U svet otišlo 35 hiljada stručnjaka a svaka fakultetska diploma prema proračunima staje oko trista hiljada američkih dolara
Predstavnici omladinskih organizacija su saopštili pre neki dan da je tokom prošle decenije Srbiju napustilo 400.000 mladih, od toga 30.000 visokostručnih kadrova. Ovi podaci se odnose na prošlu deceniju, ali dr Vladimir Grečić, iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, kaže da je isti trend nastavljen i posle 2000. godine.
Procenjuje se da je u periodu 2000/03. iz Srbije iseljeno još oko 50.000 stanovnika, od toga njih četiri-pet hiljada s visokom stručnom spremom. Posle 2000. godine, samo su SAD izdale oko dvadeset hiljada useljeničkih viza građanima SCG.
Poklonjeno znanje
Za petnaestak godina iz Srbije je tako ukupno iseljeno 450.000 stanovnika, od toga oko 35.000 s visokom spremom. Grečić godinama izučava migracije i kaže da je do ovih podataka došao na osnovu statističkih izveštaja iz glavnih zemalja imigracije i procena o useljenjima u države o kojima ne raspolaže podacima. Tako se došlo do brojke od 450.000 iseljenih, mada se ne zna koliko se njih u međuvremenu vratilo, a ni koliko je onih kojima je Srbija bila samo „druga zemlja” na proputovanju ka trećoj.
Svaka fakultetska diploma, pri tome, prema svetskim proračunima, staje oko trista hiljada američkih dolara, pa se na osnovu procene o 35.000 odseljenih stručnjaka može reći da kao društvo na taj način gubimo – deset milijardi dolara! Na primedbu da u siromašnijim zemljama dolazak do diplome nije toliko skup kao u onim razvijenijim, Grečić kaže da je reč o svetskom proseku do kojeg su došli u Institutu za socijalne studije iz Vašingtona. Njime se izražava koliko je zemlja koja je dobila nekog gotovog stručnjaka sa strane uštedela novca, jer nije morala da ulaže u njegovo školovanje. U ovu cifru su uračunate sve stavke koje društvo, ali i porodica, izdvaja za ovo školovanje (u fakultetske zgrade, nastavnike i tako dalje).
Celokupni dug Srbije inostranim poveriocima je, inače, dvanaest-trinaest milijardi dolara, što rečito govori o „težini” sume (pomenutih deset milijardi) koju, odlaskom naših kadrova, „poklanjamo” drugima.
Na primedbu da mnogi od ovih stručnjaka kod nas dugo ne bi došli do posla, profesor Grečić pominje devizne doznake koje mnogi od njih preko bankarskih računa i privatnim kanalima šalju u zemlju porekla. To znači da deo sredstava koja su u njih uložena oni vraćaju porodicama. Međutim, ako odu s familijom, onda se i njihove doznake prorede.
Ali, u principu, takvi odlasci označavaju gubitak očekivane dobiti, jer ako se u nekoga godinama ulaže, onda se očekuje da to ulaganje bude vraćeno. Reč je o najobičnijem „pravilu investiranja”.
Sačuvati podmladak
Kako ovako veliki odliv mladog stanovništva iz Srbije komentariše demograf Goran Penev? On najpre kaže da treba biti oprezan u procenama da su iseljenici mladi, makar i do četrdesetak godina. Jer, tokom devedesetih godina nismo se suočavali samo s ekonomskim migracijama nego i s prisilnim. To znači da su odlazile cele porodice. Reč je o onima koji su prvo izbegli u Srbiju, a zatim otišli negde na Zapad. Takođe, nisu se stanovnici Srbije iseljavali samo u zapadnu Evropu i prekookeanske zemlje, nego i u okolne republike, pa se i zato ne može reći da su svi iseljeni omladinci.
Srbija se nesumnjivo suočava s posledicama velikog iseljavanja, kaže Penev i pominje podatke: centralni deo Republike, i pored dolaska velikog broja izbeglica, u periodu 1991-2002. beleži migracioni minus od 52.000 stanovnika. Vojvodina je, istovremeno, u migracionom plusu od samo 90.000, iako je ovaj deo Republike tokom devedesetih godina primio najveći broj izbeglica iz Hrvatske i BiH.
– Iseljavanja utiču i na intenziviranje procesa starenja, jer stanovništvo Vojvodine je trenutno nešto manje staro žitelji centralne Srbije u proseku. Iz centralnog dela je, naime, otišlo više mladih nego iz Vojvodine, a doseljeno ih je manje.
Bivši rektor Univerziteta u Beogradu, profesorka Marija Bogdanović kaže da u inostranstvo po pravilu odlaze najbolji kadrovi, koje Univerzitet ne može da zadrži da bi se bavili naučnim radom: „Nemamo mogućnosti da sačuvamo taj podmladak, iako bi njihovim zapošljavanjem bio omogućen rad u malim grupama na fakultetima, što je predviđeno Bolonjskom deklaracijom”.
– Oni koji odu, koliko ja znam, u inostranstvu su veoma uspešni. Završavaju magistrature i doktorate i, nažalost, ostaju tamo. I, što je poražavajuće, prema nekim istraživanjima, dve trećine sadašnjih studenata takođe planira da kada završi studije napusti zemlju. Zato bi trebalo nešto učiniti da oni koji odu imaju motiv da se vrate, a to znači na odgovarajuće mesto, prema njihovom unapređenom znanju – kaže dr Marija Bogdanović.
