Privodeci ovih dana kraju obimnu studiju „Migracije sa prostora SR Jugoslavije od pocetka 90-ih godina 20. veka“, koja je plod višegodišnjeg istraživackog rada i koja ce uskoro ugledati svetlost dana, dr Vladimir Grecic, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i zamenik direktora Instituta za medunarodnu politiku i privredu, tvrdi da je na osnovu statistickih pokazatelja glavnih imigracionih zemalja, ali i sopstvenih meritornih procena, došao do saznanja da je SRJ u tom vremenu napustilo oko 400.000 ljudi.
• Prve naše ekonomske migracije s pocetka sedamdesetih godina imale su, u najvecoj meri, ekonomsko-socijalne karakteristike, a „trbuhom za kruhom“ najcešce su kretali srednje obrazovani ljudi, zanatlije, pa i seljaci. Šta se u tom pogledu izmenilo?
– Dogadaji na prostoru prethodne Jugoslavije – etnicki sukobi, gradanski rat i ekonomske sankcije Ujedinjenih nacija, opšte siromaštvo i beznade, koji su obeležili poslednju deceniju 20. veka, ali i povecana tražnja razvijenih zemalja za kvalifikovanom i strucnom radnom snagom, pojacali su migracione tokove iz država nastalih na prostoru prethodne SFRJ, ali i iz SRJ. Medu njima su velika vecina strucni i kvalifikovani ljudi.
Za razliku od migracija iz šezdesetih i sedamdesetih, kada se u tudinu odlazilo i u državnom aranžmanu, naravno, s povratnom kartom u džepu, sada se odlazi – i ostaje. Karta je samo u jednom pravcu.
Evropske zemlje su, usled nepovoljnih dogadaja, a koji su se nizali tokom citave decenije, prihvatale veci broj ljudi iz SRJ.
Buduci da su se ove migracije odvijale, u najvecoj meri, pod „prinudnim“ uslovima i da razvijene zemlje Evrope, pre svega zemlje clanice EU, nisu klasicne imigracione države, udeo visokoobrazovanih u ukupnom broju imigrirajuceg stanovništva koje se obrelo u Evropi daleko je manji nego što je slucaj sa prekookeanskim zemljama. Uz to, strucnjaci rede odlaze na „nesigurno“. Oni znatno manje rade „na crno“, ali i zemlje clanice EU pribegavaju strategiji razvoja „ekonomije zasnovane na znanju“. To potvrduju i promene koje su nastale poslednjih godina u imigracionoj politici zemalja Unije u korist veceg priliva strucnih kadrova. Svi su izgledi da je tokom minule decenije iz naše zemlje otišlo oko 30.000 visokoobrazovanih ljudi, a strucnih, sa nekom drugom vrstom diplome, znatno više.
• Školovanje svakog našeg mladog coveka košta ovo društvo, a visokoobrazovanih i strucnih ljudi – znatno više. Koliko smo, po Vašoj slobodnoj proceni, izgubili odlaskom tolikog broja duša u svet?
– Prema procenama Ujedinjenih nacija, školovanje jednog strucnjaka, pogotovo tehnickih struka, košta oko 300.000 dolara. U tu cenu je ukljuceno sve – od ishrane, odevanja, preko školovanja na svim nivoima, do fakulteta i specijalizacije. Otprilike polovina te sume potroši se do kraja srednje škole. Da li naše društvo baš toliko troši na svakog srednje ili fakultetski obrazovanog coveka, manje je važno pitanje, ali u svetu tako stoje racunice. Mi smo vec do sada „izvozom mozgova“ izgubili najmanje devet milijardi dolara, cak i ako se iskljuci ocekivana izgubljena dobit.
Zbog toga svaka nacija, pa donekle i roditelji ocekuju da im se bar deo uloženog u mlade i strucne generacije i – vrati. To se u ekonomskoj struci zove „interna stopa povracenog kapitala“.
Odlaskom mladih i obrazovanih strucnjaka naša zemlja ne gubi samo u populacionom, demografskom, sociološkom i drugim domenima, vec pretežno u ekonomskom pogledu. Ako je, na primer, godišnja plata inženjera u Americi 100.000 dolara, ne racunajuci ostale vidove prihoda, on radeci 40 godina zaradi oko cetiri miliona dolara, uz sve ono što doprinese toj državi. Objektivno posmatrano, mi te pare nismo imali pa izgubili, ali ta nova domovina našeg strucnjaka je dobila znatno više od ta cetiri miliona dolara.
• U poslednje vreme postalo je veoma popularno insistiranje na što cvršcim vezama sa našim ljudima u rasejanju ili dijaspori. Naravno, kao i u svemu, pa i u samom prilazu, ali i mogucoj dubini te saradnje, ima dosta razlika. Šta Vi o tome mislite?
– Jugoslavija bi u svojoj strategiji trebalo da se zalaže kako za povratak strucnjaka iz inostranstva tako i za saradnju sa intelektualnom dijasporom u svim vidovima. Ono što je najprioritetnije jeste izgradnja mreže saradnje sa dijasporom po ugledu na one zemlje koje su ostvarile najviši domet na tom polju.
Ne bi nikako bilo dobro da se sve svede na ono banalno, mi smo u zemlji siromašni, vi u svetu imate para, koje su nam potrebne, a za uzvrat nudimo vam vecnu ljubav prema domovini i nikakvu sigurnost. Možda je to malo grubo, ali puno naših ljudi iz sveta ima takav osecaj. Mnogi od njih, recimo, insistiraju na ostvarivanju prava glasa (u diplomatsko-konzularnim predstavništvima u inostranstvu). Neophodan je i rad na njihovoj cvršcoj patriotskoj povezanosti sa maticom, na bazi jedinstva, u odnosu na kljucne nacionalne i državne interese, kao i ocuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta – posebno mladog naraštaja.
• Da li su naši ljudi u svetu zaista bogati, ne samo za naše relacije, i koliko ih je uopšte tamo, jer se i oko tog podatka puno špekuliše?
– Gradani SRJ koji žive i rade u inostranstvu imaju, u najvecem broju, status radnika na privremenom radu. Njih je, prema dostupnim podacima, najviše u razvijenim zemljama Evrope – više od 1.200.000.
Procenjuje se da u svetu živi preko 1.500.000 gradana SRJ, pretežno u evropskim zemljama, koji su organizovano ili spontano otišli u inostranstvo radi zapošljavanja ili su upuceni po osnovu poslovno-tehnicke, naucne, kulturne i prosvetne saradnje i ugovora o izvodenju investicionih i proizvodnih radova. Tu je i više od 2.000.000 iseljenika, koji žive pretežno u prekomorskim zemljama i imaju strano ili dvojno državljanstvo, kao i onih koji su srpska nacionalna manjina u susednim zemljama.
Ekonomska moc Srba nije kao u drugim dijasporama, grckoj, madarskoj, poljskoj i drugim, ali nije ni za potcenjivanje. Prilican broj ima sopstveni biznis, a mnogi su i veoma uvaženi strucnjaci. Poznato je da van zemlje matice živi više od trecine ukupnog srpskog življa i da medu njima ima dobar deo ekonomski dobrostojecih. Oni su voljni da saraduju sa maticom, medutim, kako jednom prilikom rece Majkl đordevic, „mi imamo sredstva, imamo dobru volju da ih uložimo u srpsku privredu..“., ali i naši sunarodnici cekaju bolju investicionu klimu za etno-kapital. Drugim recima, postoji dobra volja, ali rezultati su slabi.
• Šta bi na kraju, ipak, valjalo uciniti u ujedinjavanju naših interesa, svejedno s kojih strana stizali?
– Mada ne bih voleo da dajem nekakve savete i recepte za buduce poteze, ali mi se cini dosta uputnim ono što, recimo, cine Grci. Organizovati i razviti, izmedu svega ostalog, takozvanu mrežu dijaspore, osobito u delovima sveta u kojima je to moguce. Potrebno je izraditi opštu i regionalne strategije za saradnju matice i dijaspore, obuhvatajuci sve relevantne cinioce, subjekte i oblasti – rekao je na kraju dr Grecic.
Kanada „najpopularnija“
Najvažnije prekookeanske zemlje prijema su Kanada, koja je apsorbovala oko 30.000 useljenika, potom SAD i Australija, koje su zajedno tokom minule decenije prihvatile više od 73 hiljade ljudi iz SRJ.
Kanada je, na primer, primila od nas oko 430 menadžera, 4.600 naucnika prirodnih nauka, inženjera i matematicara, 480 naucnika društvenih nauka i slicnih profila, kao i oko 600 ljudi kao medicinskog osoblja.
Shodno sopstvenoj klasifikaciji, SAD su registrovale priliv (sa useljenickom vizom) iz SRJ oko 2.200 aktivnih lica, strucnih i tehnickih specijalnosti. Gotovo jedna desetina onih kojima su izdate useljenicke vize otpada na kategoriju ljudi strucne i tehnicke specijalnosti.
Vodeca evropska imigrantska zemlja naših gradana je Nemacka. U njoj se obreo i najveci broj tražilaca azila. Ona je pružila i utocište velikom broju naših gradana sa Kosova i Metohije. Švajcarska je vodila slicnu politiku, dok je Italija jedina zemlja EU koja je angažovala dobar deo radne snage iz naše zemlje. Na kraju su Austrija, Francuska i Madarska (za koju je u znatnoj meri vezana etnicka migracija).
