Foto: Privatna arhiva
Pred kraj 2017. sam dobila otkaz što me je nateralo da konačno sednem i razmislim u kom pravcu želim da idem.
U tom trenutku sam već neko vreme razmišljala o internacionaloj karijeri i otkaz je bio signal da je sada taj trenutak – ukoliko već tražim posao, zašto ga ne bih tražila paralelno u Beogradu i Berlinu? Berlin je bio očigledan izbor – centar IT scene kojoj pripadam, raznolikost kultura i misli kao i kombinacija staljinističke arhitekture i istočno-nemačkog modernizma.
Takođe, bila sam u odnosu na daljinu i odlazak u Berlin sam videla kao korak ka zajedničkom životu na neutralnoj teritoriji. Ja sam napravila prvi korak i čekala sam reakciju – ovako svoj životni i poslovni put opisuje Mirna Pindović, koja je pre par godina Beograd zamenila Berlinom i koja se u glavnom gradu Nemačke u potpunosti ostvarila.
Danas ona radi u kompaniji čiji je proizvod platforma za studente i savršeno se pronašla u poslu.
– Vodim dva tima zadužena za razvoj na nova tržišta i rast broja korisnika. Odabrala sam ovaj posao jer radim za proizvod (a ne uslugu) u koji verujem, a to je za mene najveći motivacioni faktor, ističe Mirna.
Preseljenje u Berlin nikad nije videla kao napuštanje Srbije, već kao preko potreban izlazak iz zone komfora. Nije želela novi život, već priliku da nadogradi postojeći.
„Relativno brzo sam uspela da nađem posao i već u septembru 2018. godine viza i koferi su bili spremni. Ono što želim da kažem je da nisam imala mnogo vremena da razmišljam unapred, bez preispitivanja sam pustila da me nosi talas tadašnjih dešavanja. Kada sam se opraštala sa prijateljima i porodicom, nisam imala u glavi da je to to, da odlazim zauvek. Ni dan danas nemam taj osećaj, iako su se okolnosti promenile i moj povratak je sve manje verovatan“.
Na pitanje da li je skoro bila u Srbiji i kakva je osećanja obuzimaju prilikom povratka te kako joj sa distance izgleda ovdašnja stvarnost i da li bi se i pod kojim uslovima vratila danas, ona napominje da voli Beograd jer je to i dalje jedini grad na svetu u kome se oseća posebno, jer zna da mu pripada.
„Volim ga uprkos Beogradu na vodi i ostalim grozotama koje su ga zadesile u poslednjih, sada već više od nekoliko godina. S obzirom da sam 28 godina provela u Srbiji, njenu sadašnjost nikada neću moći, a i ne želim, da posmatram sa distance. Kilometri možda jesu prostorna odrednica, ali ne i emocionalna. Kad god pomislim na Beograd i moj život u tom gradu, obuzme me nostalgija. To je žal za nekim prošlim vremenom, dosta se promenilo od kada sam otišla. Ne mislim na političku situaciju, već na prijatelje i životne okolnosti oko nas tada i sada“.
Kako dodaje, bitno je napomenuti da je njeno viđenje Nemačke i Berlina proizvod dosadašnjih iskustava odnosno nezaobilazno poređenje sa Srbijom.
„Neosporno je i da na neki način pripadam berlinskom internacionalnom balonu, ne pričam nemački i ne znam mnogo o životu u, na primer, pokrajini Donja Saksonija. Uzimajući sve navedeno u obzir, na pitanje da li su u Berlinu etničke, verske i nacionalne odrednice nebitne, moj odgovor bi bio da, jer ćete retko naići na pitanje “Aha, ti si iz Berlina, a inače odakle si? Odakle su tvoji?” Čini mi se da je u Srbiji još uvek klasno obeležje koja si generacija Beograđana. Sa druge strane, neko iz Londona ili Njujorka se verovatno ne bi složio sa mnom“.
Kako objašnjava, Berlin je već dugo centar svetske klubske scene i to ga izdvaja i čini posebnim.
„Stanovnici Berlina klubove ne vide samo kao mesta za zabavu, već i kao kulturno obeležje. Svi očekuju dobar provod kada dođu u posetu Berlinu. Ono što ne očekuju je grad sa bezbroj parkova, urbanih bašti, prostora oko zgrade uređenih za decu i pripadnike stambenih objekata u okolini. Nije svaki kvadratni metar pretvoren u profit. U i oko Berlina postoji 3 hiljade jezera. Najbliže jezero je na manje od kilometar od mog stana. Infrastruktura Berlina je prilagođena biciklu i čim dođe lepo vreme ne skidam se sa bicikla. Berlin je tranzitni grad i mnogi se u njemu zadržavaju svega nekoliko godina. Ljudi u Berlinu su dosta osvešćeni kada su održivost i zaštita životne sredine u pitanju. Shodno tome second hand tržište je poprilično razvijeno, apsolutno sve može da se nađe polovno, u mint stanju. 90% nameštaja u mom stanu je second hand. Berlin, me je naučio koliko su sunce i plavo nebo bitni faktori blagostanja. I hej, besplatni su! Ali ne u Berlinu. Od novembra do marta Berlin je nadvijen sivim oblacima što utiče na psihu, još više u doba pandemije. U Berlinu, zima je preživljavanje, leto je stanje uma. To nije slučaj u Beogradu. U Beogradu su zime hladne, ali sunčane i vedre. To mi nedostaje“.
Na pitanje o aktuelnim dešavanjima u Srbiji i kako na njih reaguje i da li ih uopte prati, ona kaže da je u toku sa svime što se dešava u Srbiji.
„Pratim, naravno, i nadam se da će pozitivne iskre koje se hrabro bore za promene još jače i duže da gore u godinama što dolaze. Mislim na pokret Ne davimo Beograd, kolektiv Ministarstvo prostora, Eko straža grupu, Mariju Ratković, Tampon zona podcast i divnu Ivu Parađanin, Agelast podcast, kritički profil i mnoge druge. Njihove borbe su bitne i daleko se čuju“.
Interesovalo nas je i koliko su u njenom okruženju upoznati sa dešavanjima u Srbiji, kakve su reakcije kada kaže odakle dolazi.
„Imam dosta prijatelja koji su zainteresovani za istoriju i etnički identitet Balkana, prate aktuelna dešavanja i znaju za recimo antifašističke spomenike u Jugoslaviji. Moj partner je poreklom iz Albanije tako da je osvrt na Balkan česta tema razgovora. Naravno da ima i onih koji se čude kada se žalim na hladnoću u Berlinu i kažu da bi trebalo do sada da sam navikla na to (jer sam iz Sibira)“.
Isto tako, nezaobilazna tema razgovora je bila i ona da li je sa Srbima koji žive u njenoj okolini u boljim odnosima nego sa ostalim građanima Berlina.
„Ne verujem. Verovatno mi je lakše da uspostavim konekciju sa ljudima iz Srbije jer imamo jaku zajedničku vezu, a to je domovina. Ipak, to ne znači da sam u boljim odnosima sa njima, već samo da uvek imamo tema za razgovor“.
Svakako, jedno od pitanja je bilo i vezano za korona virus i kako se po njenom mišljenju Nemačka nosila sa tim problemom od početka izbijanja pandemije pa sve do danas.
„Trudim se da ne zaboravim pozitivne navike koje su usledile kao posledica pandemije. Prestala sam da pušim neposredno pred koronu i nedostatak socijalnog života i “deljenja trenutka kroz piće i cigaretu” mi je pomogao da istrajem u tome i zaboravim na tu naviku. Godinama sam pričala kako nisam tip koji može samostalno da trenira, već da mora da postoji neko ko će da me gura, motiviše, broji serije, itd. Tokom pandemije sam shvatila da to nije istina i da, ukoliko imam jasno definisan cilj, ne treba mi niko da me motiviše. Zaljubila sam se u iransku kinematografiju i pogledala sve filmove koji su mi godinama bili na listi čekanja. Naučila sam kako da usporim, ne poludim u prostoriji u kojoj vodim i poslovni i privatni život kao i kako da budem sama svoj terapeut. Pandemija je pokazala da smo licemerni, da je teško poštovati pravila i da dobar SEO nije isto što i tačna, proverena, naučno-potvrđena informacija. Po mom mišljenju, Nemačka kao i mnoge druge zemlje nemaju dugoročnu strategiju kako da izađemo iz pandemije, pravila su danas za sutra a sledeće nedelje ćemo videti kako stoje brojke“.
I za kraj, pitali smo našu sagovornicu koliko joj se život promenio i kakav joj je kvalitet života u slobodno vreme u Berlinu.
„Rekla bih da mi je svakodnevnica postala organizovanija, jer dosta vremena odlazi na prevoz i to je nešto na šta moram da računam. Kako da obavim što više stvari koje su usput, idealno na istoj liniji metroa. Do posla mi treba 30 minuta brzom i 45 minuta sporijom, ali lepšom rutom. Uvek biram dužu jer nije u pitanju metro već nadzemna železnica što znači da uživam u svetlosti dana, manje su gužve i imam vremena da pročitam 20 stranica knjige ili poslušam epizodu podcasta. Najviše mi prija da 3 dana radim od kuće, a 2 u kancelariji. To znači da kada radim od kuće mogu ili kasnije da se probudim ili da radim jogu pre posla i imam više slobodnog vremena nakon posla. Trudim se da uvek izaberem drugo. Vikendi su obično rezervisani za prijatelje, bouldering, board games, second hand markete, kulturna dešavanja poput odlaska u muzej ili galeriju ili odlazak u prirodu. Ili u bioskop na otvorenom leti. Nakon 3 i po godine ja i dalje nisam obišla sve muzeje i sva jezera i uvek ima nešto novo da se vidi, istraži ili nauči. Vikend u Berlinu nikad nije dosadan ili monoton“.
