ОДЛАСЦИ МИЛОРАДА ПУТНИКА – ВУК ЦЕРОВИЋ
ОДЛАСЦИ МИЛОРАДА ПУТНИКА – ВУК ЦЕРОВИЋ
У самој средини села Лазине, ту гдје се укрштају путеви, онај што води од ријеке горе према Градини, и онај што пресијеца село попола од Јове долине према Исмини, стоји кућа Милорада Јованова Марковића, Путника. У њу смо се склањали ујесен кад се дигне љетина, а почну кише, док чувамо краве, кад се већ не брани ни око кућа, по њивама и ливадама. Склањали смо се у њу од кише и сакривали кад играмо жмурке у собици иза високог шпорета, понекад се чак пели на таван и увлачили у празан кош за жито. Та кућа је празна, преко њених врата су укрштени штапови, али никада није закључана, јер је Милорад Путник вјеровао да ниједну кућу никад не треба закључавати; закључана кућа није кућа, већ затвор. Скидали смо штапове с врата, улазили унутра и играли се, крили се од кише и један од другога у игри, а кад киша стане, кад се заврши игра, све смо поново доводили у ред, затварали врата, а штапове стављали на своје мјесто.
Чудан је човјек био наш рођак Милорад Путник.
Испред његове куће пуца видик преко неколико брегова на Села, на села под Лисом и на Лису. Кад је дан ведар види се далеко преко Лисе, види се двадесет брегова који се нижу један за другим као таласи, све тамо до неке огромне планине на истоку која заклања готово пола хоризонта. Ни наши најстарији рођаци не знају баш посигурно како се зове та планина, нагађају да би то могао бити Пештер, или Сјеничке планине, али ни један од њих није се примакао тим планинама, ни крочио на њих у животу.
Кад смо сами, кад нас ухвати нека наша, Марковићка сјета, кад нам се чини да смо најнесрећнији људи на свијету, кад нам се пије, пјева, и плаче истовремено, сједнемо изнад пута на капут, или на траву, и гледамо оне пусте, огромне планине што трепере у плавичастој измаглици иза које изгријава сунце, и баш као да смо на мору пловимо некуда кроз то плаветнило према сунцу, кроз благе, плавичасте таласе.
Кад је мајка прије много година послала десетогодишњег сина Милорада да пред кућом причува краву и једно теле, једнога прољећног дана, ваздух је био тако прозрачан да се видјела шума на врху Пештерске планине, а плавичасто море измаглице љуљало је као у колијевци врхунце што су извиривали из њега. Милорад је сјео на траву и раширио очи као да први пут у животу види сву ту љепоту. Као да никада раније није видио све оне врхове од Лазина до Пештери. Учинило му се да је до тада био слијеп, па му је тек сад неко скинуо повез с очију, као да дошао из неког другог краја и одједном застао пред толиком љепотом ошамућен.
»Шта ли је иза онога првога брда?« – упитао се Милорад и осјетио да мора знати шта је иза њега.
Занесен и ошамућен устао је нагло, отресао с капутића траву и каменчиће и пошао наниже низ Бјеље према првом брду. Краву је оставио на мјесту на којем је и била, као да није његова, као да је све около шума, а не вртови и њиве љутих Марковића и још љућих њихових жена, које имају такве језике да њима и по највећој киши траву пале.
Оно што је било близу очима, било је далеко ногама. Готово цијели прољећни дан Милорад се спуштао низ Бјеље и пео на сусједно брдо док се није испео на сами његов врх, на нечију ливаду, с које се, као да је ту пред тобом, да је руком дохватиш, видјела његова кућа и иза ње црвена огромна кугла сунца на заласку.
Те ноћи су наши рођаци претражили сваки грм у Бјељу и сваку рупу у храстовим жилама, и тек пред поноћ нашли Милорада доље крај ријеке, на мосту. Сједио је на огради и мирно бацио каменчиће у вир испод себе, обасјан мјесечном, трудио се да разбије своју сјенку и у њој да окрњи мјесечеву погачу, али је она израњала цијела, округла, титрала на води.
Кад је чуо рођаке бацио је одједном пуну шаку камичака, изломио мјесец на комаде и ћутке кренуо за њима. Отац му је, Јован, ту поред ријеке раскопчао каиш да га бије док у њему душу чује, али су га рођаци спријечили, повели су Милорада и цијелим путем пријетили му све један за другим, обећавали му такве батине од којих би умро и најјачи медвјед из Меове косе. Сваки је савјетовао Јована да га добро испраши и сваки пут се Јован загријао за ту корисну идеју и извлачио каиш, али су га рођаци сваки пут спријечили, па су тако и дошли у Лазине, готово пред зору. Ту их ракија загрија, сјетише се пустолова о којима су вјековима живјеле приче у Лазинама, а кад се поднапише, поздравили су се с Јованом и његовом женом и савјетовали да малога испраши да све перје лети с њега.
Милорад је одмах, чим су дошли, ушао у собицу у којој је спавао, па сад Јован одлучно закорачи држећи брњицу каиша да коначно испуни своју свету дужност родитељску и одере сина каишем као вола у купусу. Кад је ушао, Милорад је спавао и смијешио се у сну, пред њим је на столу лежао нетакнут комад хљеба премазан машћу. Јован се некако не снађе одједном, закопча брњицу као да подиже панталоне, окрену се за собом да види има ли му жене, па њежно намјести поњаву преко дјечакових рамена. И помилова га по коси…
Сјутрадан је Јован имао дуг и озбиљан мушки разговор са сином, савјетовао га, плашио даљином и свијетом, измамио на крају дјечаку сузе и обећање да више никада неће ни мрднути од куће.
Одржао је Милорад обећање. Цијелих десет дана чувао је послушно стоку по Бјељу, али једанаестог дана ујутру видје друго по реду брдо и осјети силну жељу да види шта се иза њега налази…
Три дана су га тражили. Из Дуракова је дошао милиционер »кучкар«, Јаков Бораћ и довео кучку да дјечаков траг нађе. Нашли су га послије пет дана, довео га је у Дураково на пијацу некакав Преколимац у дугим, бијелим, ланеним гаћама и кошуљи пребаченој преко гаћа…
Тако је почео Милорадов пут ка сунцу. Напустио је школу и сваких десетак дана нестајао некуда, иако су му мајка и отац спавали наизмјенице, стражарили над њим, ни за тренутак не испуштајући га из вида, а цијело село мотрило на путеве, вратнице и пролазе, да не би Милорад прошао и отишао из Лазина.
Мајка му је од туге умрла, од туге и од страха кад га нијесу нашли ни послије петнаест дана, а отац Јован, остао је да га чека. Кад му је чекање сасвим досадило одмахнуо је руком, оставио кућу откључану да син може, ако дође, преноћити, свезао краву за рогове и повео је на пијацу у Дураково. На пијаци је продао краву некаквој удовици Бошковића из Сутивана, повео је у Сутиван, јер се удовица бојала краве и остао у Сутивану. Више се никад није вратио у Лазине.
Он се није вратио, али Милорад јесте и враћа се непрекидно. Нити га ко чује кад оде, нити га види кад дође, само видимо на кући прозоре отворене пуне сунца што се диже изнад Пештери и у стаклу гори као ватра.
Тада се скупе рођаци, изљубе се с Милорадом, посједе, попричају, поћуте, попуше. Увијек неко од њих донесе флашу ракије, понекад донесу сви, а оно што не попију оставе у остави иза мале собице на полици. Ми их, кад се играмо, нађемо тамо, понекад се неко од нас кришом огледа око себе да види гледа ли га ко па повуче из флаше, пијунце тек да замирише и хитро је врати на мјесто…
Остане Милорад по неколико дана, обилази рођаке, жене му доносе сир, хљеб, рођаци га воде на ручак и на вечеру, он се смије, шали и свим рођацима обећава шарене мараме, а онда једне ноћи, затвори врата на кући, препријечи преко њих штап и нестане.
Нама се чини да није ни долазио, да Милорад не постоји, већ да смо га ми сањали онако драга и насмијана, а кад смо се пробудили од фина сна остао је само замишљен поглед и тужан осмијех.
Старцима увијек засузе очи кад причају о Милораду; поглед им изнад лула одлута тамо некуд према Лиси и Пештеру, али то сакрију густим димом.
Жене сваке друге суботе, или мјесечно, по двије, или три, скину штап између довратника, уђу у кућу, обришу и орибају, спреме да буде чисто кад се Милорад врати.
Вратиће се, сигурно, обећао нам је Јоле, најстарији живи Марковић, кад сва брда на земљи обиђе с којих се може видјети сунце на изласку. Ми вјерујемо да ће то бити брзо, јер је Милорад већ многа брда стопама измјерио…
У његову кућу понекад уђе и преноћи какав непознат пролазник, ако касно приспије у село, или сврате момци из сусједних села кад се врате са игранке, преспавају и ујутру се јаве некоме од Марковића, спреме кревете и препријече штап на вратима.
Ми, дјеца, чувамо краве око Путникове куће и чувамо му кућу.
Полако растемо и чекамо стрпљиво да Путник обиђе сва брда са којих се види сунце на изласку и да нам се врати заувијек, нама, рођацима из Лазина.
И сваком од нас неко брдо домахне кроз плавичасту маглу, сваки тада осјети како га јако сврбе табани.
Не каже узалуд чича Јоле да су сви Марковићи путници, да су вјечно одлазили и заувијек остајали у Лазинама.
пише : Вук Церовић
фото: С. Лукић, Српска Телевизија Чикаго, САД
Please follow and like us:
You might be interested in
SRPSKA TV ČIKAGO PREDSTAVLJA MLADE UMETNIKE
ИЗБОРИ 2020 – НАСТАВАК ПРИЈАВЕ БИРАЧА ЗА ГЛАСАЊЕ У ИНОСТРАНСТВУ
СТАРИ ЛОВАЦ ТЕОДОСИЈЕ
SVETI VASILIJE OSTROŠKI
ПРИЧЕ ВУКА ЦЕРОВИЋА – ИЗ КЊИГЕ РОЂАЦИ ИЗ ЛАЗИНА
МУЗИЧКА ИНСТИТУЦИЈА „РОШЕР“
NA POKLON HILJADU KNJIGA E-IZDANJA NA SRPSKOM JEZIKU
