačuvao vatru u kandilu svog porekla. Odrekao se i deda Ilije i oca Miladina i krsne slave i krsnog imena. Na nagovor Eni, svoju tužnu majku Milevu smestio je u dom, iako su joj oči bile pogubljene strahom da u njenom jedincu više nema ni ljubavi ni čovečnosti.
– Zar majku u dom? Sramota, đorđe, velika sramota – rekao mu je kum Danojlo i nikad mu više nije zakucao na vrata.
Šta li sad radi njegova mati? Ta dobra žena o čiju je kao sneg belu pregaču brisao suze i musave obraze, koja mu je spremala užinu zbog koje su mu zavideli drugi dečaci, ona koja je govorila jezikom čiji je zvuk i melodiju davno zaboravio, a njegova deca ne bi umela čak ni da ga prepoznaju, majka, njegova majka, u domu je za stare, da bi Eni mogla damama iz Perta da pokazuje svoj rodoslov u zlatotisku. Kandilo njegovih dedova je odbačeno kao i predanja Aboridžina. A on, đorđe Jovanović, poreklom iz čajetine, ćuti. ćuti i trpi. Večiti naseljenik. Dođoš.
– Tata, gde si? Požuri – dovikivala su mu deca.
Kris i Evelin su bili deo ovog tla, ta dva sićušna dara nebeska.
– Ko sam ja da im zbog mog porekla upropastim život? – zastenja đorđe, zavuče ruku sa kandilom još dublje, na samo dno kutije, brzo prekri ikonu porodičnim fotografijama i poče da silazi, skoro potrča niz stepenice. – Idem, evo me, klinci!
Kod poslednjeg stepenika, DŽordž Jov se okrete za sobom i, dok su mu se oči punile suzama, promrmlja:
– Sve to treba spaliti. Da deca ne nađu.
Zaštiti, spasi, pomiluj i sačuvaj nas Bože, blagošću Tvojom.
