Smrt Bin Ladena, kao jedna vrsta fikcije apsolutnog rešenja, jeste, u stvari, samo popularan populistički refren. Da li se prosvetljenje nalazi na tom putu?
Nije odmah podigao ruke uvis, jer ga je u tome verovatno sputavala ona široka spavaćica-haljina u kojoj je spavao. A očigledno je da nije bio nag, iako je pored njega tada bila njegova najmlađa žena, da bi pripadnici Foka videli kako nema pojas sa eksplozivom oko tela. Ili je neko u Pentagonu očekivao da Bin Laden svake noći spava sa svojom ženom i sa pojasom eksploziva oko svog tela? Koliko treba da bude debeo taj pojas i gde se tačno nosi? Ispod, ili iznad pupka? I kako se aktivira eksploziv oko pojasa, na nežni dodir, na toplotu ljudskog tela ili na drmanje?
Iako je upravo iz Vašingtona došla ta hipoteza o mogućem pojasu eksploziva na telu Bin Ladena, niko sada od zvaničnika da objasni običnom čoveku konkretne pojedinosti. Jer američki komandosi su, po izjavama svojih šefova, očekivali da taj pojas oko sebe Bin Laden ima i u svojoj spavaćoj sobi u dva sata posle ponoći. Znači, da ga ima stalno. Naravno, sve ovo nekome možda izgleda i smešno, ali izjave iz Vašingtona u vezi sa Bin Ladenom svakim danom su sve smešnije.
U seriji novih detalja i tumačenja, šta se zapravo desilo, šef Cije, gospodin Leon Paneta objašnjava da Osama bin Laden, istina, nije bio naoružan onim njegovim čuvenim AKS-74, ali da je pokazivao znake otpora. Šta je to za specijalce najelitnije komando jedinice američkih oružanih snaga u toj situaciji mogao da bude znak otpora? Da im vođa terorističke Al Kaide u mrkloj noći u svojoj vili isplazi jezik? Da zamoli svoju ženu da izađe iz sobe da on malo popriča sa iznenadnim gostima; koji su konture njegovog tela i tela njegove žene, svaki njihov pokret u toj kući, imali na vizurama svojih šlemova u trenutku kada su stigli do objekta udara.
Ne, nije bilo ni najmanje šanse da Bin Laden ostane živ posle akcije Džeronimo. Najbolje i najjasnije to je formulisao senator republikanaca Džon Mekejn kada je odmah posle 11. septembra 2001. rekao: Neka se Bog smiluje na Bin Ladena. Mi nećemo. Ova izjava o odmazdi koja liči na one iz Starog zaveta ima kod Amerikanaca dugu tradiciju. Revolucija je morala da se odbrani od Britanaca, a jedinstvo mlade nacije od robovlasnika u južnjačkim državama. Amerika se dugo osećala sasvim bezbedno okružena okeanima. često se, međutim, osećala i ugroženom. No, borba protiv zla tokom američke istorije prešla je najpre u osvajanje zapada, a zatim i sveta. Amerikanci su širenje svoje zemlje sve do Pacifika shvatili kao jasnu sudbinu. Zapad je morao da bude osvojen, jer je civilizacija pripadala jakima, a uspeh širenja na zapad istovremeno je pokazao i moralnu nadmoć misije osvajača. Granica je postala simbol američke samosvojnosti. Imperijalizam, do koga su SAD krajem 19. veka stigle jednako kasno kao i Nemci, bio je zapravo nastavak mišljenja da granicu treba pomerati sve dalje na neprijateljsko tlo i da američka civilizacija u toj borbi mora stalno da se potvrđuje. Još je Džon Kenedi proglasio novu granicu koja se nalazi u kosmosu.
Dakle, Bin Laden se našao u tački u kojoj se ukrštaju veoma jasni problemi sekularnog arapskog Bliskog istoka, Arabijskog poluostrva, zemalja centralne Azije bivših članica Sovjetskog Saveza i islamske južne Azije, pri čemu se upravo sada povezane krize muslimanskih društava premeštaju sa zapada na istok i sa istoka na zapad opasnim prenosnim vremenom. Ako je traganje za odgovorima oko ubistva svetskog teroriste broj jedan Osame bin Ladena trenutna preokupacija čovečanstva, onda će ono neminovno biti isprepleteno i mnoštvom novih pitanja od kojih je jedno možda i glavno: hoće li posle Bin Ladena biti više ili manje terorizma? Jer ovo ubistvo predstavlja kvaziesencijalni apsolutistički čin i teško da su s tim ubistvom ubijene i nakane Bin Ladena. Štaviše, može doći do suprotnog efekta, širenja zaraze mučeništva. Nema jednostavnih odgovara na kompleksna pitanja. Smrt Bin Ladena, kao jedna vrsta fikcije apsolutnog rešenja, jeste, u stvari, samo popularan populistički refren. Da li se prosvetljenje nalazi na tom putu?
Konačno, pitanje i jeste može li samo represija i još više represije dovesti do prave bezbednosti za sve u svetu? I može li se na smrtonosne oblike fundamentalizma i terorizma večno odgovarati samo nepopustljivim apsolutizmom?
