Kada je 1815. Napoleon Bonaparta, bežeći iz svog prvog izganstva na ostrvu Elba, iskrcao na jugu Francuske i krenuo ka Parizu praktično sam, neke od novina okupiranog Pariza koje su pratile taj neverovatni pohod prilagođavale su svoje izveštavanje kako se bivši imperator bližio prestonici. Tako se, neposredno posle iskrcavanja, 10. marta, u jednim novinama mogao videti naslov: Korzikanska neman se upravo iskrcala. Kada je već počeo da skuplja pristalice i kada su prvi vojnici položili oružje pred svojim bivšim komandantom i priključili mu se u njegovom maršu, sledeći naslov je već bio nešto blaži Tiranin je upravo prošao kroz Lion. Kako se, pak, tada već povelika masa približavala prestonici, naslovi su se ublažavali a poštovanje povećavalo: Uzurpator viđen na 250 kilometara od Pariza, pa zatim: Bonaparta korača, ali nikad neće stići u Pariz, sledećeg dana: Napoleon će sutra biti ispod naših gradskih zidina, ali već sledećeg dana: Imperator je stigao u Fontenblo. Napokon, poslednji naslov u pariskom Moniter Universal, od 22. marta, 1815. glasio je: Njegovo imperijalno i kraljevsko veličanstvo juče je ušao u svoj zamak u Tuileriju okružen svojim vernim podanicima.
Dakle, što je bivši car bio bliži i uspešniji, to su sumnje u njegov uspeh bile sve manje a iskazano poštovanje sve veće, dok se nije pretvorilo u klanjanje, tj. tadašnju verziju suočavanja sa realnošću.
Sve je to nalik na način na koji su svi zvanični ekonomisti u Srbiji – a i većina njih u svetu – gledali na pomaljajuću svetsku ekonomsku krizu tokom poslednjih šest meseci. Od neverice i prezira prema čak i mogućnosti da neprevaziđeni i nenadmašni Zapad padne u neku ozbiljniju ekonomsku krizu, kakva je izražavana još krajem leta 2008, do prvih naznaka blage nelagodnosti na vesti o prvim berzanskim krahovima u Njujorku, Londonu, Frankfurtu, itd. do upozorenja da će možda kriza pomalo okrznuti Srbiju, pa priznanja da nas kriza ipak neće zaobići, i sve do sadašnjih kategoričkih izjava da će kriza sigurno doći, da će 2009. godina biti teška, itd. Dakle, kako je realnost postajala sve bliža, tako je ona izazivala sve veće (straho)poštovanje.
Međutim, to što niko od zvaničnih ekonomista u Srbiji – dakle, onih koji su neprestano u medijima, koji se pitaju za mišljenje i koji narodu tumače ekonomska dešavanja – nije predvideo krizu koja je na pomolu neće iste sprečiti da sada mudruju o tome šta da se radi, i da daju razne savete što državi što građanima o tome kako preživeti, itd. Postavlja se, međutim, opravdano pitanje: ako nisu bili u stanju da predvide, čak i kada je već počinjala, krizu koju sada i Nobelovci označavaju kao krizu bar jednaku Velikoj depresiji iz 1930-ih, kakav je njihov kredibilitet sada i da li ih uopšte treba slušati? To jest, da li ono što sada pričaju i predviđaju ima ikakvu vrednost ili korist?
Što se tiče kredibiliteta, naravno da bi on trebalo da bude ravan nuli. No, to neće sprečiti sadašnje (ne)slobodne medije u Srbiji da ih i dalje pitaju za mišljenje i pozivaju u ozbiljne emisije u kojima će oni, ozbiljnih, značajno smrknutih faca, objašnjavati narodu i državi šta im se dešava, šta ih čeka i, najvažnije, šta treba da rade (već se, na primer, na RTS-u pojavio rodonačelnik pljačkaške privatizacije u Srbiji, Aleksandar Vlahović, da objasni narodu kojeg je njegovo privatizovanje poslalo na ulicu kako treba da štedi). A na pitanje zašto je to tako, odgovor je čitaocima jasan: zato što su i zvanični ekonomisti, i mediji i vlast deo istog establišmenta. Oni su tu da podupiru jedni druge, da sebe kroz stotine usta tumače na suštinski isti način, da se slučajno nešto suštinski u Srbiji ne bi promenilo.
Naravno, nije sve unapred smišljeno i upakovano u nekakvu kompaktnu, genijalnu zaveru. činjenica je da je današnji srpski političko-medijsko-akademski establišment do nedavno bio nekritički zaljubljen u sve zapadno, do tačke idolopoklonstva, i da bi čak i sama pomisao da Zapad nije svemoćan izazvala ozbiljne poremećaje, možda čak i traume u krhkim psihama njegovih predstavnika. Nije slučajno jedna od 10 Božijih zapovesti: Ne gradi sebi idole.
No, činjenica je i to da bi prošlog leta, dok se današnja neprirodna vladajuća koalicija u Srbiji dogovarala, ugovarala i diktirala, bilo politički kontraproduktivno govoriti o nekakvoj nadolazećoj ekonomskoj krizi. Jer, onda se ne bi mogla davati ni nerealna obećanja svima kojima su data, niti bi se sve uklopilo u lažnu euforiju oko naših još bržih integracija, oko stopa rasta od 8 pa čak i više posto. Naravno, to se ne bi uklopilo ni u drugu procenu vrednosti NIS-a, rađenu od strane srpskog ogranka američke revizorske kuće Diloit end Tuš, kojom se pokušala osujetiti prodaja NIS-a ruskom Gaspromnjeftu a koje je, uzgred, poreske obveznika koštala oko pola miliona evra.
Dakle, kako ulazimo u predviđeno tešku 2009, možemo očekivati da će ekonomski eksperti koji se budu oglašavali preko srpskih medija nastaviti da kaskaju iza događaja, da će kasniti za trendovima, i da će uglavnom predviđati stvari tek nakon što se budu dešavale. Delom iz (još uvek neumrlog) idolopoklonstva prema Zapadu, delom iz neznanja a delom u cilju pomaganja vlastima da smire ili bar kontrolišu situaciju. Ovo poslednje se već uveliko praktikuje svaki put kada neki ekonomski stručnjak izađe i kaže nešto poput ko je mogao da očekuje ovakvu krizu, kriza je sve iznenadila, itd. – time stavljajući do znanja da se sadašnja vlast ne može kriviti ama baš ni za šta što se dešava (otkazi) ili što će se tek dešavati (demonstracije, štrajkovi, socijalni nemiri).
No, u svemu tome treba zadržati hladnu glavu i pokušati razabrati šta se iza brega valja i kako se prema svemu tome postaviti.
Dakle, sadašnja većinska priča naših ekonomskih stručnjaka, u tandemu sa pripadnicima vladajuće koalicije glasi otprilike ovako: kriza će biti teža, mada ćemo i dalje imati rast od nekih 3 posto, a sada treba da sačuvamo radna mesta i pripremimo se za kraj recesije i oporavak svetske privrede možda već u drugoj polovini 2009. a najkasnije tokom 2010.
Po toj postavci, bitno je 1) očuvati radna mesta, što je predsednik Srbije Boris Tadić označio kao prioritet ekonomske politike za 2009. 2) stegnuti kaiš i strpiti se dok ponovo ne dođu bolja vremena, tj. dok sve ne bude opet krenulo tamo gde je i stalo u jesen 2008.
Ovaj pristup bi možda imao smisla kada bi postojale osnove za verovanje da će svetska recesija/depresija/ekonomski krah zbilja trajati svega godinu-dve dana i da će se onda sve vratiti na staro. Međutim, tako ne misle mnogi vodeći ekonomisti sveta, od Nobelovaca Stiglica i Krugmana pa do Nuriela Rubinija sa Univerziteta u Njujorku, koji je pucanje ekonomskog mehura najavljivao još 2006. godine, i mnogih nama i široj zapadnoj javnosti neznanih ekonomskih analitičara, koji predviđaju krizu veću i dublju od one iz 1930-ih, u trajanju od tri, četiri pa i deset godina. Jedan od njih, Džerald Celente, direktor američkog Instituta za izučavanje trendova, čovek koji je predvideo pad američke berze od 1987, krah Sovjetskog Saveza od 1990, azijsku ekonomsku krizu iz 1997, pad ruske privrede 1998, pucanje internet balona 2000, recesiju 2001 i 2007, i krah 2008, predviđa totalni kolaps privrede 2009. i najveću depresiju ikad.
Ako je tako, a autor ovih redova se sa takvim ocenama slaže, onda je jasno i da domaći ekonomski stručnjaci (iznova) greše, a i da će ekonomska politika sadašnje vladajuće koalicije biti pogrešno postavljena, tj. da će novac biti dat na pogrešne stvari i da će biti izgubljeno dragoceno vreme kako bi se sačuvali sitni lični ili usko-partijski interesi na štetu opštih.
Treba imati na umu i to da kriza najavljenih razmera sa sobom neizbežno nosi i velike društvene pretumbacije, i na nacionalnim i na svetskim nivoima.
Neredi u Grčkoj su već prva naznaka onoga što tek dolazi. Kao i već operacionalizovani planovi da se regularne jedinice američke vojske (Prva borbena brigada 3. Pešadijske divizije, pod komandom novoosnovane Severne komande, tzv. NorthCom) polako razmeštaju po gradovima širom SAD u 2009, što je prvi put u 130 godina, tj, od perioda nakon Građanskog rata, da se vojska razmešta na teritoriji SAD. S tim u vezi, u američke medije su već puštene informacije da će te snage biti korišćene i za suzbijanje građanskih nereda usled pogoršane ekonomsko-društvene situacije. Zatim, u Kini je već nekoliko miliona ljudi skoro preko noći ostalo bez posla, a skoro 100.000 fabrika koje su proizvodile robu za izvoz ugašeno je samo tokom 2008, a u nekoliko gradova već su izbili nemiri. Kini je potreban godišnji rast od bar 7 posto samo da bi zaposlila novi priliv radne snage, i kineske vlasti su svesne da ekonomska kriza nosi i tempiranu društvenu bombu sa sobom, pa se i u tom smislu spremaju za moguće nerede, u isto vreme nastojeći da povećaju domaću tražnju kako bi se nadoknadio veliki pad potražnje sa zapadnih tržišta, na prvom mestu američkog.
Ne zaboravimo da se velika ekonomska kriza 1930-ih godina završila velikim svetskim ratom, najrazornijim u ljudskoj povesti. A već sada je očigledno da sadašnja vladajuća koalicija u Srbiji nema ni najmanju nameru da se priprema za krizu širih razmera. Opet, što iz neznanja, što iz demagogije a što iz razloga što bi to zahtevalo zadiranje u samu suštinu sistema koji ih sada i održava na vlasti. Tako će se, po svoj prilici, jednostrano primenjivati privremeni trgovinski sporazum sa EU, koji em što lišava državni budžet nekoliko stotina miliona evra u carinskim prihodima, em dodatno otvara srpsko tržište konkurenciji iz daleko bolje-stojećih (a i zaštićenijih) privreda. A sve zarad isključivo tri stvari: 1) da bi uvoznički lobi mogao da iscedi još koju stotinu miliona evra iz džepova domaćih potrošača tako što će cene uvozne robe moći još malo da se spuste, 2) da bi pro-evropske snage imale neki rezultat u pogledu evro-integracija s kojim bi mogli da mašu pred svojim biračima i široj javnosti uopšte, i 3) da bi oni koji su dali obećanja određenim zapadnim faktorima radi dolaska i/ili opstanka na vlasti mogli da ih i ispune i ne dođu u siuaciju u kojoj su se našli prethodnici koji su pokušali da zapadnim prijateljima okrenu leđa.
Isto tako, trošiće se novac na očuvanje radnih mesta koja će se, po svoj prilici, zauvek ugasiti; davaće se nerealna obećanja sindikatima, pa čak možda i povećavati određene plate, bez obzira što budžet to neće biti u stanju da izdrži; rebalansiraće se budžet već u prvoj polovini godine zbog nerealnih projekcija vezanih za očekivani privredni rast i očekivane prilive u državnu kasu od poreza, dažbina, i itd.; dozvoliće se tajkunskim finansijerima stranaka da tiho otpuštaju radnike, da isto tako tiho šire svoje monopole, da i dalje razvijaju svoje uvozničke delatnosti na uštrb domaće proizvodnje, pa i da prodaju koje preduzeće ili koju hiljadu hektara plodne zemlje nekom stranom investitoru. Sve to, i mnogo više će se raditi – dok ne nestane novca i nezadovoljstvo postane isuviše veliko i narod počne sve redovnije da izlazi na ulice. A onda je svašta moguće – od raspada vladajuće koalicije, do pokušaja pravljenja vlade nacionalnog jedinstva, do novih incidenata na jugu zemlje zbog kojih svi treba da zbijemo redove i, razume se, podržimo sadašnju vlast, itd. Ne isključuje se i pokušaji uvođenja vanrednog stanja, pravdanog, razume se, neočekivanom krizom.
Osim održavanja pozornosti, šta bi trebalo uraditi? Treba najpre shvatiti da dolazi vreme koje se može nazvati promenom paradigme. Urušava se jedan svet i iz njegovih ruševina pomoliće se jedan novi. Kakav će da bude, oko toga se bitka tek zahuktava – i na globalnom i na nacionalnim planovima širom sveta. A promena, da ne bi bila stihijska i nekontrolisana, mora prvo da krene iz glave. Dakle, potrebno je iznova sagledati svet kakav je danas, shvatiti da je i on, uprkos Fuukjaminim tvrdnjama, prolazan, i videti šta može da ga zameni.
Mnogi u svetu već neko vreme shvataju da je sadašnji globalni ekonomski model istrošen. I ne samo istrošen, već i razoran. Neki to i dalje zovu kapitalizmom, mada ni to više nije tačno. Jer, ako nastupajuća ekonomska kriza išta pokazuje to je da finansije a ne proizvodnja realnih dobara imaju primat u današnjem ekonomskom svetu. Bankari, berzanski posrednici i špekulanti su ti koji vladaju današnjim ekonomskim svetom, Upravo su oni ti koji su i doveli do naduvavanja mehura koji je morao da pukne. Upravo su oni ti koji odgovor na sadašnju ekonomsku krizu vide u jeftinijem novcu, to jest u tome da centralne banke širom sveta štampaju dovoljno novca da snize kamatne stope (koje su u SAD i Japanu već praktično na nuli), kako bi ljudi i preduzeća ponovo mogli da se (dodatno) zadužuju. To što to, po jednima, može dovesti do hiperinflacije u bliskoj budućnosti a, po drugima, što to neće imati nekog većeg uticaja jer je izgubljeno poverenje, pošto se ne zna ko kome šta duguje i koliko, i jer su zapadni, a pogotovo američki potrošači već prezaduženi – sve to previše ne dotiče sadašnje monetarne vladare iz senke, kojima je najviše stalo da, ako ništa drugo, popune svoje zalihe državnim novcem i ili kupe slabije rivale, ili bar smanje sopstvene gubitke.
Ono. međutim, od čega se ježe i finansijsko-špekulativni krugovi i globalistički krugovi uopšte je mogućnosti da se nacionalne privrede renacionalizuju, tj. da počnu da funkcionišu u skladu sa sopstvenim državno-nacionalnim interesima. Zato se već preko medija zapadnog establišmenta plasiraju razne zabrinutosti o protekcionističkim pa čak i, ne daj Bože, autarhičnim tendencijama određenih privreda koje se daju uočiti – od dizanja nekih trgovinskih barijera, do Sarkozijevih planova da zaštiti francuska preduzeća od kupovine od strane stranih preduzeća, do naznaka da će Kinezi ponovo ići ka obaranju vrednosti juana da bi svoju robu učinili još jeftinijom. U stvari, globalisti se plaše sasvim prirodnih reakcija, usmerenih na preživljavanje ili bar maksimalno ublažavanje štete koju svetska ekonomska kriza – koju su upravo oni izazvali – može da donese lokalnim-nacionalnim privredama.
Šta bi jedna takva srpska reakcija mogla (tj. morala) da bude? Evo samo nekoliko koraka koje ćemo, hteli-ne-hteli, morati da preduzmemo u bliskoj budućnosti: osnivanje državno-razvojne banke koja će davati podsticajne, povoljne kredite domaćoj proizvodnoj privredi: osnivanje agrarne banke za potrebe razvoja maksimalno nezavisne, fleksibilne, kvalitetne i perspektivne poljoprivrede, koje će privući sve veće brojeve nezaposlenih da se vrate ili čak i prvi put odu na selo (u tom kontekstu će biti razmotreno i deljenje besplatnog zemljišta, što državnog, što onog koje je na neregularan način privatizovano); revizija velikog dela privatizacije (i vraćanje bar dela privatizovanih fabrika ne u ruke države već u ruke samih radnika); postavljanje nove razvojne politike koja će biti decentralistička, tj. podstaknuti de-beogradizaciju Srbije; okretanje velikim azijskim i ostalim ne-evropskim izvoznim tržištima, i to samo u konteksu onoga što Srbija može da proizvede bolje od drugih i što je stvarno traženo; stvaranje fonda za pronalazače, koji bi dao neophodnu podršku svima čije inovacije mogu da donesu poboljšanje domaćoj privredi, kao i čije inovacije mogu da budu zanimljive na globalnom planu; razvijanje alternativih, autohtonih izvora energije, kako bi Srbija bila što manje uvozno-zavisna u tom pogledu, itd…
Naravno, ovim se spisak ne iscrpljuje. Ono što je, međutim, mnogo bitnije je da se u glavama ljudi razbije matrica divljačke prvobitne akumulacije kapitala koja je u Srbiji tokom poslednje dve decenije nametnuta pod firmom kapitalizma, preduzetništva, slobodnog tržišta, itd. Ni čovek ni njegov rad ne smeju više biti posmatrani kao puka roba, a onima koji su na neregularne načine prisvojili bivšu državnu imovinu ne može se dozvoliti da (p)ostanu feudalni vladari Srbije. Država mora da stvori okvir u kojem će rad imati cenjeno mesto, sa odgovarajućom nagradom koja omogućava pristojan život (a ne večito zaduživanje kod banaka). Takođe, mora se odustati od vizije po kojem Srbija treba da sebe gleda kao izvor jeftine radne snage koju će koristiti razne multinacionalne korporacije. Jer, korporacije, što kriza sada i pokazuje, nisu lojalne, i prvi znaci ekonomskog usporavanja dovode do otkaza. Dakle, sadašnje multinacionalne korporacije nisu stabilan oslonac nacionalnih privreda. Naravno, biće i onih koji žele i hoće i treba da rade u velikim korporacijama. No, srpski ideal bi trebalo da bude slobodan, dostojanstven pojedinac u svakom pogledu. Dakle, ako je Srbija (tj. Jugoslavija) tokom 1930-ih relativno uspešno prebrodila svetsku krizu upravo zato što je većina stanovništva bila agrarna, ne govori li nam to nešto? To pre svega greba da nas podseti da je najbolja ona država koja podstiče nezavisnost i snalažljivost pojedinca. A u sadašnjim uslovima, nije više ni nužno ni poželjno da svi hrle u fabrike ili proizvodnju, da svi hrle u gradove. Naprotiv. Treba omogućiti da što više ljudi bude prehrambeno/energetski nezavisno, a da što manje zavise od svetskih gibanja, koja će biti sve ekstremnija, kao i od centralne države, koja će biti sve manje sposobna da rešava bilo kakve probleme (pre će biti, kao i dosad, sposobna da ih stvara). Treba iskoristiti mogućnost novih tehnologija (telekomunikacionih, energetskih) koje dozvoljavaju veću nezavisnost a u isto vreme i neophodno povezivanje, tj. umreženost.
U svemu ovome, razume se, ne treba zaboraviti ni odbranu zemlje, jer je i ona u funkciji očuvanja i razvoja privrede. Dakle, treba razmotriti uvođenje, tj. vaspostavljanje narodne vojske, u kojoj bi vojna obaveza bila univerzalna, i u kojoj bi, kao u Švajcarskoj bilo obavezno ići na vojne vežbe jednom ili dvaput godišnje (u zavisnosti od starosti), i obavezno držati propisano oružje u kući, dok bi stalni vojni kadar bio sveden na minimum, što bi donelo u isto vreme ogromne uštede i ogromno podizanje borbene gotovosti i, još bitnije, opšteg borbenog morala.
Ima još mnogo toga što treba uraditi, što bi zahtevalo poseban ogled. No, da zaključimo, osnovne poruke su sledeće: kriza je velika, dugo će trajati i ništa više neće biti isto kao pre; ljudi treba da se, kroz nov pogled na privredu, (ponovo) tretiraju) kao slobodni, nezavisni pojedinci čiji je rad poštovan, a ne kao puki privredni subjekti ostavljeni na milost i nemilost globalnih zbivanja i šokova koje izazivaju globalni finansijeri-špekulanti; Srbija će morati da razmišlja na sve više autarhičan način, da se decentralizuje, (delimično) re-ruralizuje i da krene u pohod na ne-zapadna tržišta; u Srbiji treba sopstvenim sredstvima podstaknuti razvoj dinamične privrede koja će što više zameniti uvozne proizvode, i koja će maksimalno podstaknuti pronalazaštvo i inovacije. A, kao što se vidi, ovakav pristup predstavljao bi ne samo ekonomsku, već i duhovnu obnovu, koja bi prekinula otuđenost koju sada većina naroda oseća prema sopstvenoj državi.
Ako, dakle, suštinski promenimo svoj pristup ne samo privređivanju već i životu, što individualnom, što privrednom, imamo velike šanse da krizu ne samo prebrodimo, već da je okrenemo u našu korist. U suprotnom, tonućemo zajedno sa drugima, utešeni bednom svešću da u tome nismo sami. A to bi bio pravi poraz. Nema razloga da nam se to desi. Zato i razmišljanje i pripreme za delanje u jednom potpuno novom pravcu moraju da krenu već danas.
