Ljubač je malo selo zapadno od Knina koje se nadovezuje na ovaj grad, teritorijalno mu pripada, a razdvaja ih samo reka Krka. Prema popisu stanovništva iz 1991. godine, Ljubač je imao 172 stanovnika, deset godina kasnije bilo ih je 87, a svaka dolazeća godina potom samo je smanjivala tu brojku. Danas je u Ljupču nešto više od dvadestak domova u kojima se život odvija tokom čitave godine. Statistika i podaci najbolji su pokazatelj slike i ovog dalmatinskog sela.
– Tokom čitave godine aktivno je nešto više od dvadesetak domova i pretežno se radi, kao i u većini naših sela, o starijoj populaciji. Dece ima veoma malo. Prošle godine su se dve porodice preselile u grad Knin, i samim njihovim odlaskom selo je ostalo bez petoro dece. Iako Ljubač nije daleko od grada i nalazi se na lepom mestu, na samom uzvišenju, njima je u gradu verovatno bilo lakše funkcionisati zbog škole i posla. Svako ima neke svoje razloge i koliko god se trudimo razumeti takve odluke, toliko nam je žao kad mlađa populacija odlazi iz sela – kaže kninski sveštenik Borislav Kovačević u čijoj parohiji se nalazi selo Ljubač.
Ono što meštani Ljupča pamte iz prošlih vremena, znatno se razlikuje od ovoga danas. Period od nekoliko decenija u vremenu je kao treptaj, ali za ljude koji pamte prošlost neretko se upoređuje sa večnošću.
– Ono što čujem od svojih parohijana, starijih ljudi koji ovde žive, jeste njihovo pamćenje nekih srećnijih i veselijih vremena, što nikako ne mogu porediti sa ovim sadašnjim. Prisećaju se često kako su se, tada, ljudi više družili, više pomagali jedni drugima, bilo je življe i veselije. Bilo je više dece i više naroda, pa je i život bio drugačiji. Nije bilo izrazito to potrošačko društvo, kao što je danas slučaj, ljudi nisu bili toliki robovi materijalnog, nisu imali struju do pre četrdesetak godina, ali su bili srećniji i zadovoljniji. Mi danas ne možemo jedan dan da funkcionišemo bez struje, telefona, interneta, a sve to nam daje samo privid sreće, nikako one suštinske u kojoj smo i Bogu bliži – objašnjava otac Borislav.
Nekadašnje generacije ovdašnjeg stanovništva usvojile su tu jednostavnost življenja, pa ni danas ne zahtevaju i ne očekuju mnogo. Oni se, kaže otac Borislav, najčešće ni na šta ne žale izuzev na samoću, ili na to što su im deca daleko. Samoća im je svakodnevica i najveći neprijatelj na koga su osuđeni.
Struja došla ’68
One srednje generacije, koje su negde najbliže toj granici između onih i ovih vremena, sećajući se prošlosti u svakodnevnom suočavanju sa sadašnjošću, ipak najradije pričaju o periodu kada se selo razvijalo, kada su ljudi u gradu radili, ali ostajali privrženi životu u selu. Upravo tako su, kažu, istovremeno opstajali i selo i grad.
– Moji preci su svakako živeli oskudnije i siromašnije nego ja. Škrt je ovo kraj, brdski uglavnom, bez polja i vode, pa je jedini uslov njihovog opstanka bio bavljenje stočarstvom. Vremenom su se okolnosti menjale pa je život u selu bivao lakši i bolji. Otvaranjem nekadašnje tvornice vijaka „Tvik“ u Kninu, ljudi su dobili priliku za siguran i stalan posao, a samim tim i izvor prihoda. Knin je imao jaku železnicu, poštu, zatim nekadašnju „Kninjanku“, „Mladost“, desetak većih firmi koje su zapošljavale sve one koji su bili radno sposobni. Nije radio samo onaj ko nije hteo da radi i često smo kao takav primer isticali jednog mladog čoveka koji je bio među retkim nezaposlenima, ali samo zato što je dao otkaz i nije želeo raditi. Ali zato je bilo domaćinstava iz kojih je po nekoliko članova bilo zaposleno u nekoj od firmi. Deca su se školovala, njihovi roditelji bili zaposleni, a stariji su radili bašte i držali stoku. Zajedničkim snagama domaćinstva su počela lepo i pristojno živeti. U nekim kućama bivalo je i po sedmoro dece, ali nigde i nikome nije bilo tesno niti je kome bilo šta teško – opisuje nam šezdesetčetvorogodišnji meštanin Ljupča Rajko Orlović.
On pamti 1968. godinu kao da je juče bila, jer je upravo te godine struja prvi put došla u Ljubač, ali i vreme kada su meštani ručno kopali bunare za vodu.
– Ja sam se rodio bez struje i bilo mi je dvanaest godina kada smo je prvi put dobili u selu. Na nešto čega nije bilo i navikneš da nemaš. Deca danas ne mogu dan bez interneta, jer su navikla od rođenja da to „moraju“ imati. Nije bilo moderne mehanizacije i nekakve opreme, pa su ljudi ručno kopali bunare za vodu. I to nisu kopali zemlju, već liticu i goli kamen. Mi gradsku vodu ni danas nemamo zato smo navikli na kišnicu, i zato nam svaka druga ima drugačiji ukus. Reka Krka nam je blizu, ali „Neće voda uz brdo“. Kuće su se zidale od kamena, a ljudske ruke dizale su svaki kamen u njih uzidan. Ali bile su bolje i kvalitetnije, i duže su trajale nego ove moderne danas – setno se priseća Rajko.
Među prvima se vratili u Ljubač
Seta za tim vremenima, ona radost mladosti koja čoveka istinski nikada ne napusti, došla je do izražaja tek u godinama nakon rata. U Srbiji je Rajkova porodica ostala tek dve godine, a onda su on i njegova dva brata i njihova deca prvi odlučili da se vrate kući. Razloge ne treba puno objašnjavati kada ih on slikovito opiše.
– Nisam se za te dve godine u Srbiji nikada naspavao ni odmorio, najeo niti vode napio. Jednostavno, nismo mogli bez svog kraja i bez svog Ljupča. Majka je ostala ovde za vreme rata, ona nas je dočekala i sa nama doživela devedeset i jednu godinu – sa radošću se sada priseća te odluke i povratka, ističući kako se ni jednog trenutka zbog istih nije pokajao.
Odluka o povratku nije usrećila samo njega, već i čitavu porodicu. Znali su da neće biti lako iznova graditi život u tada pustom selu, ali radost ponovnog susreta sa rodnom zemljom, ni danas se ne zaboravlja.
– Mi smo konačno opet bili svoji na svome. Deca su bila mala tada, tek što su krenuli u školu, ali sam odmah video koliko je to i njima značilo. Kada smo došli u selo, kada ih je baka sačekala raširenih ruku ispred kuće, ta radost kojom su joj trčali u susret ne može se zaboraviti. Oni su krenuli u školu u Kninu, a mi život prilagodili novonastalim okolnostima. Tek nakon nas i drugi ljudi su počeli polako da se vraćaju u selo – priseća se Rajko
Rajkova deca danas su ljudi, i sin i ćerka imaju svoje porodice, ali jednako obilaze oca i brinu o njemu. Oboje, od skora, žive u Kninu, ali gotovo da nema dana, kaže Rajko, da bar sin ne dođe u selo.
Dobro je onome ko hoće da radi
Jovan Orlović na Ljubač se vratio kao osmogodišnje dete. Sa trideset i jednu godinu danas je među najmlađim je stanovnicima u selu. Tu je osnovao porodicu, našao posao u Kninu, ali se latio i stočarstva i tog poštenog i teškog, ali ne baš popularnog posla, kojeg se nikada ne stidi i ne odriče. Njegovo selo za njega je, kaže, svetinja, i dok drugi odlaze, on kaže da odavde ne planira. Ko je želeo da se vrati, taj je našao načina, ko nije, smatra Jovan, taj je u svemu tražio izgovor. Kako se danas živi na Ljupču, jednostavno opisuje.
– Dobro, onome ko hoće da radi. Ko neće, njemu je svejedno i Austrija, Nemačka, Srbija ili Hrvatska. Ko hoće živeti može živeti, ko hoće raditi može raditi, koga rad ne zanima tome je isto gde god bio. Ja volim selo, volim ovo gde sam se rodio ja, moj otac, deda, pradeda. Radim u tvornici u Kninu, ali se istovremeno bavim i stočarstvom, držim krave. E, sad, nekima je to smešno ili „ispod nivoa“, ali ja to volim i nemam problem s tim šta ko misli. Mnogi će pre da žive od socijalne pomoći nego da nešto rade, ja ipak biram ovo drugo. Težak je to i mukotrpan posao, ali mnogi su poslovi takvi. Kada čovek radi ono što voli onda mu ništa ne pada teško – kaže Jovan.
Samo da je više mladosti
Iako često zvuči kao kliše ili samoohrabrenje, Jovan je jedan od ljudi koji svojim odlukama, stavom i razmišljanjem iste odbacuje. On o svom poslu, svakom detalju vezanom za isti, priča zadovoljno i sa osmehom. Na konstataciju da, uz sve obaveze i odricanja deluje kao istinski zadovoljan čovek, on sa osmehom odgovara.
– Ne samo da sam zadovoljan, već sam prezadovoljan i nema razloga da ne budem. Da mi je tri puta teže, radije bih živeo ovde na svom nego bilo gde drugo na svetu.
Finansije ga, kaže, ni najmanje ne opterećuju. Koliko ima, ima, kad nema biće, a i kad ne bude nije strašno, dovoljno je i to što ima, samo da su svi živi i zdravi. Tako bi, veruje, trebao svaki čovek da razmišlja, jer ništa materijalno ne može zameniti ni zdravlje ni slobodu.
Danas u ovom selu, među retkima, odrastaju njegova deca. To, kaže, smatra samo prednošću, jer sve uslove imaju za normalno i zdravo detinjstvo.
– Ja imam dvoje dece i brat jedno. Približnih su godina pa uvek imaju društvo za igru i druženje. U selu im je čist vazduh, priroda, životinje, mogu se igrati u dvorištu ili van njega, a da ne strahujemo od saobraćaja. Grad je blizu, svi imamo automobile kad nam bilo šta zatreba. U vreme škole, prevoz dolazi po njih kući i nakon škole ih ponovo vraća pred kuću. Hrana koju jedu je prirodno proizvedena u selu, mogućnost zdrave prehrane je neuporedivo veća nego da su u gradu. Veza koju ovde ostvaruju sa prirodom i životinjama sigurno je korisnija od nekih modernih stvari koje su približnije odrastanju dece u gradovima, bar tako ja smatram – uveren je Jovan.
Ipak, ima nešto što ovom selu i dalje nedostaje, a da to nisu neke infrastrukturne stavke. I put se, ako zatreba, da popraviti, i voda bude dopremljena cisternom ako kiša okasni, i kuće se lako obnove, i grad je blizu ako pokretna trgovina, kojim slučajem, neki dan ne dođe u selo. No, ono što nedostaje, najčešće se čuje i najteže izgovara.
– Nedostaju mladi ljudi. Nedostaje one generacije koja tek treba da zasniva i obnavlja život u selu. Nedostaje dece, njihovog žamora i igre, druženja. Samo da je toga bar koja brojka više, sve bi bilo drugačije. Da još ko poželi raditi i graditi, da imate kome i da vam ima ko pružiti ruku kad zatreba. Situacija je takva da mladosti nema, stari ljudi umiru, kuće se zatvaraju i samim tim selo se gasi umesto da oživljava. Ništa drugo nam ne nedostaje – iskreno će Jovan.
Da li će vreme buduće, neke nove okolnosti, situacije na koje više ne možemo uticati koliko god mislili suprotno, i one zanemarene vrednosti koje smo potisnuli u potrazi „novijim i modernijim“, ponovo vratiti omladinu i život na Ljubač, teško je reći i predvideti. No ipak, sve dok je ovakvih poput Jove i njemu sličnih, nada će i dalje postojati. Živog sela nema bez mladih i radnih ljudi, baš kao što ni bogatog grada ni države možda više neće biti bez bogatog i produktivnog sela.
The post Odluka o povratku u Ljubač bila je najbolja odluka porodice Orlović appeared first on srbi hr.
