ODLIV SRPSKE INTELIGENCIJE
Iz Srbije svake godine na hiljade stručnjaka napusta zemlju u potrazi za boljom budućnošću. Deklerativno vlasti Srbije nastoje da spreče odlazak naše inteligencije u inostranstvo bez konkretnih mera kako u tome uspeti. Naši najbolji stručnjaci su prema potrebi dobrodošli u inostranstvo. Naročito iz bivše Jugoslavije u Nemačkoj je veliki broj radnika i intelektualaca, našlo utočište od kojih mnogi i danas žive na tim prostorima. Nagli privredni razvoj Nemačke i ostalih država privukao je pažnju naših radnika šezdesetih godina, tako da je samo Nemačka apsorbovala preko milion ipo nasih radnika. Ne samo Nemačka već i skandinavske zemlje, Norveška i Švedska, zatim Švajcarska Francuska, Austrija, Italija, pa i Britanija pokazivale su glad za radnom snagom naročito iz Jugoslavije.
Jugoslavija je školovala besplatno kadrove za potrebe Evrope. Nije uzaludna konstatacija zvanične Nemačke bila da Tito školuje kadrove za potrebe Nemačke. Potreba za radnom snagom iskorišćena je unosno od strane tadašnje Jugoslavije da se potpišu radne konvencije sa svim evropskim državama, kojim se garantuju prava radnika, zdravstveno, socijalno penziono osiguranje, što je svakako doprinelo masovnom odlasku nasih ljudi u Evropu. Na žalost, radna konvencija sa prekookeanskim zemljama (Amerikom, Kanadom Australijom) još uvek nije potpisana, što je veliki gubitak za Srbiju. Radnom konvencijom, zapravo priznavanje obostranog radnog staža, poboljšalo bi materijalno stanje korisnika i mogućnost povratka penzionera u Srbiju.
Jugoslavija je imala svakako koristi od izvoza radne snage. Pre svega zakoni zapada su selektivni kod prijema državljanstva. Tretman naših radnika je uglavnom privremeni boravak za razliku od SAD, Australije i Kanade, gde posle određenog broja godina (od 3-5) imigranti stiču pravo na državljanstvo. Zato je imigracija naših građana u Evropi vezana za svoju domovinu, radi i investira u zemlji. To je pečalbarstvo. Grade se kuće, kupuju automobili, pa i investira u biznis, doduše ne tako masovno, zbog zakonskih barijera i poreske politike države Srbije.. .Uglavnom naši ljudi iz Evrope vraćaju se nakon sticanja penzija i nastavljaju komotan život u odnosu na one koji nisu posli putem pečalbarstva. Pravo državljanstva u Evropi se stiče uglavnom ženidbom i udajom, kao i određenim godinama legalnog boravka, najčešće 8, a samim tim i pravo na trajni boravak. Ostali slučajevi prijema državljanstva su izuzeci.
Danas su kriterijumi za odlazak u inostransto znatno izmenjeni i pooštreni. U inostranstvo mogu uglavnome kvalifikovani radnici i stručnjaci, zanimanja koja su deficitarna u dotičnoj zemlji, ili radna mesta koja nisu privlačna domaćinima. To su uglavnome radna mesta, gradske čistoć i izuzetno teška radna mesta u rudnicama, livnicama, građevinarstvu i drugim štetnim po zdravlje radnika. Ono što danas privlači naše radnike, ili stručnjake u inostranstvu su zarade. U poređenju sa primanjima u Srbiji iste kategorije radnika i stručnjaka ostvaruju desetostruko veće zarade, a samim tim bolji i udobniji život. Zapad pruža daleko bolji standard i uslove života da se ostvare snovi u vrlo kratkom vremenskom roku. Doći do stana, ili kuće, automobila, zaposlenja, što je san svakog čoveka, danas na zapadu je jedini uslov da se ima zaposlenje. Ta mogucnost je mnoge navela na velike poteškoće kako sve to zadovoljstvo megalomanstva, ili propuštenog, pokrivati primanjima. Mogi su zbog toga i ostali bez kuće ili kola, svega što su nepromišljeno stekli, što nisu mogli da pokrivaju izdatke svojim primanjima, te su prinuđeni na dodatne poslove i na taj način postaju robovi na brzinu stečenog standarda.
Inače na zapadu se u odnosu na Srbiju mnogo više radi. Zapažanja pojedinaca da se mnogo radi i kad bi se toliko u Srbiji radilo, nebi bilo bogatije zemlje od Srbije. Skoro ceo dan ste na poslu od jutra do mraka, iako je regularno radno vreme obično 8 sati, ono je toliko rastegnuto pauzama u toku dana ili samim radnim vremenom, da vam zauzme ceo dan. Ako još bude i preko vremenog rada takozvanog over tajma onda se dolazi kući tek naveče. Tome treba dodati i saobracajnu guzvu prilikom odlaska i povratka s posla gde se u proseku gubi po nekoliko sat. .. Zato se poslodavci brinu o tome da usklade radno vreme da bi se izbela saobraćajna zagušenost. Uvodi se početak radnog vremena kasnije ili mnogo ranije.
Za mnoge naše ljude inostranstvo je san. Razmišljaju kako i na koji način da se domognu inostranstva, ne poznavajući realnost i ono šta ih čeka… Život zapada gledaju kroz filmove. Međutim, na zapadu nije zlato sve što sija. Postoje izvesne barijere na tom putu koje treba da se savladaju. često puta vrebaju mnoge opasnosti i iskušenja. Kao posrednici na put za inostranstvo se pojavljuju mnoge legalne i ilegalne agencije, kriminalne krupe, trgovci ljudima koji radi profita se služe mnogim kriminalnim radnjama. Riskantni su poslovi posrednika za one koji nasednu takvim grupama. Uz velike nadoknade i obećanja da će biti prebačeni u željenu zemlju raja, najčešće budu žrtve. Budu otkriveni, dospeju zatvora i najzad vraćeni u zemlju iz koje su otišli. Ostaju bez para i neostvarenog puta u inostranstvu.
Belo roblje je najčešći slučaj trgovine ljudima naročito ženskog sveta koji umesto obećanog posla u restoranima, gogo barovima, najčešće dospeju u kuće prostitucije iz kojih je vrlo teško ugledati slobodu. Prodaju se ljudima koji se bave prostitucijom, biznisom javnih kuća u kojima je nezamisliva eksploatacija rada za račun poslodavaca. Mnoge mlade naivne cure ne samo iz Srbije već i iz Ukrakine, Rusije, Bugarske, Rumunije, Moldavije su na zapadu iskusile taj život i retko koja da se iščupala iz kandži poslodavaca. Setimo se slučaja Ukrajinke u Crnoj Gori, koja je umesto u baru gogo plesačice dospela u kuću za prodaju seksa čija su klijantela bili uglavnom visoki političari Crne Gore do samog đukanovića.
KAKO NAJLAKŠE DO INOSTRANSTVA?
Vlada Srbije nastoji da spreči odliv srpskih mozgova ili stručnjaka potrebnih državi, ali bezuspešno. Uspeće tek onda kada omogući uslove stručnjacima koje im pruža zapad, a to je bar za sada nedostižno. Nedavno je naša mlada perspektivna devojka, tek završeni doktor nauka posetila Australiju i kada je videla kako zarađuju njene kolege i kakav život pruža Australija iako je bila ubeđena da nikada neće napustiti Srbiju, bez mnogo razmišljanja je promenila odluku i izrazila želju da ostane u Australiji, rekavši da ono što moj kolega zaradi za godinu, ja moram raditi deceniju. Te adute koriste raznorazne agencije u Srbiji i svojim uslugama mame klijentelu obećavajući zapošljavanje u inostranstvu, naravno uz proviziju.
Moja namera je da ukažem na neke činjenice šta sve očekuje te ljude koji se odluče na put u inostranstvo. Postoje barijere i teškoće koje su na putu i koje treba savladati da bi se najzad osetio standar zapadnog života.. Svako ko se odluči na taj korak mora ponovo po drugi put da prohoda. Tek kad ponovo prohoda i stane na svoje noge može reći da je postigao svoj životni cilj. Pre svega mora se integrisati u sredinu okruženja, poznavati mentalitet ljudi, savladati u potpunosti jezik, nostrificirati diplomu, ili steći potrebne kvalifikacije i radno iskustvo po zahtevima programa države u koju ste dospeli, što praktično znači ponovo prohodati.
U Kanadi postoji izvesno nepoverenje prema novoprispelim imigrantima. Traži se kanadsko iskustvo, a to je zato što sistem obrazovanja je drukčiji nego kod nas. Ovde se najčešće znanje stiče praksom. Ako je reč, recimo o inžinjeru sa završenim fakultetom u Srbiji ili ovde, radije će se odlučiti na domaćeg stručnjaka, ili će tražiti probni rad da vidi kvalitet imigranta. Za to vreme će ga platiti mnogo niže nego ovdašnjeg stručnjaka.
Navešću iskustvo jednog našeg inžinjera elektroničara, specijalistu za rakete, koji je došao preko gavrrmenta na kvotu stručnjaka. U potrazi za poslom, na pitanja: šta je po struci, šta je radio i kakav ekspirent ima, ono specijalista za rakere mu je zatvaralo sva vrata. Nakon tri meseca lutanja zakuca na vrata kompanije za proizvodnju čipova za kompjutere i ponudi se gazdi da besplatno radi tri meseca da bi gazda video šta zna i koliko vredi. To je poslodavcu bilo primamljivo da tri meseca ne mora da ga plati, primi ga i samo posle 2. meseca ponudi mu mesto menadžera proizvodnje. Danas je prvi čovek fabrike. Stalno putuje po inostranstvu. Poslodavac je prezadovoljan, a i naš inžinjer se ne žali. Prohodao je jako brzo i sigurnim koracima dospeo ne samo do vrha već i dalje put koordinatora biznisa sa inostranstvom.Reč je o svestranoj obrazovanosti i stručnosti našeg profila kadrova koje treba upoznati i dati im poverenje.
U Kanadi neke struke moraju steći ovdašnje diplome i priznanje da bi mogli da rade u svojoj struci. To su pre svega lekari, medicinsko osoblje, prosvetni radnici , pravnici električari Karpenteri čije se diplome ne priznaju te su upućeni na dopunske ispite. Sve druge tehničke struke se uglavnom priznaju.
KANADA UVOZI STRUčNjAKE PO POTREBI
Svaki onaj ko dospe danas u Kanadu mora ispunjavati sve zahteve propisane od ministarstva imigracije, koji se sprovode preko ambasada svake zemlje. Prema sadašnjim propisima dozvoljen je ulazak u Kanadu po kvoti 250000 novih imigranata prvenstveno stručnjaka deficitarnih u Kanadi.
Povodom napisa zapošljavanje u inostranstvu preko posredničkih registrovanih agencija u Srbiji je mogu slobodno reći da je obmana.
To je neostvarljiva želja i gubljenje vremena svakog onoga ko se odluči da preko agencija dospe u inostranstvo. Pre bi se reklo da je reč o obmani ili prevari nego o realnosti. Ne znam kako je u Evropi, ali u Kanadi na način kako je predstavljeno od agencija za posredovanje je nemoguće. Vlada, recimo Kanade, propisuje posebne zakone, kako se može dovesti radna snaga iz inostransva. To je moguće jedino onda kada su iscrpljene sve mogućnosti u Kanadi, a to je ako ne postoji takav profil radnika u samoj Kanadi. Najpre se ide preko biro rada. Prvenstveno se skidaju sa biroa rada oni radnici koji su ostali bez posla, ili su na lejd ofu, koji može trajati godinu dana za koje vreme primaju materijalno obezbeđenje na osnovu radnog staža, odnosno uplaćenog iznosa na ime ananplojmenta.
Ako na birou rada ne postoji takva kvalifikovana radna snaga, onda se opet prvenstveno sa biroa rada šalju radnici preduzeću koje treba taj profil radnika na trening za odgovarajuće mesto i dok traje njegova obuka država participira većim delom u ličnom dohotku radnika, s tim da je posle završene obuke poslodavac dužan da to lice zaposli. Ako se sa biroa rada ne nađe profil radnika kakav je potreban poslodavcu koji se obratilo birou rada, onda poslodavac raspisuje konkurs za popunu radnog mesta u dnevnoj štampi. Oglas mora biti ponovljen najmanje 3 puta i ako se i onda u navedenom roku ne popuni radno mesto koje poslodavac traži, onda se ide na zapošljavanje radne snage iz inostranstva.
Sa dokazima da radno mesto nije moglo da se popuni u zemlji, po kvoti o novim imigrantima koja za sada iznosi 250 000 osoba godisnje, prvenstveno imaju prava oni profili radnika i zanimanja koja su potrebna Kanadi. To su zakonske procedure koje su obavezujuće kod zapošljavanja iz inostranstva. Sve te kriterijume i selekciju vrše službe ambasade.
Podatak prema agenciji da su Kanadi potrebni vozači kamiona izgleda neozbiljno. Pre svega, svaki Kanađanin preko 18 godina poseduje vozačku dozvolu ukoliko položi vozački ispit. Dakle veliki je broj ponuda za tu kategoriju radnika u samoj zemlji. Postoje 3 kategorije vozačke dozvole: A,B i C. To su kategorije za vozače autobusa, kamiona i c kategorije za putnički automobil. Nemati automobil u tako razvijenoj zemlji, je prosto nemoguć život. Doći do posla, otići u radnju posetiti prijatelja ukoliko se ne poseduje privatni ili porodični auto, život je mizeran. Naprosto kod nogu ste bez noge. Auto je svakodnevna potreba, a ne luksuz. Zato je retko naći u Kanadi porodicu koja nema auto. Mada postoje autobuski gradski prevozi i metroi u većim gradovima, pa i šinobusi, ali čovek ili porodica bez auta je prosto bez nogu.
Kada je reč o zaradama koje se navode nešto više od 1000 evra su proizvoljne. Navodi se da satnina na konstrukciji se kreće između 6 i 7 evra, apsolutno nije tačno. Pre svega na konstrukciji u Kanadi svi radnici moraju biti kvalifikovani, ili pod kontrolom junije. Ni jedan radnik ako nije član junije ne može raditi na konstraciji…Satnica je određena od junije i zavisno od kvalifikacije ide od 20 dolara pa naviše. Običan takozvani leibor, ili fizikalac, početnik ima platu po satu od 15 do 20 dolara. Kvalifikovani karpenter, zavisno od radnog staža oko 25 dolara. Visoko kvalifikovan i preko 30 dolara, zavisno od radnog staža. Najveće plate u građevinarstvu su plate električara i plombera. Satnica tih kategorija je u nekim slučajevima i preko 50 dolara.
Ako odete u garažu da opravite auto garažista vam po juniji naplaćuje satnicu od 60 dolara. Minimalne garantovane satnice za obične radnike početnike u Kanadi iznose 8 dolara.
Sezonski radovi kod farmera su minimalno plaćeni i najčešće manje od 8 dolara jer se radi po normi. Ako je reč o branju paprika poslodavac-farmer plaća po bušelu. Sve zavisi od spretnosti koliko će neko nabrati. Obično farmeri traže radnu snagu sa biroa rada ili velfera i ta kategorija ljudi nerado prihvata sezonske poslove. Farmeri su zbog toga prinuđeni da plaćaju keš i na taj način privlače najčešće Kineze, Meksikance, imigrante, među koje se mogu ubrajati i Srbi. Na taj način se ostvaruje ekstra profit za pokrivanje vanrednih troškova.
U Šerbruku , nekih 80 km od Montreala za vreme građanskog rata u Bosni preko 5000 izbeglica Srba je smešteno u tom gradu, koji su mnogi od njih i danas na velferu i za vreme sezonskih radova rade na crno kod farmera..
Informacije koje pružaju agencije o odlasku u inostranstvu i zapošljavanju radnika po meni su proizvoljne. Neko na tome želi da ostvari profit, što je čista prevara. Za sve kategorije radnika naročito kvalifikovanih su rigorozne mere dolaska do priznatih kvalifikacija, naročito u građevinarstvu. Da jedan karpenter dođe do kvalifikacije mora imati najmanje 6000 radnih sati na građevini da bi stekao pravo da polaže ispit.
Diplome lekara, pravnika, prosvetnih radnika, medicinskih sestara se ne priznaju. Ta kategorija stručnjaka mora obavezno polagati dopunske ispite. Recimo u provinciji Kvebek postoji limitiran broj lekara godišnje koji može dobiti diplomu doktora, bez obzira što postoji potreba za lekarima u unutrašnosti. Onaj ko položi mora prvo raditi u provinciji najmanje tri godine,, pa tek onda da stekne pravo na zaposlenje u gradu.
Preporuka nevoljnicima koji smatraju da mogu ostvariti svoje snove preko agencija da dođu do željenog posla u inostranstvu je utopija. Kanada godišnje prima 250000 novih imigranata i ako je neko takve sreće da ispunjava propisane kriterije biće prihvaćen.U kriterijume spada. Znanje jezika, stručnost, godina starosti, garancija za posao, zdravstveno stanje i rodbinske veze .Ovo posledne nije tako odlučujuće ako je reč o traženoj struci. Ranije je bilo odlučujuća ta rodbinska veza. Ako je neko garantovao dolazak i najmanje 5. godina da dotični nema pravo na izdržavanje na teret države odobravan je ulazak. To je zbog toga što je kanadska zima isuviše oštra i nesnošljiva.Zato su preduzimane mere da se nova imigracija zadrži i spreči osipanje.
Tretman prema imigrantima je drugačiji nego u Evropi. Nastoji se da postanu stalni žitelji Kanade sticanjem državljanstva nakon 3 godine.. Druga mogućnost je otvaranje posebnih škola jezika specijalno za imigrante, gde svaki polaznik dobija platu za preživljavanje za vreme trajanje kursa. Neznanje jezika je bila barijaera za mnoge da dođu do posla. Mnogima sam se našao pri ruci. Pomogao materijalno, savetima ili pri zapošljavanju. Neke sam i lično doveo. Neki od njih nisu mogli da se prilagode sredini.
REč DVE O KANADI
Kanada je je veoma lepa i perspektivna, bogata zemlja, koja pruža podjednake šanse svima. Ne postoji rasna diskriminacija. Svi su pred zakonom jednaki. Socijalno osigurane, penziono i zdravstveno je na najvišim svetskim standardima. Oni koji provedu najmanje 10 godina stalnog boravka u zemlji stiču pravo na federalnu penziju koju mogu da koriste samo u Kanadi, a ne i natrag u matičnu zemlju. To je još jedan razlog da se imigranti zadrže u Kanadi koji ne mogu da se aklimatizuju. Oni koji su bez posla, bolesni i nemoćni su na velferu. Primaju socijalnu pomoć. Nije redak slučaj da sa velfera odu u penziju i imaju često puta veća primanja od onog ko je radio.
Kanada je velika zemlja čija razdaljina s kraja na kraj od istoka do zapada iznosi 6000 km. vazdušne linije, što je veća udaljenost nego do Evrope.. Na tako velikom prostranstvu živi svega 30 miliona stanovnika. Podeljena je na 11 provincija od kojih je od pre nekoliko godina najsevernija oblast sa gradovima Jelov najf i Vajt Hors uglavnom naseljena nativnim originalnim stanovnisšvom Indijancima i Eskimima. Kanada je zemlja svih. Najveći priliv je usledio za vreme građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije. Inače najveći talas imigranata je bio 60-tih godina. To je ona imigracija, uglavnom intelektualaca, najveći oliv mozgova .
Najveća koncentracija našeg življa je u Torontu. Toronto je najveći grad Kanade. Drugi je po veličini i broju stanovnika Montreal. Otava je glavni grad Kanade. Najbogatija provincija je Alberta koja ima bogata nalazišta nafte, koja se crpi iz peska. Žitnica Kanade je Manitoba. Najlepša provincija je Britiš Kolumbija sa glavnim gradom Vankuverom, zatim provincija Kvebek sa glavnim gradom Kvebekom. Kvebek ima nešto više od 6 miliona stanovnika. Najmnogobrojniji su Francuzi naseljeni u 14 veku. Mazoriti govori samo francuski jezik Luja 14. koji je postao nerazumljiv pravim Francuzima iz Francuske. Prilikom posete Kanadi 70-tih godina De Gol je u Montrealu zapalio Francuze uzviknuvsi »vivre le Qvebec libre » koji od tada zele Kvebek kao svoju nezavisnu državu.
Do sada su održana dva neuspela referenduma za otcepljenje Kvebeka od Kanade i još uvek opcija nezavisnog Kvebeka je i danas aktuelna. Stremljenje ka nezavisnosti Kvebeka ide na štetu ekonomskog razvoja samog Kvebeka i napuštanje provincije. Mnogi novopridošli imigranti zbog toga i dvojezičnost odlaze u druge provincije na zapadu, a i sam biznis ide iz provincije. Do referenduma 66 godine Montreal je bio najveći grad Kanade, finansijski magnat koji je posle referenduma Toronto preuzeo njegovu ulogu. Nadam se da slučaj Kosmeta neće biti uzor za otcepljenje Kvebeka u slučaju da se učini nepravda Srbiji.
Moja namera nije bila da nekoga obeshrabrim, ili negativno utičem na biznis agencija koje se bave izvozom radne snage, već da predočim realno stanje i mogućnosti odlaska u inostranstvo
