Naučna savetnica Dr Dragana Đorđević je gostujući u emisiji „Litijum: Stručnjaci govore“ iznela niz netačnih, neproverenih i nenaučnih informacija o Projektu „Jadar“ koje je kompanija Rio Tinto prinuđena da demantuje.
Đorđević je u emisiji navela da „nigde na planeti ne postoji rudnik litijuma koji je otvoren u naseljenom i plodnom mestu, niti da se planira da se takav rudnik otvori“. Ove navode Đorđević, direktno je istog dana kada je dala ovu izjavu demantovala Evropska komisija objavljivanjem liste 47 strateških projekata za obezbeđenje kritičnih sirovina u Evropskoj uniji, od čega 9 litijumskih projekata koji će biti realizovani u zemljama članicama EU. Među njima su i litijumski projekti koji se razvijaju u regionima koji imaju status Globalno značajnog poljoprivrednog nasleđenog sistema (GIAHS), što direktno demantuje navode Đorđević. Osim toga, već postoje i brojni drugi primeri litijumskih projekata koji već funkcionišu ili se razvijaju u naseljenim mestima u kojima se lokalno stanovništvo nesmetano bavi poljoprivredom. Rudnik litijuma Greenbushes u Australiji uspešno posluje u gusto pošumljenom okruženju uz poljoprivredne aktivnosti, uključujući vinogradarstvo.
Takođe, francuski rudnik Emili koji pominje Đorđević, nalazi se u području velike biološke raznovrsnosti, u središtu bukove šume Kolet koje obuhvata 2.000 hektara, i deo je mreže Natura 2000. Ova činjenica jasno ukazuje da su podzemni rudnici litijuma održivi, sa minimalnim uticajem na ekosistem na površini. Za razliku od rudnika Emili, Jadar Projekat ne zahvata nijedno zaštićeno prirodno dobro, niti područje koje je deo mreže Natura 2000.
Posebno je zabrinjavajuće što Đorđević svoje argumente protiv Projekta „Jadar“, dominantno bazira navodeći primere rudarske prakse od pre 2 hiljade godina, ignorišući u potpunosti naučni progres ostvaren tokom čitave savremene civilizacije. To je posebno zabrinjavajuće ako se ima u vidu da je reč o nekome ko se bavi naučnim radom.
Đorđević u emisiji takođe neosnovano, nenaučno i krajnje maliciozno navodi da „kompanija nema rešenje za otpadne vode“ i da je kompanija „pokušala da izmanipuliše da će tehnologiju dvostruke reverzne osmoze koristiti za prečišćavanje otpadnih voda“, tvrdeći da „to nije tačno“. Ovakvim izjavama Đorđević nanosi štetu kompaniji, a ide i korak dalje kada tvrdi da ova tehnologija neće biti korišćena zato što je „ta tehnologija izuzetno skupa“, insinuirajući, ponovo bez ikakvih osnova, da je kompanija Rio Tinto zbog toga neće primeniti u okviru potencijalne realizacije Projekta „Jadar“. U okviru Projekta planirana je izgradnja dva postrojenja za preradu otpadnih voda koja zajedno sa posebno projektovanim bazenima za otpadne vode, imaju dovoljan kapacitet da se spreči neželjeno ispuštanje vode čak i u najnepovoljnijim okolnostima. Postrojenja za prečišćavanje voda koristila bi moderne i pouzdane metode prečišćavanja (sistem za bistrenje, odnosno uklanjanje suspendovanih čestica, ultrafiltraciju, pa tek na kraju reverznu osmozu). Prečišćena voda bi se kroz proces ponovne upotrebe, odnosno reciklaže koristila u proizvodnom procesu i ova reciklirana voda koja bi kružila u zatvorenom sistemu predstavljala bi osnovni izvor potrebnih količina vode za potrebe rada rudnika i postrojenja za preradu jadarita. Kompanija je sve ove informacije javno i transparentno komunicirala i to su javno dostupne činjenice. Kompanija Rio Tinto ovim putem javno poziva naučnu savetnicu Đorđević da u javnost ne iznosi stavove u ime kompanije, niti da Projekat „Jadar“ neosnovano dovodi u vezi sa drugim projektima sa kojima kompanija Rio Tinto ni na koji način nije povezana.
Tvrdnja naučne savetnice Đorđević da tehnologije prečišćavanja otpadnih voda mogu „da prečiste već neku čistu vodu“, ali da „prečiste otpadnu vodu, to nije moguće“ je, osim što je elementarno nelogična, je i duboko nenaučna, i zasnovana je na potpunoj negaciji savremene prakse, budući da je opšte poznata naučna činjenica da se svaka voda savremenim metodama može prečistiti do nivoa pijaće vode. Tvrdnja naučne savetnica Đorđević da bi se „pre svega pore tog sistema vrlo brzo zapušile i da bi se on pokvario“ su netačne, i predstavljaju potpuno fabrikovan argument za koji Đorđević nije pružila nikakav dokaz.
Netačna je tvrdnja da se na lokalitetu planiranog odlagališta „Štavice” nalaze zdrave bukove šume. U pitanju su sekundarne srednjedobne hrastove šume, dok je navedena vrednost pogrešna, budući da je prisutno žbunje kategorizovano kao šumsko zemljište. Bez obzira na to, Jadar Projekat predviđa kompenzaciju štete nastale obešumljavanjem, u skladu sa Pravilnikom o kompenzacijskim merama Republike Srbije, koji predstavlja podzakonski akt donet na osnovu Zakona o zaštiti prirode.
Naučna savetnica Đorđević navela je u emisiji i da su podzemne vode u Jadru „razdvojene nepropusnim slojem gline“ koje su prepreka mešanju različitih slojeva podzemnih voda, navodeći da je „treći nivo podzemnih voda koji se nalazi u zoni rudnog tela toksičan“, ali da „nije problem što one postoje kada su zarobljene nepropusnim slojem gline“. Kada govori o potencijalnoj deponiji u okviru Projekta „Jadar“ Đorđević, međutim negira nepropusnost gline i govori na pežorativan i nenaučan način o upotrebi zaštitnog sloja gline i „folije debljine 2 mm“. Drugim rečima, Đorđević veruje da nepropusni slojevi gline mogu nastati spontano, prirodnim putem, ali ne i usmerenim ljudskim delovanjem na osnovu naučnih istraživanja, čime, kao naučna savetnica, ponovo pokazuje zabrinjavajući nivo nepoverenja u savremenu nauku.
Sintetičke folije, o kojima Đorđević govori na populistički i pežorativan način stavljajući akcenat na njihovu debljinu sa jasnom namerom da izazove zabrinutost među građanima kojima to nije struka, su izuzetno pouzdano i širom sveta dokazano rešenje za hidroizolaciju. Folije debljine 2 mm HDPE (visoko gustog polietilenskog) materijala je maksimalna debljina koja se obično koristi u deponijama širom Evrope i propisi u većini zapadnih zemalja propisuju upravo debljinu do 2 mm. Ovaj materijal je definicija nepropusnosti, približava se ili čak premašuje nepropusnost sloja od 5 metara prirodne gline. Kao dodatna mera sigurnosti koristio bi se dodatni izolacioni sloj prirodne bentonitske gline. Ako bi u bilo kom slučaju došlo do pomeranja sintetičke folije i procurivanja zagađivača, prirodna glina bi nabubrila i zatvorila bilo kakvu pukotinu. Ova kombinacija sintetičkih i prirodnih hidroizolatora osigurava efikasnu i dugovečnu zaštitu od potencijalnih curenja zagađivača u okolinu. Osim toga, projektom je predviđena i izgradnja drenažnih sistema na deponiji koje bi prikupljale kontaktne vode koje bi bile usmeravane u postrojenja za prečišćavanja otpadnih voda, kao dodatnog sistema obezbeđenja i zaštite, kao i višedecenijski nadzor nad deponijom u skladu sa zakonima Republike Srbije i najvišim standardima Evropske unije.
Đorđević je u emisiji, bez ikakvih naučnih dokaza navela i da bi Projekat „Jadar“ „sigurno uništio jedan veliki rezervoar pitke vode“, što je u potpunosti netačno. Projekat „Jadar“ u oblasti voda razvija se u skladu sa Strategijom upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije, kao i Vodoprivrednom osnovom Republike Srbije. Do sada sprovedena istraživanja u oblasti zaštite voda pokazuju da je projekat izvodljiv uz ograničene uticaje po režim voda, koji bi bili u skladu sa standardima koje propisuju zakoni Republike Srbije i Evropske unije, odnosno da je Projekat „Jadar“ moguće realizovati tako da nijedan postojeći ili budući izvor pijaće vode iz kojih se lokalno stanovništvo trenutno snabdeva ili bi se moglo snabdevati u budućnosti ne bude ugrožen.
Đorđević na nenaučan način i krajnje aproksimativno navodi da bi se za realizaciju Projekta „Jadar“ koristile „ogromne količine vode koje bi se verovatno zahvatale iz Drinskog aluviona i sam reke Drine“, što je netačno. Ovim se argumenti izneti od strane Đorđević svode na neodređene, nenaučne i krajnje paušalne termine „ogroman“ i „verovatno“. Đorđević je ovim pokazala da su fabrikovane tvrdnje koje su godinama prisutne u javnosti da će se „500 tona vode koristiti za preradu tone litijum karbonata, zbog čega će svi vodotokovi presušiti“ dokazano netačne, zbog čega i Đorđević sada iznosi aproksimativne, podjednako neutemeljene podatke. Činjenica je da je da bi za proizvodnju jedne tone litijum karbonata bilo potrebno više desetina puta manje od količine kojom je deo stručne javnosti kojoj pripada i Đorđević godinama zastrašivala javnost u Srbiji. Potrebna voda bi se dobijala u ogromnom procentu od rudničkih voda koja bi se prečišćavala, kišnice i iz priobalnog područja koje nikako ne može biti korišćena za piće zbog poljoprivrednih i drugih aktivnosti, a ista voda bila bi u kontinuiranoj upotrebi kroz sistem reciklaže.
Govoreći o sleganju tla kao posledici potencijalne realizacije Projekta „Jadar“, Đorđević navodi i da „bi u prvobitnim njihovim procenama sleganje bilo 80 santimetra, međutim sada u studijama provejava veličina od 20 santimetra sleganja, što navodi na razmišljanje da oni nekako u tim studijama i u dokumentaciji ulepšavaju, čine da stvar bude optimistična, čak ne predstavljaju ni realnu situaciju, a situacija može biti vrlo pesimistična“.
Ovim Đorđević pokazuje da ili ne razume na koji način se razvijaju rudarski projekti ili namerno ignoriše opšte prihvaćenu naučnu metodologiju, budući da se projekti razvijaju, pa samim i tim menjaju, sve dok se ne ispune zadati uslovi za njihovu realizaciju. To konkretno u slučaju Projekta „Jadar“ znači dok se ne postigne krajnji cilj da svi parametri, primenom različitih tehnologija, u svim fazama razvoja i realizacije projekta budu u skladu ili značajno ispod standarda zaštite životne sredine koje propisuju zakoni Republike Srbije i Evropske unije. Umesto toga, naučna savetnica Đorđević uobičajeni tok razvoja projekta predstavlja kao nešto negativno ili „obmanjujuće“.
Suprotno navodima Đorđević, do sada najsveobuhvatnija naučna istraživanja koja su u istoriji Republike Srbije sprovedena za jedan projekat, pokazala su da realizacijom Projekta „Jadar“ ne bi došlo do osetnog sleganja tla. Rezultati modelovanja pokazuju da se tek nakon nekoliko decenija rudarskih aktivnosti, očekuje da se sleganje tla iznad periferne zone rudnika postepeno približi vrednosti od samo 10 milimetara, dok se u centralnoj rudarskoj zoni, i to samo na površini od oko 7 hektara, očekuje sleganje do najviše 250 milimetara. Ovako malo sleganje poljoprivrednog zemljišta nastalo u dužem vremenskom periodu ne bi ni na koji način uticalo na poljoprivredne aktivnosti. Zahvaljujući sistemu za kontrolu industrijskih gasova, kao i merama za suzbijanje prašine, zaštitu vode i zemljišta, utvrđeno je da će poljoprivreda u okolini kompleksa moći da se nastavi.
Značajno sleganje tla onemogućeno je primenom najsavremenijih tehnologija zapunjavanja rudničkih okana koje omogućava i drastično smanjenje ukupne količine otpada i njegovim održivim upravljanjem. Sprovedenim studijama ocenjeno je da bi se na ovaj način ukupna količina otpada mogla smanjiti do 50 odsto, što je konzervativna procena. Planiranim istraživanjima ispitale bi se i dodatne mogućnosti za efikasno i održivo upravljanje otpadom kroz reciklažu, odnosno korišćenje otpada u procesu proizvodnje drugih materijala, kao što su staklo, cement i drugi građevinski materijali, čime bi dodatno bila smanjena količina otpada kojim bi se u svim segmentima upravljalo na odgovoran i održiv način u skladu sa najsavremenijim tehnologijama i najvišim standardima zaštite životne sredine.
Đorđević je gostujući u emisiji ponovo na nenaučan način govorila i o upotrebi sumporne kiseline, ali sada u nedostatku boljih argumenata kao ključni navodi da je „sumporna kiselina i na 0 stepeni vrlo opasna hemikalija“, što samo po sebi ne može biti nikakav argument protiv Projekta „Jadar“, jer se i sumporna kiselina, kao i brojne druge hemikalije svakodnevno koriste u različitim industrijskim procesima. Ovo, međutim, pokazuje da čak ni naučna savetnica Đorđević više nije spremna da javno iznese potpuno fabrikovane tvrdnje kojima je kontinuirano zastrašivala javnost da će Projekat „Jadar“ emitovati „agresivne kiselinske pare koje nagrizaju kožu, sluzokožu, disajne organe“, i da će „svakodnevno biti ispuštane otpadne vode i hiljadu tona koncentrovane sumporne kiseline, što bi ugrozilo i Beograd“. Kontinuiranim širenjem ovakvih lažnih vesti, Đorđević nanela je nepopravljivu štetu ne samo Projektu „Jadar“, već i čitavoj naučnoj zajednici u Srbiji i neosnovano uznemirila sve njene građane, sistematski urušavajući poverenje u čitav rudarski sektor protiv koga navodno „nema ništa“.
Kada govori o članku grupe autora koji je časopis Scientific Report – Nature objavio u julu prošle godine, Đorđević pokušava da obmane javnosti ne navodeći da su ona i drugi autori bili prinuđeni da izvrše suštinske izmene u tekstu svog članka, čime je potvrđeno da je objavljeni članak sadržavao brojne greške, od kojih su pojedine korigovane u novoj verziji članka koji je časopis objavio. Izmene u članku izvršene su nakon što je časopis Scientific Report – Nature saopštio da je „originalna verzija ovog članka sadržavala greške“, što je javno objavljeno na sajtu časopisa. Autori su bili prinuđeni da izvrše izmene zbog velikog broja dokumentovanih nedostataka, nedosledno primenjene naučne metodologije i manipulacija činjenicama i referencama. Izvršenim izmenama, manipulacija činjenicama od strane autora članka je zvanično dokazana.
Kompanija Rio Tinto posebno oštro demantuje obmanjujuću konstataciju autorke emisije Snežane Trifunović Kasapović da je Đorđević sa koautorima članka „dokazala da je kompanija samo u istražnim radnjama dovela do zagađenja reka“, što Đorđević nije ni pokušala da argumentuje na naučan ili bilo koji drugi način. Umesto da ponudi bilo kakve dokaze za ovu tvrdnju koju je iznela autorka emisije, Đorđević govori o „sociološkim uticajima na lokalnu zajednicu“, „lokaciji potencijalne deponije“, pa čak i o „deponiji iz rimskog doba od pre 2 hiljade godina kod Sopota“, ali ni reč o dokazima „da je kompanija samo u istražnim radnjama dovela do zagađenja reka“. Pomenuti članak ne pruža osnovne informacije o zatečenom stanju zemljišta i vode pre početka geoloških istraživanja na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da su sprovedene istraživačke aktivnosti izazvale zagađenje zemljišta i vode iznad nivoa u zatečenom stanju životne sredine. Stoga, ne može se utvrditi da li njihova merenja jednostavno odražavaju prirodno prisustvo ovih elemenata u životnoj sredini ili su rezultat neke druge, ranije uzročne pojave. Naime, istorijski nalazi srpskih geologa iz 1990-ih potvrđuju povišene nivoe bora, litijuma i arsena u prirodnom okruženju koje su autori u članku na nenaučan način potpuno ignorisali. Osim toga, Đorđević je, zajedno sa koautorima članka, ponovo pristupajući činjenicama selektivno i suprotno osnovnim naučnim postulatima, očigledno svesno i sa namerom propustila da u svom članku o Projektu „Jadar“ navede da je u maju 2014. godine usled poplava došlo do pucanja brane u rudniku „Stolice“ i izlivanja više od 100 hiljada kubnih metara jalovine sa visokim koncentracijama arsena, antimona i olova u potok Kostajnik od koga nastaje reka Korenita, pritoka Jadra, sa namerom da sve ekološke probleme ovog kraja pripiše istražnim radnjama koje je sprovela kompanija Rio Tinto u okviru Projekta „Jadar“.
Đorđević po ko zna koji put netačno navodi da je kompanija Rio Tinto Nacrte studija za procenu uticaja na životnu sredinu za Projekat „Jadar“ „pokušala da predstavi studijom uticaja na životnu sredinu“, iako je sama kompanija prilikom predstavljanja Nacrta javno i transparentno saopštila da oni nisu i ne mogu biti zamena za Studiju o proceni uticaja na životnu sredinu za Projekat „Jadar“ u formalnom procesu. I ovim navodima Đorđević je ponovo pokušala da obmane javnost u vezi sa eventualnom realizacijom Projekta „Jadar“.
Povodom navoda Đorđević da su za potrebe rada „koristili podatke iz dokumenata koji su nam bili na raspolaganju“, da im „nisu nam svi bili na raspolaganju“, da su „u tim dokumentima stajali ti podaci, a u nekim drugim dokumentima neki drugi podaci“, kompanija Rio Tinto prinuđena je da saopšti da se Đorđević i saradnici ni u jednom trenutku nisu obratili kompaniji da svoje podatke provere, iako su im iz kompanije kontinuirano upućivani pozivi za dijalog na osnovu naučno utvrđenih činjenica.
Đorđević bez ikakvih osnova iznosi stavove o ekonomskim aspektima Projekta „Jadar“, neosnovano i potpuno van polja svoje ekspertize, tvrdeći da bi se „sve radilo za nekih 5 odsto rudne rente“. Ako bi projekat „Jadar“ bio realizovan, bio bi podložan jednoj od najviših rudnih renti na svetu za vertikalno integrisan tip projekta kakav je Projekat „Jadar“: 5% od prihoda kompanije, odnosno oko 8% na vrednost koncentrata, što je skoro dvostruko više u poređenju sa Australijom, koja je relevantna kao najveći svetski proizvođač litijuma iz čvrste stene. Pritom, rudna renta nije zamišljena kao kompenzacija za eksploatisanu sirovinu, već dodatni prihod lokalnoj zajednici na prvom mestu, i samo je jedan od brojnih osnova prihoda koje bi država i lokalna zajednica ostvarivale od ovog i bilo kog drugog rudarsko-industrijskog projekta. U ovom kontekstu, posebno je problematična izjava Đorđević da će lokalno stanovništvo „od zemljoposednika postati robovi“, jer će, kako navodi „moći da rade samo neke niskoplaćene poslove“, što predstavlja još jedan u nizu neodgovornih i neutemeljenih izjava bez ikakvog naučnog utemeljenja budući da će lokalno stanovništvo moći da se bavi svim delatnostima kojima su se bavili i pre eventualne realizacije projekta.
Kompanija Rio Tinto i ovom prilikom oštro osuđuje poziv upućen od strane Đorđević „svojim kolegama da se drže pre svega etičkog kodeksa i moralnih normi, da sagledavaju probleme u kojima se naša zemlja našla prema svojoj savesti, a ne prema tome koliko ih kompanija plaća“, budući da su nezavisni eksperti i institucije koje je kompanija angažovala na izradi zakonom predviđenih studija, angažovani u skladu sa zakonima Republike Srbije i na osnovu njihove nezavisne naučne ekspertize. Ovakve izjave koje Đorđević bez ikakvih dokaza i argumenata u kontinuitetu iznosi na račun svojih kolega smatramo ne samo nekolegijalnim i uvredljivim, već i duboko obmanjujućim, budući da su zasnovane na netačnoj i zlonamernoj interpretaciji zakona Republike Srbije.
Kompanija Rio Tinto je na raspolaganju za dijalog sa svim zainteresovanim stranama koji zaista žele da vode razgovor zasnovan na činjenicama kako bi u potpunosti razumele projekat, mere zaštite životne sredine i koristi koje bi mogao doneti.
Post Views: 33
