Poznati srpski izdavač Vladimir Dimitrijević, poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Ovaj veliki patriota preseli se u večnost na Vidovdan (28. juna) 2011.
Vladimira Dimitrijevića pamtićemo najviše po tome što je osnovao izdavačku kuću L’Age d’Homme 1966. Godine u Lozani, kojoj, između ostalog, možemo da zahvalimo što je svet saznao da rusku literaturu ne čine samo Dostojevski, Tolstoj i Gorki.
Kroz biblioteku “Slovenski klasici“, čitaoci su mogli da otkriju kapitalna dela ruskog simbolizma: „Peterburg“, „Srebrnog goluba“ i „Kotika Letajeva“, Andreja Bjelog, zatim Osipa Mandeljštama i Aleksandra Bloka. Tu su i Poljaci Stanislav Vitkijevič i Ladislas Rejmont, zatim Maljevič, eseji i romani Zamjatina, Leskova ili Borisa Pilnijaka. Od Ive Andrića, preko Dobrice ćosića, oa sve do maestralnog Aleksandra Zinovjeva, „Slovenske klasike“ danas čini preko 700 naslova koji su publici predstavili neverovatno literarno nasledje koje soc-realizam nije uspeo da uguši.
Taj „pogled na svet“ koji je L’Age d’Homme omogućio, ne odnosi se samo na slovensku literaturu. Tu su anglofonci (česterton, Tomas Vulf, Komton-Barnet Meri Šeli, Saki, Grošmit…), germanofonci (Fridrih Direnmat, Žan Pol), Italijani (Eudjenio Korti, Saba), Belgijanci (Hugo Klaus), Španci (Gracijan, Unamuno), Jevreji…
Savremeni švajcarski i francuski autori zauzimaju posebno mesto u katalogu. To su uglavnom pisci čija dela nikada nisu podilazila trendovima: Rami, Šarl-Albert Sangrija, Pjer Gripari, Gaston Šerpijo, Dominik de Ru, Albert Karako, ili Žorž Aldas. Navodimo ovih nekoliko, jer njihova se imena retko spominju u književnim kritikama. Kroz mnogobrojne biblioteke Ali i revije ili monumentalna dela kao što su 12 tomova Amijelovog „Intimnog dnevnika“, „Neobjavljeni dnevnik“ Leona Bluaa, sabrana dela Žila Laforga, prvo integralno izdanje „Dnevnika“ Marije Baškircev i „Opšta prepiska“ Oktava Miraboa, L’Age d’Homme pokazuje lice jedne izdavačke kuće koja se NE vidja svaki dan: nijedan do oko 4.500 naslova iz zaostavštine kuće L’Age d’Homme NE čini ustupak trenutnoj modi i komercijalnom. Njen katalog nam otkriva jednu pravu veru, tvrdoglavu i punu strasti, u književnost, u knjigu.
Vladimir Dimitrijević je do kraja ostao nepokoran, kakav je i bio kad je napustio Jugoslaviju 1954. i kada se našao Sam u Švajcarskoj, bez sredstava za život koja je obezbedjivao radeći sve i svašta (baštovan kod nekog sveštenika, radnik u fabrici, noćni čuvar…) dok nije postao prvo knjižar a potom izdavač. Lud za književnošću jer je ona za njega bila izvor svežeg vazduha u jednom društvu koje ga je gušilo, 1966. osnovao je L’Age d’Homme.
„Jedna grupa prijatelja odlučila je da osnuje izdavačku kuću. U Švajcarskoj, u Lozani, a otvorenu prema svetu. Tada sam bio knjižar i u raznim katalozima tražio Sam knjige koje Sam voleo tokom svoje beogradske mladosti. Mnoge su nedostajale. I one su postale moj doprinos kući koja je nastajala. Kao i prijateljstva i veze koja Sam stekao u Švajcarskoj, medju ljudima koji su posećivali knjižare u kojima Sam radio. Strastveno Sam voleo američku književnost i Tomasa Vulfa koji je činio deo mog emigrantskog prtljaga. Kao da je izgnanstvo njegovog Anđela bilo i moja lična sudbina. I mnogih slovenskih autora, Bjelog, na primer, koji su bili gurnuti u stranu, zaboravljeni, prokleti, cenzurisani… Koliko samo prognanih anđela…
Ovi pisci mešaju se sa švajcarskim piscima, savremenim i onim iz prošlosti. Imao Sam tu sreću da Sam ih poznavao i viđao i da su postali prijatelji kuće.
„Naš dom“, govorili su disidenti sa Istoka. Više od 1.400 naslova švajcarskih autora su u tom „našem domu“; zajedno su umetnici, prevodioci, filozofi, pesnici, slikari došli iz Rusije, Engleske, Poljske, Amerike, Srbije, Španije, Bugarske, Italije, Izraela, Flandrije, češke, Grčke. I iz Francuske, naravno, jer u Parizu se nalazi deo izdavačke kuće koji je istovremeno knjižara sa slovenskom i švajcarskom literaturom. Mnogi srpski pisci prevedeni su na francuski jezik i objavljeni u našoj Kući , rekao je Vladimir. Sada se na toj srpskoj Kući u belom svetu viori crni barjak.
